radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Добрица Ћосић по стоти пут међу Србима

Добрица Ћосић по стоти пут међу Србима

Србија је пуна апстрактних поправљача света, који нас, просто, затрпавају дијагнозама стања у коме се нација и држава налазе, и саветима како да се, из понора, у који смо запали, некако искобељамо. Таквих је сањалица било увек и свуда и живот никада није изволео примити на знање њихова умовања, већ је ишао даље, својим током, остављајући катедарске мољце и теоретичаре да због тога жуч излију на хартију.

Да не буде забуне: сасвим сам незлобив према Ћосићу, као што сам незлобив и према осталим људима литературе, у које убрајам и правнике, философе и фамозне „мислеће“ људе уопште. Уосталом, са становишта збиље, уопште није важно шта ја о њима мислим (или ма ко други), већ колико су њихова мишљења и њихове теорије ефикасни и примењиви. А нису ни најмање.

Чињенице живота су голе и неме. Можемо их оспоравати, критиковати, снагом воље и превладати, али их тиме не можемо укинути. Добрица, кад стане да умује, чињенице још и има у виду док проблеме дијагностификује; кад крене, међутим, да даје предлоге за решавање истих, он чињенице пошаље дођавола и сасма потоне у идеолошке воде. Мени лично, опет савршено незлобиво, све његове приче личе на трактат који се зове: „Даља разрада неких питања“. Хоћу да кажем следеће: Добрица одавно не испитује живот и стварност, већ само своје мишљење о њима (што је бољка свих теоретичара уопште), тако да су сва његова решења, ма колико пред духом и разумом била савршена, апсолутно непримењива на живот. Кад и сам увиди, а повремено увиђа, да је у заблуди (као кад се, на пример, пробудио из комунистичког сна Шездесетих, или из салонско-националног сна Деведесетих), он не бежи у јаву, него у нови сан. Оно мишљење које је једном показало своју слабост, услед одбацивања стварности у корист утопије, увек ће репродуковати своје слабости, а може се мењати само облик утопије. Исто важи и за идеолошку свест: може се унедоглед мењати идеологија, али се из оквира тог и таквог мишљења не може изаћи.

5354272083_a7d6cdbfb8Комунизам је, као утопија, умро још тридесетих година прошлог века и свео се на практично-политичка питања, за која су идеологија и теорија била само средства, а никако нешто што обавезује. Добрица је то приметио са тридесетак година закашњења. Српски национализам, онај делатни и чињенично могућ, умро је са урбанизацијом и индустријализацијом Србије, кад су се сви витални интереси српске нације подредили потрошачком и утилитаристичком начину живота. Добрица је то приметио опет са тридесет година закашњења. Демократија је, и на Западу, мртва већ одавно, а у Србији је није ни било ( у нас се, под плаштом демократије, већ један век смењују олигархије и охлократије; укус епохе захтева да у томе видимо недовољно савршену демократију), а Добрица ће, ако га здравље послужи, то приметити око 2030-те, за свој стодесети рођендан. Најбоље у свему је што је он слику сећања претворио у слику будућности, те се исцрпљује у апстрактном поправљању мртвих облика. Ми живимо у постдемократско доба; на обзорју времена, у светским размерама, назиру се нове тираније; свет се претвара у џунглу, а власт у тучу око чисто биолошких питања моћи и плена, а утописти и даље маштају о поправљању демократије и решењу националног питања у њеним оквирима.

Постоје два облика кобног идеализма у српском народу, а Ћосић пати од оба: конзервативни (који верује да се може вратити нешто што је прошло) и демократски (који верује да се живот и свет могу ставити под контролу разума, права и начела). За један народ је, међутим, сасвим свеједно да ли ће бити жртвован сећању, или појму. Тај идеализам, ма колико симпатичан био, не сме да буде историјски ефикасан. Платон је, у својој глави, створио идеалну државу. Кад су му дали да управља Сиракузом и саобрази је својим теоријама, упропастио је за шест месеци и једва живу главу извукао. utopiaНешто слично се догодило и Ћосићу, само што он није грешку потражио у себи, него у другима. Да му је неко дао државу без Слободана и Мире, без улизица у власти, без грамзивих политиканата, а са народом који је способан да увиди високе принципе и начела, ми би видели какав је Добрица политичар! Таква држава, међутим, постоји само у машти доктринара и поправљача света.

Рећи да је данас Србија економски и привредно опустошена, а да је српски народ у великој кризи идентитета, самопоштовања и да је изложен нестајању, није нека нарочита мудрост. Тако се може набрајати унедоглед. Како ћемо, према теоретичарима, као што је и сам Добрица, из кризе (или кризâ) изаћи? Јачањем демократије! Штета што кладионице не примају опкладе на то, паре би Добрица узео. Кад је комунизам био мртав, наши су лумени трагали за „бољим“, за „правим“ комунизмом. Сад кад је демократија постала прошлост (а историјски су процеси битно иреверзибилни; народски: мртву главу не диже из гроба), ми треба, је ли, да поправимо исту. Како ће нам то помоћи, ако нам, неким чудом, помогне Дејвид Коперфилд, те је из мртвих вратимо? Тако што ћемо, помоћу ње, решити национално питање, које је, као што знамо из трактата Ћосића, Коштунице, Чавошког и осталих литерата, које је, пре свега, а нарочито изнад свега, демократско. Колико одвратне ароганције, колико слепила и ускогрудости има у везивању судбине једне нације за облик владавине и политичког система! Како је јадна и подла нада да ће се чињенице овог света заобићи бајањем!

Како су то спојени нација и демократија? Какве, аман, благе везе имају? Почивају на сасвим супротним основама и не могу се никако довести у везу, барем не у свету чињеница. Нацији се припада, за демократију се опредељује. Нација је релативно трајна, политички облик је ограничен на, отприлике, два века. Нација почива на несвесном, демократија на разумском. Прва на проосећаном и доживљеном, друга на усвојеном и разуменом. Разликују се као припадништво и следбеништво, као судбина и систем, као нужност и избор, као крв и разум, као тле и космополитизам, као биће и самосвест, као тотем и као теорија, као табу и закон, као правичност и правосуђе, као обичај и ритуал, као традиција и новотарија и, изнад свега, као култ и идеја. Нема моста између нације и демократије, осим у главама теоретичара. Како су они то преспојили, никад ми неће бити јасно.

Крв и тле су чињенице овог света, бар када се о нацији ради. Демократија оспорава све што је органско, што није на разуму засновано. Могу космополити, еуропејци и сви они који су слаби у нагонима, а јаки у духу, да оспоравају крв и тле, али их тиме не могу укинути као чињенице. Сва несигурност поправљача света и почива на томе што, дубоко у подсвести, знају да су искорењени, да су се, унутрашње, ослободили крви и тла, и да су се тиме на милост и немилост изложили онима који се одрекли нису, те их, свим средствима политичке, медијске и политичке пропаганде убеђују и наморавају да је искорењност не само пожељна, већ и нужна, а да су крв и тле нешто примитивно и што припада мрачној прошлости. Свака гомила, која се не осећа сигурно, а грађанско друштво то јесте, јер се заснива на неорганским категоријама, то јест на новцу и разуму, режи и на саму помисао да живот има ранг, достојанство, или ма шта што се не може купити новцем, или подврћи разумским утварама. Недостатак личног такта, личне укорењености и кукавичлука, намеће се као пожељна национална особина.

Знали, или не знали, сви теоретичари својим сомнабулијама оптерећују судбину народа коме попују и који „поправљају“. Опстанак је закон свих закона, а он се не може обезбедити умовањем, него борбом и жртвовањем. Сви ти мудросери су спремни да своја мишљења бране новим мишљењима и трактатима, али будућност припада онима који су своја мишљења спремни да бране крвљу, без обзира чија су мишљења „тачна“ пред разумом. Свет као џунгла је увек ту, свет разума је проналазак теоретичара и баш зато га нема и неће га ни бити. Одржати се, или пропасти-трећег нема. Србија је као дављеник који, ако је веровати литератама, мора оштро и напрегнуто да размишља. И да се, наравно, удави.

Наши национални душебрижници, чији је Ћосић првосвештеник, никада неће научити да онај ко хоће да рачуна на историјски, а не литерарни успех, на силу мора одговорити силом, а на принцип, принципом, него вазда муче и киње овај несрећни народ тиме што га позивају да, док је изложен окупацији ниског интензитета и док се брутално насрће, и споља, и изнутра, на његову културу, економију, привреду, на традицију и, чак, на само његово постојање, правду, истину и утварне ванвременске и универзалне демократске принципе истури сили. То иде на руку непријатељима српског народа у убрзава национални слом. Можемо ми да мислимо о сили шта год хоћемо, али је и она чињеница овог света; Шиптари би се више бојали оних хиљаду војника и полицајаца, који би требало да се, по фамозној Резолуцији 1244, инсталирају на Косово, него свих наших теоретичара, са свим њиховим умовањима и наклапањима.

Partizani_u_okolini_Prijepolja_1943Такозвани, а још више самозвани „мислећи“ људи, који себе представљају као некакву националну интелигенцију, или некакву елиту, у разумевању стварности су далеко иза пастира у Копаонику, али их то ни мало не омета у непрестаном крекетању и давању несувислих савета. Ако се Србија буде спасла, то неће бити захваљујући мудрости Ћосића, Бећковића, Чавошког, Коштунице и осталих мислилаца, већ упркос њима. Поприште битке је стварни свет, а не свет принципа и начела. Ради се о односу снага, а не супремацији теорија и о успеху, а не о правичности. Потпуно је неважно на чијој ће страни бити истина и правда, ако пропаднемо. Живот даје за право самосвеснијима, пунијима себе, онима који су спремни на борбу и на жртву, а теоретичаре, скупа са теоријама, препушта литератури.

Али, још и више, ради се и о нечему што ни једна теорија неће да види: у животу и у свету, у историји, оној стварној, а не историји духа, која за оном првом каска и приговара јој, постоје ствари попут судбине, случаја, постоји онај тако мушки нагон за јуначком смрћу и веселим покољем. Највећи део живота једног човека и народа одвија се с оне стране каузалитета и разума. Србија се ни раније, у великим кризама, није спасавала помоћу сањалица и апостола мира, већ захваљујући великим мужјацима и плодним мајкама. Ко то не разуме, не треба да саветује.

Пред нама је тешко столеће, једно од најтежих у нашој историји. Још ће га тежим учинити паметњаковићи, који пацифисти, демократи, борци за људска права и остала жгадија која, за паре, или још црње, из уверења, исповедају капитулантску и пацифистичку идеологију. Двадесет први век је век у коме ће, народима који су га спремно дочекали, очњаци порасти, а не смањити се. Наши нас „мислећи људи“ уче како да безуби дочекамо догађаје.

Ствари стоје овако: западна цивилизација је на умору и налик је на велики брод који, док тоне, за собом повлачи чамце око себе. Оно што је слабе духове привлачило Западу, а то је сјај потрошачког друштва и обожавање новца, које је било и јесте упаковано у шарену хартију људских права, владавине закона и привидне раскоши, већ се налази у суноврату. Привредно-економски модел Запада је критично зависан од пљачке читавих континената и, како време пролази, неће се бирати средства да се лоповлук одржи као водећа грана привреде. То ће довести до серије ратова, који неће бити велики као пређашњи светски ратови, већ ће више бити гусарење на државном нивоу, али се не треба варати: биће веома крвави и безоблични, јер иза њих не стоји никаква идеја, макар и извитоперена, већ само гола пљачка. На Балкану су остала отворена сва питања, нарочито ревизија распада СФРЈ, односно нерешено српско питање, које ће се, пре или касније, поставити у оштрој форми.

Док наши паметњаковићи одричу крв и тле као варварски остатак у мишљењу, народи Запада у име крви и тла воде и водиће ратове до истребљења. Што ће се ти пљачкашки походи називати „увођењем демократије“, чије благодети они којима се уводи никако не могу да увиде без помоћи америчких бомбардера, само је звук речи и млитав изговор. Ради се о биологији, односно о отимању и коришћењу туђег тла, а у каквом ће се пропагандном декору то одвијати, најмање је важно. Јадна је и подла нада Добрице и осталих „примишљивача“ да ћемо се голим полтронисањем јачем, из плена преселити у предаторе. Исто тако, будаласта је вера да ће српски народ и држава, дајући бескрајне концесије суседима, задовољити њихове апетите. Нема тих концесија које ће учинити Хрвате, Бошњаке и Шиптаре задовољним. Њихов минимални програм јесте нестанак Србије и Срба с лица земље јер су те нације изграђене на негацији српства.

Мудросери у нашим редовима су безусловни заговорници попуштања и компромиса у спољној, а изградње демократских институција и владавине права у унутрашњој политици. То су идеје које, ако им се да прилика да буду операционализоване, воде у сигурну пропаст. Опстанак је, у хијерархији вредности свега што је живо и што хоће да живи, далеко изнад институција, права и сличних глупости. А опстанак је питање борбе и то не борбе идеја, већ оне стварне, у којој се крваве гаће, а не расту подочњаци, после целоноћног промишљања будућности.

Добрица Ћосић је човек са села, који се инфицирао грађаснком идеологијом, али је, по природи порекла, никако није могао разумети. У њој је, без обзира да ли је у питању комунистичка, националистичка, или либерално-капиталистичка, увек гледао само збир лепих жеља, које ће се свесном и организованом акцијом мислећих људи, преточити у стварност. Нешто као изградња сеоског пута у Великој Дренови, или нека јулска моба крај Мораве. Грађанска идеологија (у коју спада и комунизам) јесте ствар градских људи, калдрмаша, а не румене сеоске деце, која град виде кад отидну на екскурзију, или на школовање. Управо зато што су таква деца била главни носилац грађанских идеологија у Србији за читав век и по, прошли смо да горе бити не може. Тек човек града, онај ко је на бетону рођен, схвата идеологију као искључиво практично-политичко средство у коме се остварује воља за моћи, а никако као сељачку утопију. Градски је човек циничан, лицемеран и макјевалистички оријентисан, те стога влада идеологијом, док је сељак под њеном влашћу, управо зато што му фали хипокризија и што је неслободан од обичаја и традиције. Истина, сељаци су, по природи ствари, метафизичари и натуралисти у важним животним питањима и далеко сналажљивији у политици, али само када се из ње избије идеологија. Она их збуњује и чини неефикасним. Када би је применили на свој свакодневни живот, ни прасе не би могли да закољу, већ би унедоглед дебатовали о моралности и коректности тог чина.

dobrica-cosic-licna-arhiva_14519142621То се десило Добрици Ћосићу. Његови су мотиви, у то потпуно верујем, савршено искрени, а његово је лично поштење ван сваке сумње. Он заиста мисли оно што исповеда и његове су заблуде изречене „бона фиде“. Идеологије, којима је робовао цела века, не дају му да види свет онаквим какав јесте, већ га стално гурају у гледање света какав треба да буде. Између „треба“ и „јесте“ зјапи провалија. Свет и живот се не могу уредити по начелима разума, јер из њих и не извиру. Живети се може и без мишљења, али мишљење, које је невезано за живи организам, него лебди у слободном простору, јесте чист нонсенс. Не постоје принципи, правда, истина, или институције, које могу да замене историјски успех.

 

Добрици је, због снаге духа, а и као борцу за велике идеје, загарантовано место у некој будућој енциклопедији велких политичких теоретичара и бораца за правду, а српском је народу, ако га послуша, загарантована пропаст. Будућност не припада ономе ко има бољу теорију и идеологију, него ономе ко има већу тољагу. И не уздржава се да је употреби.

                                                                                                                                               објављено 28. 11. 2011.

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *