radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Државотворност на српски начин

Државотворност на српски начин

Намножило се, у Србији, познавалаца политике, да на броју могу да нам позавиде и Кинези.

Такви смо ми: Сви знамо да саставимо репрезентацију, да поправимо ауто, да упецамо клена од три киле, а нарочито да радимо оне ствари као нико на свету. То да свака озбиљна анализа полази од чињеница, ником не смета да барата „утисцима“ и „ставовима“. Ако постоји неко зло наслеђе комунизма, то је да свако има право да каже шта мисли, па и да безвезкне без икакве одговорности. Право да се нешто каже, није најбољи аргумент да се то и уради.
Срећом, ил` несерећом, егалитаристички рај не потраја, иначе би сви имали право да буду хирурзи и да оперишу слепо црево у гаражи, или да граде мостове, на основу ставова и утисака о статици.
Читам данас, нека Маја Радонић пише: „ Дакле, да би неки народ могао да се назива државотворним, мора да има своју територију, државу, Устав, заставу, грб, химну, језик и писмо“.
Ајд` сад што неки народ може да буде државотворан, а да се тако не назива, или да се тако назива, али да не буде, али овде се обележја државе наводе као обележје државотворности. Мала школа методологије: Шта је апсолутни услов да нешто буде држава?
И доборовољно ватрограсно друштво може да има грб, заставу и химну, па опет није држава. У политичким партијама се, баш испод партијске заставе, грба и химне, одвија разграђивање државе.
Народ, да би био државотворан, не мора да има државу; Срби су државотворни били и под Турцима, и под Аустријом, па нису створили државу више од 400 година.
Обрнуто, данас имамо државу, али нисмо државотворни, бар не у мери у којој су то били наши стари. Слично је и са уставом (али не Уставом, како у тексту пише). Енглеска никад није имала устав, па није мање држава због тога, нити су Енглези мање државотворни.
Тек језик и писмо нису обележја државотворности, јер би се тиме читавој серији јужноамеричких народа одрекла државотворност, јер говоре туђ (шпански, или португалски језик) и користе туђе писмо.
Наћи ће се не мало народа који имају све побројано, а нису државотворни. Хрвати све имају: И територију, и грб, и заставу, и химну, и устав, и језик, и писмо…па нису државотворни, а Хрватска држава ће постати упитна оног тренутка кад не буде имала моћне заштитнике.
Македонци имају све што и Хрвати, па ће државотворни бити кад и ова Маја буде познавалац политике.
Овде је, у овој изјави, дакле, удробљено све: И државотворност, и држава, и обележја, и симболи. Од вишка глава не боли, а од мањка знања, још мање.

Државотворан је онај народ који тежи стварању државе, као што само име каже. Он не види државне симболе, већ државу као симбол и та мала разлика је понор између знања и приучености. Неки народи јесу, неки нису државотворни, а нико не зна зашто је то тако и тешко да ће сазнати.
То измиче каузалистици и не да се објаснити никаквим натезањем појмова. На то одговор још нико није дао. Држава, пак, има своја обележја, али је то не чини државом у пуном значењу, већ само формално-правно.Држава мора не само да има територију, већ мора и да је ефикасно контролише, а контролу не остварују грб, застава, химна, или устав, још мање језик и писмо, већ – чизма. У овом неразумевању се крије сва беда српске политичке аналитике, која хоће да барата појмовима (па и то само под условом да се не доводе у питање), а не животом. Овде је потпуно свеједно ко није у праву – ја или Маја Радонић – већ се ради о чињеницама живота.
Објасните Тачију да смо ми државотворни и да имамо обележја, те је стога дужан да се подреди нашим законима. Кад нокат роди где му место није.
Да доле имамо војску, Шиптари би је уважавали као реалну силу, а на наше државне симболе би се једнако олакшавали. Срећом по њих, Шиптари не живе у нашој појмовној збрци, већ у реалитету и, док је тако, оствариваће победу за победом. Они нису државотворни, али ће створити државу; ми смо државотворни, па ћемо је разградити. Остаће нам, истина, симболи, да имамо шта да сакријемо у подрум, кад нам Шиптари закуцају на врата.

Политику, као опипљиву, реалистичну, на живот ослоњену делатност, могу да разумеју само политиколози и војници, јер су учени да светом не владају принципи, истине и правда, већ воља за моћ и гола сила.
Правници, рецимо, виде свет као мрежу закона и не престају да се чуде кад јаки тољагом дају по леђима слабима, па тужакају силнике пред судовима у којима опет ти исти силници имају главну реч.
Философи виде свет као реалитет у коме владају логички принципи и прецизно дефинисани појмови. Наравно, ни принципи, ни логика, нису спречили римског војника да Архимеду разбије главу. Апстрактни поправљачи света никако неће да виде да је поприште битке стварност, а не дух. Пилат је разапео Христа на овом свету, а Христ је шампион духа и истина. Христа, наравно, немају Кинези, нити Индуси, за њих је он ефемеран историјски лик, али Пилата је имао сваки народ. Ту је разлика између духа и чињеница.
Код нас се то огледа у чудном одмеравању Љотићеве идологије са идеологијом комунизма, као и са меркањем ко је био „бољи“: Дража, или Тито. Приучени књишки мољци и катедарске будалетине су у стању да о томе тупе сто година, а промиче им једна банална чињеница – победили су Тито и комунистичка идеологија. Пред историјом постоји само успех, све друго је приговор на стварност, која није по мери духа. То ко је био бољи, паметнији, лепши, поштенији су симпатичне разгибавалице за мозак, али стварност и живот имају свој ток и не дају се променити бајањем.
Баш данашњи антикомунисти и следбеници разних Дража, Љотића и Недића афирмишу стварност као игру сила, а не правде, тако што су се крили у рупама и ћутали док је комунизам оперисао силом и имао државни апарат.Тад велики принципи и истине нису били важни, јер су се због њих могле добити батине, а могуће и робија. Поправљачи света су се јавили кад опасности више није било. Има ли већег доказа да је стварност изнад духа?
Баш зато се код нас десио чудан процес: Уместо да непријатеља режима, оног комунистичког, највише буде одмах после рата, док је још било живих противника, број антикомуниста је растао са опадањем репресије, кад су већ и бабе могле мртвом курјаку реп да мере. Да је Тито имао оволико противника 1945-те, као што их има данас, не би владао ни годину дана. Обрнуто, да су Љотић и Дража имали оволико обожавалаца колико данас, не би их комунисти до данас победили. Шта то говори? Поправљачи света су уважили силу и подвили су реп. Тиме су афирмисали свет чињеница, насупрот свету истине и правде. Данас, кад се за истину и правду не иде у мардељ, десничара ко` ладне воде. Отуда и мало шизофрени приступ историји: Једном се неспремност да се страда за своје идеје објашњава бруталном силом огромног партизанског апарата, који је репресирао неистомишљенике, а онда се, у неком тренутку, заточници правде и истине забораве, па цвркућу како је партизански покрет био састављен од шачице фанатика, док је цео српски народ вазда био светосавски и антикомунистички. Па како дозволисте да вас шачица сатера у мишју рупу? Опет, ако је партизански покрет био масиван, како држи воду прича да су сви били против њих? Ево решења! Издали савезници, а одмогли Руси! Решен проблем!

Milos_Obilic_u_tumacenju_Milorada_Petrovica_(1865-1928) foto-M. Jovanović
Обилић у тумачењу Милорада Петровића. Фото – Милан Јовановић
20130806230503!Vojvoda_Živojin_Mišić
Војвода Мишић Живојин

Народ постоји ако има велике симболе, а то нису грб, застава, језик и писмо, још мање устав и територија. Све се то мења кроз време, за хиљаду година српске државотворности, нисмо имали „Боже правде“, спевана је релативно касно. Устав је творевина 19-тог века, писмо је постало доступно већини народа тек у 20-том веку, а територија се стално мењала.
Велики симболи су нешто друго: Племенски култови, пре свега култ предака и јунака, племенски тотеми и табуи, који се чувају и преносе и кад нема територије, кад нема слободе, нити државе, као и традиција и обичај, који постоје и међу Србима у Америци. Бадњак је већи симбол него устав, а погребни обичаји ће надживети и химну, и затаву, и грб. Нагон за јуначком смрћу и веселим покољем ће увек односити победу над апстрактним исправљачима и тумачима историје, јер се без великих мужјака не може опстати, а оно што за њима каска и изјављује приговоре, јесу баш ти рузмарини, порављачи и тумачи. Сигуран знак пропасти једног народа је када неки Слободан Јовановић постане већа фигура од Мишића, или кад неки Тесла постане већи лик од Обилића. То значи да се народ из историјске арене, једине у којој се да опстајати, повукао у арену духа. Такав народ се мора помирити са тим да ће га, скупа са његовим апостолима духа, покорити самосвеснији и храбрији народи, који су у свом корпусу успели ефикасно да сузбију пацифистичка и демагошка расположења. Таман кад дух достигне врхунац, а истина и правда најважнија ствар у једном друштву, под зидинама се појаве варвари, којима се фућка за дух и правду. Варвари победе, а пораженима остаје приплакивање и олајавање победника, који им, онако прљав и примитиван, шеви напирлитане госпође и пљачка имовину, чију вредност не уме да цени.
Нешто слично се догодило и овде:
Девојке из „Круга Двојке“ су, после рата, пожуриле да легну под Личане и остале планинце који су упали у Београд на тенковима (потпуно је свеједно да ли су то урадиле због тога што у свом социјалном миљеу нису до тада наилазиле на алфа-мужјаке, или због десет кила брашна), док су поражени тихо, по салонима, оплакивали судбу клету и жалили се како комунци уопште не познају уметничку вредност предмета које им отимају из куће. А комунцима од тих приговора све ослабила потенција… Судбина српског народа критично зависи од тога колико ће слугерањска расположења, скупа са тужибабама и апостолима духа, успети ефикасно да историјски ограничи.
Дати власт некоме ко још и данас побеђује Тита на Сутјесци и доказује да је колаборација боља од борбе, значи сигурну пропаст. У историји се опстаје победом, а не правдом и истином. Никаква правда, истина, никакви симболи, не могу да оперу љагу пораза. Обрнуто: Успех пегла све. Само поражени народи се исцрпљују у бескрајној дебати и сталном преметању једне исте мисаоне садржине која, сталним понављањем не постаје дубља, већ само досаднија.

                                                                                                  Текст је публикован 12. 08. 2013. године

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *