radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Трактат о (с)моралу у политици

Трактат о (с)моралу у политици

О односу политике и морала постоји читава литература и тешко да има нечега што би се ново могло рећи. Ипак, да покушам да у једној, скраћеној форми, изнесем макар обрисе тог односа. Приметио сам да, код Срба (што ја тумачим вешедеценијским испирањем мозга грађанским идеологијама), постоји тврда вера да морал треба хитно, а најкасније за два сата, унети у политику. То је такво љуто непознавање и политике, и морала, да се јаук познавалаца тематике до неба чује.

Ајмо редом: морал, као своје одреднице, има: добро и рђаво, морално и неморално. Политика има другачије одреднице: успешна је, или неуспешна. Да ли би се неко грдно исплакао да Косово повратимо неморалним путем? Да ли бисмо пропиштали од моралисања да нам неко подигне плате на хиљаду евра, а при том извара ЕУ, или САД? Уплив морала у политику је последица дугог низа историјских пораза, који су нас, као и наше фудбалере, кад нам Холанђани завуку шест комада, довели у ситуацију да будемо морални победници. Да смо побеђивали, кога би било брига да ли је судија за нас свирао непостојећи пенал у 98-ом минуту? Вратили бисмо им победу? Ако неко зна за такав случај, нека ме обавести, да знам и ја. Читаве области Србије смо, током владавине Кнеза Милоша, освајали противправним и неморалним препадима, па их због тога нисмо Турцима враћали. И ником није сметало.

Даље: морал има степене, политика не. Морално је сиромаху дати десет динџи; још је моралније поделити своју имовину с њим (мада моралисти то никад не раде; грешници се лакше одвајају за сиротињу, док моралисти редовно за сиромаштво окривљују саму сиротињу); најморалније је и сам бити сиромашан. Политика је другачија; или си успео, или ниси, све друго је свирање пилићима.

Моралисање у политици је последица Француске буржоаске револуције, односно нешто ранијег просветитељства и с њим скопчаног рационализма. Политика има инстинкте и физиогномију, морал има учење и размишљање, те је продор морала у политику довео до осакаћивања баш инстинкта такта, чиме је политика постала приступачна за масе које о њој појма немају. Од Робеспјера, па до данас, сви су мајстори за политику и сви знају шта је морално у политици. Будући да Бог, или природа, своје дарове дају штедро, разумевање политике је и даље, упркос двовековном грађанском друштву, и даље привилегија истог процента људи, као и до револуције; иако сви гласају, већина појма нема зашто то ради. Политика је таленат и такт, познавање људи и делатности, а с тим се рађа. Знање јесте добродошло, али мора на нешто да се закачи.

Оно што већина апстрактних моралиста превиђа, услед капиталног непознавања ствари, јесте да Србији не мањка морала у политици, него политичара. Морал у политици је проналазак теоретичара и душебрижника, у животу, у стварној политици, нит` је морала било, нит` ће бити. Наш је проблем, дакле, што немамо политичаре од формата, људе који су способни за успех и за победу нације и државе у историјској арени.

Морал има три компоненте: прво се мора сазнати, дакле научити нормама. Други степен је да се научена норма мора и усвојити као мера вредности, јер сам наук није довољан. Треће је-морална пракса. Џабе си научио и усвојио, ако не умеш да примениш у сопственом животу (овде не мислим на профи моралисте, они морал примењују на другима).

Политика опет има исто: успешност и неуспешност, победу и пораз и то, да не буде забуне, нације, а не политичара лично.

Краљ Милутин

Моралисање у политици је, дакле, грађанска болест. Пре грађанског друштва, ником није падало напамет да моралише, јер је аристократија газила кроз историју, а не кроз мутне ходнике морала. Да је краљ Милутин више обраћао пажњу на морал, било би мање Србије. Да ли неко сузе рони што је ослепео сина? Што се, мимо морала и обичаја, па и мимо верских канона, женио неутврђен број пута? Да ли неко од моралиста плаче што је Милош подмићивао турске паше (мито је, је ли, грех), да би ослободио Србију? Моралисање је привилегија слабих, коју користе да би гњавили јаке, јер им ништа не могу у стварном свету, те битку измештају у сферу у којој су, барем тако мисле, супериорни. Ипак, остаје горка истина: ни један моралиста није утицао на озбиљног политичара, али су велики политичари, као од шале, поткупљивали хорде моралиста. Мало их је који су се, као Томас Мор, одупрли. Општа слабост просечног моралисте (и даље говорим о моралу у политици) је иста као слабост школског шкарта, који вазда гледа како му лепи момци одводе сваку девојку на коју баци поглед, па изналази, док у тишини своје собице развија десну руку, разлоге против тих момака.

Најмалигнија појава моралисања у политици је и неизбежна и, баш у моралном погледу, фуњарска, а то је: политизација морала. Где постоји прво, нужно постоји и друго. Политизација морала се своди, како год се описивала, на морално-политичку подобност. Сад је моралиста (онај са развијеном десном руком, из претходног пасуса), постао давалац атеста ко је подобан, а ко не. Па шта мислите: да ли ће атест дати ономе ко му је све женске одвео? Тешко, богами.

Комуњаре су, моралисањем у политици (а оно се, мање-више, своди на позивање на „велике идеје“, „светли пут“ и све оно што није дефинисано законима и институцијама, да им не би везивало руке), дошли до перманентне диктатуре. Постојање „виших циљева“ увек претпоставља постојање тумача и даваоца циљева, а баш је то смисао сваке диктатуре, јер тумач и даваоц мора бити изнад закона, да би штитио „више циљеве“. Зато му је била потребна структура подобних (циљевима), а не друштву, нацији, или законима. Подобан је свако онај ко следи циљ, не обраћајући пажњу на процедуру. Да ће, при том, профитирати, само се по себи разуме, али такав, унутрашње, док профитира, и даље има утисак да је заштитник морала и с њим скопчаних циљева. На тај начин, моралиста увек заврши или на Голом Отоку, или на Дедињу, трећег нема.

Ни са модерним моралистима није другачије, иако они, арогантно, као сви игноранти, верују да су пронашли машину којом се гледа кроз зид, не знајући да ту машину већ вековима зову: прозор. Увек постоје доктринари који верују да ће баш они успети оно што ником, за три и по хиљаде година познате светске политике, није пошло з руком: да унесу морал у политику. То је не само смешно непознавање политике, већ и арлаукајуће непознавање живота и људске врсте. Нека моралисти пробају да изведу све истомишљенике на улице и нека се преброје, па ће установити да не допиру до једног процента онога што је Динкић провукао кроз српске поште само првог дана кад је поделио акције у вредности од 17 евра. Тако живот „ради“. Коме се не свиђа, може да излије жуч на хартију и да зарони у моралистичку литературу, да души нађе лека.

Покушаји да се измени врста, да јој се измени свест, да се маса морализује, да се ма која делатност морализује, осуђени су на неуспех и ту се ништа, док човек гамиже земљом, променити неће. Ко мисли да то може да изведе, нека рачуна на кладу са мном, радо ћу га одрати за лову. Свешћу и моралом се може манипулисати, али само у правцу опадања, а не подизања.

Чак и да тако нешто упали, а неће, уношење морала у политику би упропастило нацију и државу, а властодршца би потказало као веома неодговорног човека, који великим принципима жртвује народ. Чак ни тад не би унео морал у политику, већ би, после пар година, приметио да је у читавој српској политици, моралан само он, а да они око њега нису. Добар пример је одурно Коштуничино моралисање, од кога су многи постали богатији, а он сам је и даље био у улози оног дечка из школе, из средине чланка, ако се сећате.

Оно што стално треба понављати свим апстрактним моралистима и свим поправљачима света је ово: успех, победа, моћ нације, успех, победа, моћ нације… Приватно моралисање може да буде лични став, али се тим ставом не сме оптерећивати нација, која се не бори против Лилипутанаца по летњем дану, него против звери  у кишној џунгли. Опстати и одржати се први је закон; моралисање долази после. Ко пропадне, џабе је цвркутао, није ни морао.

Моралисти, чак и када мисле да их је такве први пут у историји родила мајка, и даље имају само онај стари избор, као и они миленијумима пре њих-да у собу одведу или женску, или руку.

 

Текст је први пут објављен 28. 05. 2014. 

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *