radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Децивилизатор 05.01.2016. – Душан Васиљев

Децивилизатор 05.01.2016. – Душан Васиљев

ДОМОВИНА

Домовина, то није мртва груда
која нас гвозденом руком веже,
то је љубав за облак што плови овуда
за песму што се овде разлеже,

љубав за класје што богато буја,
за руже што су по гробљима свеле,
за тресак летњих, бесних олуја,
за тугу птица које се селе

Домовина то су све оне споне
којима нас живот за се спаја,
радост, кад наша звона зазвоне
топлота мајчиног загрљаја.

Домовина, то су: жеље тајне,
магла што преко поља плови,
то су наше бајке бескрајне,
домовина — то су сви наши снови.

 

ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА

Ја сам газио у крви до колена
и немам више снова.
Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
не тражим плена:
Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Ја сам се смејао у крви до колена
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим,
и кликтао сам, кад се у мраку напред хрли
и онда лети к врагу и бог и човек и ров!
И данас мирно гледим како ми жељну жену
губави бакалин грли
и како ми с главе разноси кров, ─
и немам воље ─ ил немам снаге? ─ да му се светим.

Ја сам до јуче покорно сагибо главу
и бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао Судбину своју праву,
али је данас знам:
Ох, та ја сам Човек! Човек!

Није ми жао, што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године Клања,
ради овог светог Сазнања
што ми је донело пропаст.
И ја не тражим плена:
Ох, дајте мени само још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе ─
Остало Вам на част!

 

„Сестра ми се продала, мајци су посекли седе косе“, каже Васиљев. Слика мирнодопског очаја, у коме су уништени част и достојанство рода и породице, веома је слична данашњици српског народа, после окончања ратова Деведесетих година. Друштво које је огрезло у блуду и калу је последица социјалних потреса које рат доноси са собом. Високи идеали, који су покретали једно покољење, покољење ратника, сада су устукнули пред вулгарним хедонизмом и материјалним мотивима грађанског друштва, те ветерани тај и такав свет више не доживљавају као свој, као онај свет из кога су у рат кренули.

„А данас гледам како ми жељну жену губави бакалин грли и како ми разноси кров, а немам воље, ил немам снаге да му се светим“, говори о резигнацији, о највећој бољци свих ветерана. И, заиста, борити се против наоружаног непријатеља је и часно, и мушки, али какве части има у борби против губавог бакалина? У послератном друштву, у коме се љубав добија за пар шницли, и још се у томе не види никакав морални проблем, светити се бакалину губавом значи само једно: сутра затећи ту, жељену жену, код другог бакалина.

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *