radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Повратимо традицију или избљујмо је већ једном!

Повратимо традицију или избљујмо је већ једном!

Тешко да постоји ишта тако вештачко и анорганско, као што је израз „повратак традицији и обичајима“.  Прва претпоставка да би традиција и обичај уопште постојали, јесте континуитет њихов, односно непрекидност деловања. Друго, једнако важно, јесте да су и традиција, и обичај живи, да се налазе у сталном преобликовању и у сталној мени. Довољно је подсетити се да су, код Срба, од села до села другачији обичаји. Из овога произилази баналан закључак: онај ко је из традиције и обичаја једном испао, нема где више да се врати, јер се много тога, док се овај бавио грађанштином и модернизмом, променило.

Исто тако је важно и ово: обичаји и традиција се уче од предака, а не од попова и не из књига, јер је ово друго најдиректнији доказ да је дошло до дисконтинуитета и да се, уместо живе традиције и живог обичаја, прешло на књишки, дакле укочени облик. Сви књишки мољци су, од памтивека, гледали да читаву стварност, а с њом и обичаје и традицију, заробе у своје апстрактне шеме и да их окамене, да их ослободе времена. Популарне књиге типа „како се славе славе у Срба“, или „народни обичаји у слици и причи“ су најобичније будалаштине, јер као прву претпоставку имају да се једном описани обичај више никад неће мењати. Таква помисао је веома далека од сељака, који само за вечито променљиву стварност и зна.

serbian_mythology_largeПоготову је смешна замисао модерног човека да се обичај и традиција могу установити актом воље. Бивало је тога, није да није, али су такви покушаји увек пропадали после неког времена, јер нису органски, нису самоникли и постоје само док постоји интересна група која их спроводи. Обичаји и традиција су, насупрот томе, настали из тамне, несвесне стране бића и „намештани“ су стотинама година, кроз многа покољења; проверавани су у пракси и преобликовани у складу са тим како се преобликовао и живот заједнице. Управо зато су обичаји, који су настали пре прихватања хришћаства, необично жилави и не дају се искоренити ударима православних протестаната, под којима је подразумевам оне Србе који су испали, углавном због преласка на градски начин живота, из обичаја и традиције, па и из живе вере предака, те сада покушавају да установе „разумско“ православље, оно које је засновано на теолошким списима и које нема никакве везе са вером предака. То је, на протестантско православље мислим, хладни жар вере, вера без осећања и одвојена од корена. Ради се о, махом, младим људима, који веру носе као џак цемента на леђима и наморавају све около да верују на начин на који они сами верују. Стално проналазе јеретике и незнабошце, а нарочито међу онима који су „староверни“, односно који су се одржали у вери и традицији предака. Таквима је „учени православац“ из Њујорка ближи, него сопствени деда, јер деле исти, укочени однос према вери, однос „последњих“ људи, касних припадника врсте, који су, у основи, у длаку исти као њихови евроталибански опоненти и комунисти сваке врсте, само са обрнутим предзнаком. Дух нетолеранције и ексклузивитета идеја, па и верских, карактеристичан је за ове „последње људе“ и то баш зато што нису укорењени, већ слободно плутају океаном светских идеја, бирајући луку у коју ће се, генерацију или две, укотвити, па онда отпловити даље.

Између конвертита и контраконвертита, дакле оних који се враћају „прадедовској вери“, обичајима и традицији, суштински нема неке разлике; и једни, и други су уверени да се, голим напором воље, или разума, може припадати овоме, или ономе. Смешно. Човек припада нечему органски, или не припада никако. Човек традиције и обичаја, као и човек  вере , суштински су неслободни, јер не могу да се одвоје од великих и обавезних културних симбола свог рода и низова нараштаја у њему. Сељак, и кад очајнички жели да се ослободи, немоћан је да то учини; грађанин, и кад хоће да служи, дакле да се „зароби“ вером и традицијом, суштински остаје слободан, јер се вера и традиција не уграђују у биће, већ само у сфере идеја, односно сасвим по мери реформатора, просветитеља и рационалиста, далеко од бића и од базе живљења.

Овде долазим до најважније ствари: вера, обичај и традиција не могу да мењају место на коме су настали, а настали су на слободној земљи, по селима, шумама и планинама. Такви, не могу да се преносе у градове. Прва генерација Срба, која се из села преместила у градове, раскинула је са традицијом, обичајем и вером, ма шта интимно мислила о томе. Град, а с њим и градски и грађански начин живота, директна су негација вере, обичаја и традиције. Градски морал није само другачији, већ је директно супротан моралу села и традиционалне заједнице, али сањалице и партизани свих врста, који се одгајају по солитерима и задњим двориштима, мисле да могу да одрже, а ако треба и заснују, древну традицију на новом месту. То се неће десити.

Један једини облик контраконверзије је могућ: повратак на место где су вера, традиција и обичај настајали и где једино имају смисла и где су ствар осећања, а не почивају на утварама разума и каузалистике. По селима се вера, традиција и обичај живе, у граду се сазнају. Удубимо се у звук речи, па ћемо разумети понор који одваја традиционалну заједницу и човека који јој припада, од његовог модерног потомка. Према томе, ко хоће традиционалну заједницу, са њеним обичајима и њеном вером, нека сопствено дупе помери на место где се могу наћи, а нека не попује и нека не мисионари по градовима. Селу припада судбина, граду каузалност и не постоји мост између ова два света.

texture-floral-book-cover1Прешавши на нововерство, а с њим и на нове обичаје, ми смо се директно испљували на претке. Зар у овом народу није било вере, обичаја и традиције пре Николаја Велимировића, пре Јустина Поповића, па чак и пре Светог Саве? Ко је урбаним православним талибанима дао право да врше реформу? Прочитао пет-шест књига и све зна о свему? Да су прадедови живи, ми бисмо им, овако паметни и урбани, објаснили да они, у ствари, нису веровали на прави начин и, сасвим по комунистички, установили бисмо курсеве, на којима бисмо им објаснили шта су обичаји, традиција и вера. Као она породиља, што је викала мајци: „Не знаш ти, мајко, како је рађати децу“.

Оно што већ представља историјску авантуру, јесте када модернисти, уверени да знају све, јер су прочитали неколико брошура, пазећи помно да не прочитају и нешто што би поколебало њихова уверења, хоће да заступају традицију, обичај и веру пред читавим друштвом. То може, аутентично, да ради само онај ко их никад није напуштао и ко није мењао место на коме су настали. У градском човеку, у његовом менталном склопу, знао то или не знао, и вера, и обичај, и традиција су идеологије на други начин. Он их тако и шири: по зборовима, на улицама и средствима партијско-политичке пропаганде, здраво расположен да се, кад дође моменат за то, разрачуна са онима који мисле другачије.

Идеја да је неко поседник истине, сасвим је туђа традиционалној заједници. Заједница, кад је здрава, има своју истину, а не истину уопште. Струја бића, начин живота, миленарна пракса и вера у себе, рађају „истину заједнице“, па са њом и морал, обичај, традицију и веру заједнице. Оног транутка, кад морал, вера, традиција и обичаји задобију универзалну вредност, кад се дигну на ниво принципа, који треба да важи за све људе, они више немају никаквог смисла за заједницу, односно заједница је већ разорена. Племенски богови су пројекција самопоуздања заједнице; у њима се и кроз њих се поштују оне особине које ту заједницу чине надмоћним над другим заједницама. Оног тренутка кад богови постану универзални, општечовечански, космополити, заједница пропада, јер је велике принципе ставила изнад опстанка и изнад самопоштовања.

Човек традиције, дакле, оперише својом традицијом, својим обичајима, својимморалом  и својом вером, а сви скупа су неодвојиви од начина живота. Кад се промени начин живота, промени се све ово. Када се, пак, поседи довољно дуго по градовима, онда се све подиже на виши ниво, па се српски обичаји замењују православним обичајима (иако у оригиналном виду, у њима православља једва да има), органска традицја постаје „светосавска традиција“, српски морал постаје верски морал, а српска вера постаје универзална и добија идеолошко оделце. Уместо култа предака, који је сам по себи разумљив, сада имамо култове градских теолога и градских мислилаца, као што су Николај и Мита Љотић. Испод површине, они су идеолози вере и нације, а не настављачи традије и обичаја. Наше, српске истине, тихе и ненаметљиве, сазнавали смо од предака; громопуцателне, универзалистичке истине, можемо да сазнамо само од идеолога.

perunКада би постојале неке истине, одвојене од струје бића, истине које су вечне и ослобођене времена, онда би била немогућа историја истине. Зато Перун и Световид немају историју, а хришћанство је има. Они први су, просто, ту, одувек и заувек; хришћанство је ту две хиљаде година, али само у стално новим тумачењима, јер има историју своју. Тамо где истина нема историју, него је цела ту, нема верских ратова, нема цепања цркава и јереси, нема инквизиције. Проток времена, рачунање календара по Перуну, рецимо, сасвим је немогуће, јер је он одувек ту.  Словенски пантеон је лако сносио (као и римски, својевремено) хришћанство, јер се појавио само један нови бог, међу већ постојећим, али хришћани, са својом верском нетолеранцијом, нису могли да сносе друге богове. Иако су, у самом темељу хришћанске вере, милосрђе и трпељивост, теолози су увек проналазили разлоге да у пракси тако не буде. Најпре су водили непомирљиве ратове са римским боговима а, када је Рим постао хришћански, онда су почели да се требе међу собом до дана данашњег. Никада мирољубивија вера, никад више ратова и ломача. Хришћанство је, од Павла, градска вера, дакле оно је идеологија. Млади народи, попут Срба, који су веру православну (или католичку) примили као сељаци, у традиционалној заједници, она је само допунила њихову већ формирану метафизику. Тек када смо постали становници града, када смо постали модерни, на начин на који је Павле био модеран у односу на Христа и Петра, почели смо да бубамо Свете оце и да веру доживљавамо идеолошки, онако како би нашим прадедовима, да не идем даље, било потпуно страно. Вера је, и код нас, данас преотета из руку оних који су је чували више од хиљаду година, од сељака, да би била предата на употребу и тумачење политичким организацијама и цркви, као највећој од њих. До пре само једног века, црква је служила народу, данас народ има да служи цркви, или да кушује. Црква је преотела од народа не само веру, већ и обичаје и традицију и то као овлашћени чувар и тумач нечега што она није ни стварала.

Живети „црквено“, како се то данас каже, значи само једно: третирати веру као идеологију која мора бити обавезна за све. Противник, органски противник модерном српском „наученом“ православцу, није колега католик, или муслиман, већ традиционални верник који, по обичајима предака, није „црквен“, односно метафизику не користи као идеолошку батину. Црква је заробила и самог бога: некад је он могао да се обрати директно и Авраму, и Јосифу, док су они били сточари и земљоделци; данас ни он не сме, без дозволе цркве, да се ма коме обраћа директно. Зна се ко је овлашћен!

Најопаснији су „непокренути покретачи“, што би рекао Аристотел. Они, који су у себи изгубили прадедовску веру, у корист учене религиозности, сада би да, по својој матрици, устроје читаве народе и државе, а то се може само политички: добити изборе и наметнути „баш такву веру, обичај и традицију“. Да метафизика има неке везе с њима, модерном човеку је сасвим непојмљиво. Све је политика и све је идеологија. Он тако види свет. Да се, из неке београдске парохије, пресели у Либертвил, не би му се променило баш ништа, али да оде до Пиносаве, срушио би му се читав свет, јер у Пиносави, а и даље, по још слободној земљи, живе они који нису читали Николаја, нити и једну студију о Светосављу, који не живе „црквено“ и који обичаје и веру предака носе у крви и такту бића, а не у разуму.

Опасно је да неко, ко се одвојио од живе традиције и обичаја, ко их реформише по мери данашњице, намеће своје мишљење читавој заједници. Не зато што ће изазвати политичке потресе, то је најмање важно, већ зато што ће уништити оно мало метафизике што је остало у оазама изванградске Србије и то само зато да би потврдио своје фантоме разума.

Да закључим: највећи противник сваког модерног верника што, у пракси, значи контраконвертита, онога ко се, после мале породичне паузе, од једне или две генерације, вратио „вери прађедовској“, јесте онај ко из вере није ни одлазио, јер тај, овај други, управо сведочи и против конверзије, и против контраконверзије. Највећи непријатељ обичаја и традиције је онај ко данас позива на њихово „оживљавање“, јер тај не разуме да се оно што је живо не може оживети, али се, тим „оживљавањем“ лако може убити. Свако ко мисли да треба да поради на вери, обичајима и традицији, нека се пресели на место где је све настало: на село, па нека тамо оживљава све то најпре у себи. Кад једном, и ако једном, то оживи у себи, више никада неће тражити од других ништа. Ко је једном побегао од прадедова и физички, и духовно, па сад мисли да може да им се врати само духовно, о животу не зна ништа. Тек духовни и физички повратак на место где је све настало, има смисла и даје резултат. Али, сумњам да ће се градски номади, модернисти свих врста, одважити на такав корак.

                                                                                                                                           текст је публикован о1. 04. 2014.

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *