radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Шта да се ради?

Шта да се ради?

Овај наслов, преписан од Плеханова, заправо се  тиче  питања које ми је упућено: Како мање анализирати стварност, а више је мењати? Сун-Јат-Сен, последњи велики кинески философ, каже: Лако је делати, тешко је разумети. Потпуно се слажем с тим. Ми  изгибосмо доказујући да је баш наше, свачије појединачно, виђење стварности оно право и да сви остали греше. Како делати, кад не можемо да се погодимо шта нам је пред очима? Ко гуске кроз маглу, да кренемо, па где стигнемо?

За почетак: Делање није прост продужетак мишљења. Направимо план  и програм, па кренемо да реализујемо. Многи су се тако усрали. Заправо – сви.
Основни разлог слома сваке идеологије, сваког активизма, безбројних програма и планова, јесте врло једноставан – не уважавају стварност. Хоће да је мењају, без да је поштују.

Политиколошки, претпоставка за свако делање јесте: оцена епохе. Не стања у Србији, не анализа партија и политичког живота, већ оцена епохе. Слобода људског делања јесте ограничена епохом и ко не разуме глобалне трендове, посебно оне цивилизацијске, упашће у грешку олаког активизма и брзо ће се укакити. Илузије о људској слободи, на основу којих се гради слика и о слободи делања су мит. Сањалице, књишки мољци и апстрактни поправљачи света мисле да се и каладонт  може у тубу вратити, само ако се то претходно добро изанализира. Човек се рађа у једно, „баш то“ време и рађа се „за то“ време. Епоху у којој ћемо се родити и делати не бирамо. Затим, рађамо се у једној, „баш тој“ култури, са свим њеним специфичностима. Тиме је круг наших могућности драматично ограничен. Тај круг се даље смањује тиме што се неко роди глуп, неко паметан, неко у оваквој, неко у онаквој породици, са свим манама и врлинама свог чопора. Тек иза тих ограничења почиње подручје слободе. Култура је најважније ограничење, јер је човек унутар своје културе неслободан, а изван ње немоћан. Свака култура носи своје симболе и лимите. Ко одбија да то види, стално ће ударати главом о зид.

Лични лимити су чудо: Психолошка истраживања су убедљиво доказала да је око 5% популације у стању да схвати озбиљан политички концепт. Идеје схвата, дакле, 5% људи.
За једну четвртину, отприлике, разумљива је само идеологија, као вулгаризација, односно упрошћење идеје.
За остале је схватљива само парола, која је, пак, крајње упрошћење не идеје, већ идеологије.
То је главни разлог што, чак и привидно паметни политиканти, стално траже „промену свести“ народа, а да уопште не примете да то никад ником није упалило. Никад ни један народ није променио свест; најдаље што је отишао је да свест прилагоди епохи. Преко Србије је, за сто година, претрчао крш идеологија, великих историјских промена, крш режима и сила технолошких промена, а да и даље виђамо исте ликове, о којима смо читали код Нушића и Домановића. Свест се није променила ни за длаку, упркос бурној историји, а сад неки фићфирић мисли да ће подићи, или изменити свест Срба само зато што је он пронашао савршен правац и савршену идеологију. У тој једначини – будала није народ, него теоретичар. Према томе, свака делатност, која полази од промене свести, унапред је осуђена на пропаст. Успева само онај ко се уклопи у већ  постојећу свест и навике.

Последња ствар која омета разумевање апстрактних мислилаца је претпоставка да уопште постоји правац којим треба ићи. Сваки „идеалан“ правац подразумева да ће народ увидети исправност гледишта и да ће се, ако треба, и жртвовати на светлом путу. Народ не увиђа; увиђају појединци, па и тада онох 5%. Народ следи велике симболе и тек афирмација тих, а не стварање нових симбола, даје шансу да се маса покрене.

1324_prophetНаше полемике су  стално оптерећене моралом, исправношћу гледишта, идеализмом и сличним ванполитичким категоријама. Може и тако да се мисли, уверења се могу имати, али практично бављење политиком нема везе са моралом, личним поштењем (има са личном жртвом), или исправношћу гледишта.Успех, функционалност, победа-то су категорије политике. Онај ко то не разуме, тај је тумач, а не господар чињеница.
Милош је треснуо Карађорђа и-победио. Да ли је он мајка Тереза? Кога је брига за то?
Тито је треснуо Дражу, вероватно и Недића, а Љотић је погинуо при покушају бекства. Да ли су они бољи, лепши, паметнији   од Тита? Можда, али то није важно. Он је успео, они нису.
Тек такво размишљање о политици, с оне стране идеологије и моралисања, даје резултат. Нема ничег бесмисленијег, ничег тужнијег и јаднијег, него 2013-те побеђивати Тита на Сутјесци и Неретви и доказивати да је он сатро Србију. То не раде познаваоци политике, него задушне бабе. Победа и успех сасвим добро пригушују моралне приговоре.

Према томе, пре него што се дохватимо делања, најпре оценимо епоху.
У каква времена улазимо, на глобалном плану? Где је могуће одупрети се томе, где није?
Не може се баш свака жеља преточити у делање. Моја је оцена да је с демократијом готово и да се треба припремити за диктатуру у европским размерама, те да је бесмислено, у тренутку кад ће се милиони борити за голи опстанак, позивати масе на службу великим принципима правде, једнакости и слободе.Мораће прво да се изборе за хлеб, а све друго ће им бити мање важно. Срби разумеју једино милитаристички концепт и воле државу која је тако конципирана. Такву државу им треба ставити у изглед. То што ће бити и отпора, најмање је важно. Такав концепт разуме и чобанин на Копаонику, макар да му се супротставља само зато што би хтео да се његово дете изузме из служења војног рока. Концепт демократске државе је апсолутно нејасан Србима, чак и када га хвале. Осим тога, милитаризована држава је једина која ће моћи да се бори са изазовима епохе, односно са веома рђавим и насилним временима која долазе.

Најважнија питања у једном друштву су својинска. Какав облик својине треба да буде преовлађујући и зашто?
Моје је мишљење да Србија никад није добро прошла са приватном својином, барем када се ради о крупном капиталу. Срби, као и Љотић, на пример, најбоље капирају ситну приватну својину (кућа и имање, мала привреда, занати), јер им таква својина обезбеђује егалитаристички однос, коме теже одувек. Опет, крупни капитал редовно односи победу над ситним капиталом и овде се уопште не поставља питање ко ће победити. У том смислу, поставља се само питање ко ће бити крупни капиталиста, а не да ли ће крупног капитала бити. Другим речима, хоће ли капитал припадати Мишковићу и Беку, да ли ће припадати странцима, да ли ће бити државни, или ће припадати друштву? Само је то на понуди, у историјском смислу. Онај ситни, домаћински капитал јесте нама дражи, али није на понуди.

Треће, и најважније, да би се уопште у политику ушло: Шта је то што се, после двадесет година бесрамних лажи, може понудити српском народа, а да он поверује?
Веома је просто и баш зато невидљиво. Српском народу, не само данас, али данас нарочито, није потребан гонич, него вођа; потребан му је неко ко га неће опамећивати и објашњавати му, него онај ко ће га водити и уважавати; онај ко ће прихватити све мане свога народа и ко га неће поправљати. Онај ко је у стању да Србима каже да они јесу  (без икаквог дорађивања народа) способан, храбар, култивисан народ, да су последњи озбиљан народ на Балкану, да нису примитивна дупета, или глупаци, зато што не разумеју култивисане концепте. При томе, уопште није важно да ли тај ко то прича, то заиста и мисли. Србима је пун централни отаџбински орган оних који му паметују и који га поправљају. Ми смо у веома сличној ситуацији као Немци у Двадесетим и Тридесетим годинама прошлог века:
Поражени смо, осиромашени, уморни и поколебани и само нам фали неки паметњаковић да се још попиша на нас и да на досоли да смо још и глупи, примитивни, демоде и да нас у Рај треба гонити, посебно у онај европски.

Оно што је Србима потребно јесте да им се врати национални понос, самопоуздање, самосвест и мушка црта у бићу. Женетине (у душевном смислу), данас јашу српском политиком и само нешто прикењавају и замерају. Мушка црта у бићу српског народа је потиснута; продају се приче да борба нема никаквог изгледа на успех (као да је изглед на успех суштина борбе; борбу покрећу велики симболи, који су данас потпуно изгурани, а не ћифтински изглед на успех); да живот, па и политику, треба водити рационално и у складу са принципима разума (живот не зна за принципе разума; амеба нема мозак, па живи); да пред јачима треба савити шију (баш пред њима не треба; уосталом, слабији неће ни да дође да нас гњави).si_basta

Српски народ, данас, не очекује да буде жртвован ни економском програму економског безвезњаковића, Лазара Крстића, нити пројекту вечитог хода ка ЕУ, али ни пројектима затрча у прошлост, разним псеудонационалним идејама о „небеском народу“, а још мање је спреман да се буде шибан ћирилицом, „нашом светом православном црквом“, или придикама о злој колаборацији данашње власти и дивном колаборацијом Недића и Љотића.Српски народ данас очекује да њему буду жртвовани његови упропаститељи, а не да се он даље жртвује.Бес је, у нашем народу, огроман; гнев достиже епске размере, само што га сомнабулни националисти и задригли европејци не чују и не виде, јер следе снове, а не нацију. Ко успе да ослободи тај бес, ко буде обећао освету за године понижења и беде, тај има политичку будућност.

На главу су ми се попели захтеви за слогом унутар српског народа, за помирењем браће, за идилом, дакле, која никад није ни постојала.
Око чега јединство? С ким? Нама не треба јединство, него управо обрнуто: Велико чишћење. Да се љубимо у уста са Чедом Јовановићем, или са онима, који у име светлог пута, жртвују све? Мени, лично, не пада напамет.
Слога је велика подвала, јединство такође. Свако насилно јединство и насилна слога, завршиће као и СФРЈ-насилним опамећивањем. Можда једног дана, кад се изврши велика диференцијација, па ко претекне, нека се једини, а сада, у овом тренутку, слога је опијум за Србе.

Лично сам левичар, али само у својинским и социјалним питањима; нисам доктринар, који машта о власти радничке класе и дијалектичком материјализму. Оптирам за то да овај народ, као народ,има својину и да лечење и школовање морају да иду на терет буџета, а не на„како се ко снађе“. Исто тако, мислим да треба осудити на робију сваког председника владе и сваког министра, ако и један човек у Србији умре од глади.Социјални дарвинизам деснице ми никад није био јасан а, с обзиром да имам педесет година, тешко да ће ми икад и бити. Залагање, у овом тренутку, за приватну својину, као доминантан облик својине, иде на руку управо овима који данас владају. Идеја да ће, неком поправком демократије, уместо Мишковића, доћи неки социјално одговорни бизнисмен, кога ће систем да утегне, сасвим је наивна;доћи ће само „наш“ Мишковић, уместо „њиховог“. Епоха је таква-и у Америци већ одавно постоје само „овакви“ Мишковићи.

Исто тако, приватни бизнис, ма ког ранга био, никад неће подићи путеве, пруге и крупну индустрију. То су снови. Идеја да ће систем опорезовати крупне играче, па ће од њиховог пореза држава бити реиндустријализована, је смешна; они су господари система, а не предлагачи капиталистичког Дизниленда. Ко не верује, нека лично оде код Бека,или неког таквог, па нека га убеди у то да треба да плаћа социјалну државу и инфраструктуру. Брже би изашао, него што би ушао. Наравно, остаје спасоносна мисао: кад узмемо власт, натераћемо их да се владају по правилима! Узећете власт на слободним изборима? Па ко ће вам нормалан дати слободне изборе? Могуће је једино, а и то је сумњиво, да ће бројање гласова бити поштено, али кампања неће сигурно. Једнаки буџети су услов за слободне изборе, а ко мисли да ће идеојом и истином против пара да се бори, тај није озбиљан човек. Борба кроз институције система, које контролишу баш оних против којих се борите, је до те мере наивна, да не спада у политику, него у бајку.

partizaniНе разумем ни левичаре, који се залажу за некакву „фер“ капиталистичку државу. То је фикција. Људе ће, можда,једног дана слетети на Марс, али „фер“ капитализам човечанство неће видети.Поготову ме иритира левичарска идеја интернационализма; у се, и у своје кљусе.Кога заиста интересује социјализам као светски процес? Или некакво обједињавање некаквих „левица“ у утварну Интернационалу, која има за циљ да продужи живот капитализму. Да се не разумемо погрешно: Америка неће умрети, неће ни Европа,али капитализам каквог познајем, хоће. Лоша вест за догмате је да системи пролазе.

 

Оно што је од неоцењиве важности за будућност, јесте да се схвати да од хода кроз институције нема ништа. Према томе, време политичких партија, какве данас познајемо, ближи се крају, и то онолико брзо, уколико се више увиђа да је парламентаризам већ на самрти и то у европским размерама. Алтернатива нису неке нове, „боље“ политичке партије, већ ванпартијски вид организовања, на сасвим другим начелима, од оног до сад виђеног. Те групе, ма како се звале, биће повезане снажним личним везама, а нена простом територијалном принципу. Посебно ће бити важно да не примају свакога ко се нуди, већ да саме одабирају кадрове. Тиме се спречава продор каријериста и осталих непожељних кадрова, који шетају од партије, до партије, и траже ухљебље. За оне, који се руководе материјалним мотивима, већ има доста странака и покрета.

Идеологију треба оставити по страни; у тренутку кад нам се пропаст надвила над главу, сасвим је свеједно ко је био у праву: Тито, или Дража., те да ли је бољи Слоба, или Ђинђић. Она питања, која се налазе у сржи опстанка једне нације, а то су питања својине и културе, у најширем смислу, треба да буду у фокусу, а не превртање лешева, чему смо, иначе, веома склони.

У погледу активзма: време митинга и писања саопштења је прошло. Ко не може да плати превоз и сендвич, тај може да рачуна на смешан број присталица. Саопштења чита мали број људи, а и од тог броја, једва да их ко разуме. Обраћање треба да буде на нивоу парола и кратких фраза, које буде емоције, а не разум и које ће схватити и онај ко није никад новине прочитао. Доказивања да власт греши су бесмислена, јер народ и не гласа за безгрешне, него за оне за које је медијски наморан да гласа и од којих се нада некој личној вајдици. Уместо на указивање грешака, треба се концентрисати на указивање како ће проћи они који греше.

На љуту рану, љут лек. Сада тупити о некаквој правди, истини и небеским темама уопште, сасвим је излишно.Треба се залагати за повратак смртне казне, за конфискацију имовине буквално свакога ко је искористио систем да се обогати (без обзира да ли је починио кривично дело) и за враћање деликта „увреда српске националне части“ и то са озбиљним санкцијама.

У погледу економије и привреде:и будалама је јасно да мали и средњи бизнис неће запослити Србију, те да стране инвестиције само штете развоју привреде. Једино што може да извади Србију из буле јесте државни капитализам, уз насилно смањивање социјалних разлика.Очекивати да се богатији сами, увиђајући принципе правде и социјалне солидарности, одрекну нечега у корист сиромашнијих, јесте наивно преко сваке мере. То се неће догодити, ма како им разумне аргументе под нос приносили. Према томе, неравноправност у друштвеној расподели се може само присилно укинути.Социјално раслојено друштво, што се лако математички може доказати, јесте по дефиницији сиромашно друштво, које убија своју производњу смањивањем броја потрошача. Шта ће нам индустрија намештаја, на пример, ако само 5, или 10 хиљада људи може да купи неку гарнитуру? Велики број, макар и ситних потрошача,може да очува производњу у једној држави; богати ионако не купују домаћу робу.

Цела ова прича неће проћи без великих друштвених потреса. Опет, живот ће нас свакако, ако се настави овакво вођење државе и економије, гурнути у хаос и, из тог хаоса, свакако ће се морати изаћи на начин на који се из хаоса изашло 1946-те. Боље је избећи изнуђене потезе и на време изаћи догађајима у сусрет. Српска криза, упркос очекивањима  сањалица, не може имати демократско и мирно решење. Долази, у европским размерама, време популизма и партизанских решења, а Србија није усред Пацифика, него у Европи и сваки потрес тамо, направиће друштвени цунами и код нас.

Да отклоним евентуалне идеолошке приговоре: иако сам левичар, суштински сам конзервативац и традиционалиста. Славим славу, имам четворо деце, ни један дан нисам провео у СКЈ, један деда мије био предратни официр, који се предао 1946-те, други је био свештеник. Ово кажем због тога што већина десничара, без обзира на идиличност и релативну исправност њихових ставова, не капира да је њихова numina, демократија умрла и да времена која долазе неће афирмисати њихова решења и ставове, већ напротив: њихова идеологија и њихови ставови ће бити изманипулисани и искоришћени за даље разарање државе. Они су, већ данас, играчка у рукама властодржаца. Време неће,истина, дати за право ни левичарима, посебно не онима који још маштају о дизању из гроба самоуправног социјализма. Точак се не да окренути уназад. Овде се ради, пре свега, о сасвим неидеолошком збијању нације у одбрамбени бедем, пред великим догађајима који предстоје. Народи, који не буду спремни да се тврдо милитаризују, да буду способни да се бране, постаће објект за субјект, односно објект воље за моћ оних народа који су се на време милитаризовали. Прелазићемо, као плен, из руке у руку и трпећемо ендемску пљачку, док разглабамо да ли је бољи Дража, или Тито.

У европској политици више нема ничега што носи макар и сенку неке симболике; сва политичка питања су сведена на чисто биолошка питања моћи и плена и то ће потрајати за најмање два века од данас. Једина идеологија, која ће за Србе бити могућа, јесте идеологија опстанка. Неће бити ни времена, ни услова, да се поставља неки озбиљан систем,већ ће се све претворити у неку врсту провизоријума, у коме ће победе односити онај ко се боље снађе у том политичком цугеру. Догађаји се убрзавају, а за десет, или двадесет година, периода мира и тишине више неће ни бити. Нација која успе да се организује као одбрамбена заједница, у којој је очување војске и војничког духа једина идеологија, преживеће тешка времена и имаће будућност. У супротном, уколико будемо наставили да се бавимо утварама идеологија, неки ће преживети, посебно они који су данас високо у ланцу исхране, али ће нација умрети. У том смислу, мислим да је социјални дарвинизам деснице, па и социјалдемократије, изузетно опасан и да разара ткиво српског народа, јер ставља појединца изнад колективитета, чак и када има илузију да ради у име заједнице. Богатство појединца, макар на најпоштенији начин стечено, објективно разара еконосмско устројство нације и то се може математички доказати.Уосталом, Запад то већ данас убедљиво доказује.

Услед нарастајуће беде и будућих озбиљних поремећаја у функционисању привреде, маса људи ће похрлити на село,јер ће храна почети да бива веома луксузна роба. Боље је на време осмислити неки програм повратка на село, него чекати стампедо без плана. Овај стампедо није једна од могућности, него је ултимативан и није питање да ли ће се, већ само када ће се догодити. Да се не би претворио у пљачкашки поход грађана на село, на време треба релаксирати ситуацију и направити државни пројекат, који би ишао у сусрет догађајима.

Сан о поправци демократије и идиличном друштву, заснованом на правној држави, социјалној правди, идиличним законима и повратку у стара, добра времена је трајно окончан. Западни политички облик се урушава великом брзином, а ми себе доводимо у позицију да будемо последњи браниоци демократије и либерализма, као што смо били последњи браниоци комунизма, кад су га сви други већ напустили. Запад је већ данас апсолутно немоћан да контролише сопствену будућност и налази се у позицији да за све што му не иде, потеже већи чекић. Сирија је добар доказ за то – алтернатива бомбардерима не постоји.

Исток, поглавито Русија, данас јесте у орбити западног света и у њу је слабо поуздање. Рачунати на њену помоћ,значи не разумети ни њен, ни наш цивилизацијски положај. Његош би рекао: нада нема право ни у кога, до у Бога, и у своје руке. Што пре то укапирамо, то боље.Стално тражење ослонца тамо-вамо, исцрпљује енергију, буди нереалне наде и, у крајњој линији, погодује слугерањском менталитету, који само тражи коме би подвео Србију на старање.

6bd

Од неоцењиве важности је пребродити дефетистичка и пацифистичка расположења, која се шире Србијом.Пацифизам није одрицање од рата у корист мира, већ у корист оних који рат хоће.Багдад је отворио капије Монголима, „да не гине народ“; Монголи су, свеједно,побили 50 000 становника Багдада. Толико их не би погинуло да су се бранили.Илузија је свих катедарских мољаца и универзитетских рузмарина да се опстати може без жртава. Живот даје само овај избор: за какав циљ ће се жртве дати?Рекох у једном од претходних чланака да је моја процена, на основу аналогије са руским подацима, око пола милиона људи у Србији умрло од транзиције. Нека сам и погрешио, нека је та цифра упола мања, па ипак то не мења чињеницу да су тиљуди принели насилну жртву ни за шта. Без икаквог симбола, без икакве наде, без икакве визије, без идеала. Да смо издржали 99-те, питање је да ли бисмо толике жртве поднели. Даље: жртвовали смо привреду Мамону, односно аждахи неолиберализма, и то у тој мери да је велико питање да ли постоји конвенционално бомбардовање, које би могло да је разори више од неолиберала. Побркали смо оно што треба да буде, са оним што ће бити и сад плаћамо цех. Идеја да ће се чињенице живота преварити надањима, или сањалачким пројектима, пре свега је подла и неодговорна, а на послетку и кукавичка. Храбро гледати чињеницама уочи, да би се борило са њима! Ако нам је стварност несклона, немојмо се покривати чаршавом по глави, као дете које дрхти у мраку и надати се да ће утваре зато отићи. Неће. Утваре Запада су ту и неће отићи, ако не погурамо. Кад кажем „погурамо“, не мислим на додатна објашњења и аргументе, јер они нису овде дошли да дебатују, него да пљачкају и робе, већ на делатно одупирање. На принцип-принципом, на силу-силом. Ко побрка, па на силу одговори принципом, осетиће ујед силе.

Још једном, за интерну употребу: обична је будалаштина чак и сама идеја о подизању, или мењању свести српског народа. Успешан је онај политичар који ту свест контролише, а не ко чека да се промени. Према томе, онај ко мисли да се бави политиком, оном практичном, свест народа мора да прихвати као константу и да види шта ће с тим. Или ће држати придике и моралисати, па гледати како неко други влада, или ће одбацити апстрактна умовања и радити са оним што је на располагању. Пуна је Србија мајстора аматера који би сјајно поправили ауто, само кад би имали гедору, радапцигер и окасти бр. 13. Само озбиљни ће умети да прикрпе машину са оним што имају. Свака будала зна шта ће урадити ако забоде седмицу на Лотоу, али само озбиљан човек зна шта ће урадити ако, неким чудом, не забоде седмицу. А Срби је неће забости.

Остају техничка питања. На првом месту, тип политичке организације. Рекох да будућност припада малим, хомогеним организацијама, отпорним на новац и обавештајно „бушење“, бар у некој разумној мери.

Приступ јавности није једноставан. Народ је научио да буде обрађиван тачно одређеним партијско-политичким средствима, пре свега медијима и ситним подмићивањем. На другој страни свега тога постоји само једна ствар која овоме може да парира: харизма.Можда ово делује уврнуто, али силе крви, структура јаких мужјака, старија је од новца и пропаганде и народ то одлично осећа, јер то погађа биологију у њему, нагоне чопора. У последње време гледамо како насилно прављење култа личности не успева; или јеси, или ниси, како каже она реклама. Опет, лоша страна харизме је што она, због снажних биолошких премиса, буди осећај инфериорности код оних који су демократски расположени, јер вређа претпоставку једнакости. Но, шта туда се ради? Аристотел каже: Правда се састоји у једнакости за једнаке и неједнакости за неједнаке. Целу историју људског рода су створили алфа мужјаци,а оно што каска за њима и изјављује жалбу су апстрактни умови и теоретичари,чија умовања алфа примерци нису примили на знање.

Друго: нема лагања народа, нема компромиса, нека корекција идеологије. Како први дан, тако и последњи.„Прилагођавање околностима“ је могуће на тактичком нивоу, на стратегијском је гроб многих политичких партија. Данас се глуми политичка храброст, политичка одговорност и државничка мудрост, али је време за глуматање на измаку. Само је питање времена, пола године, или година, када ће и бабама по Шештеру постати јасно да је у питању шмира, или лоша глума. Крај једног облика владавине,мислим на онај који је искључиво манипулативан и медијски утемељен, веома је близу.Кад звекнемо дупетом о ледину, најбрже ће устати они који нису фолиранти и којису спремни да поделе судбину и народа, и своје политике, а не да извуку буљу и почну да причају неку другу причу. Време лажи пролази и то неповратно.

Начин обраћања је екстремно важан. Није свеједно рећи: „Ми ћемо се залагати за веће запошљавање“, „запослићемо 200 хиљада људи“, или: „Сваки Србин ће добити посао и хлеб“. Није исто рећи: „Процесуираћемо оне који су нас довде довели“, или „Казнићемо кривце без одлагања“. „Преиспитаћемо приватизацију“, или „национализоваћемо приватизовано“. Није свеједно хоћете ли рећи: „Ако не одемо у Европу, деца ће нам бити гладна“, или „Ако гладујете, гладоваћемо и ми с вама“. Ако тражите жртву од народа, морате да будете спремни да је и сами поднесете. Велики државници тако раде, док политиканти редовно раздвајају своју судбину, од судбине народа. Србија је, у последњих двеста година, имала рафал политичара и монарха који су збрисали кад загусти, док су вољеном народу, ко из Лондона, ко из  Беча, ко из  Русије, поручивали да издржи. Таква политика је безизгледна на дужи рок. Енглески краљ није напустио Лондон док су падале немачке бомбе; наш је напустио. Карађорђе је ухватио маглу кад је загустило, Милош није. Ђорђе Карађорђевић је живео под комунистима, Николај није имао ту петљу.Они, који су одбили да поделе судбину народа, увек ће имати присталице, посебно у круговима дефетистички расположених интелектуалаца, али ће историјски изгубити битку, у корист оних које нису сврбели табани. Ако народ, обичан народ, има за нешто слуха, има за оне који деле његову судбину. Зато прост народ има далеко веће симпатије за Дражу и Недића, који су имали тестисе и пропали са својим животним делом, него за „интелектуалне величине“, Љотића и Николаја Велимировића, који су збрисали, саветујући другима да издрже. Лични пример је апсолутна предност у политици. Зато Вилијам и Хари пуцкетају о Авганистану, и зато је  њихов стриц, у слободно време поваљивач манекенки, принц Ендрју, био пилот-ловац на носачу авиона „Хермес“, током Фокландског рата. Људи примете да је њихов вођа са њима. Интелектуалци примете нешто друго: да је њихов интелектуални узор „у духу“ са њима, а ту постоји мала разлика. У ставри, сав понор овог света. Интелектуалци би волели да поправе свет, без да дупе дигну са фотеље и без да окрваве гаће.

Новац је највећа мука свих политичких организација. Није да га нема, али са њим иду и обавезе. Признајем, лично сам скроз трапав кад је ова ствар у питању. Примећујем да је у оптицају, у политици, огромна количина  прљавог новца и да је, са становишта неког политичког почетника, врло тешко не узети га. Срећа у несрећи је да је новац потребан само за институционалну политичку утакмицу, а ван ње, много мање суме задовољавају.

great-vengeance-and-furious-anger-caleb-goodmanЕмоција, коју је најлакше пробудити, јесте бес. Да бисте неког учинили срећним или, чак, само насмејали, треба много. Да га уплашите, можете само са позиције власти. Бес, међутим, може да се изазове увек. Рекох већ да се свест народа не може мењати, али се може контролисати. Онај ко им понуди бес, постаје и господар њиховог беса. Рђава вест за моралисте у политици је да је бес сасвим природна, легитимна реакција на дводеценијско гњечење српског народа. Не треба се беса бојати, него га треба усмеравати и дозирати. Са тим је скопчана и следећа ствар: народ, да би се мобилисао, мора имати непријатеља. Од кад су нам  сви постали пријатељи, ми се више не идентификујемо као „ми“, наспрам  „ њих“,што је природно стање сваког народа, осим Ескима. Видимо да сви имају непријатеље (Русију, Ал Каиду, Ислам, православље, Хоте, Тутсије…), само су Србима сви пријатељи. То је неприродно и лажно. И Србија, и српски народ, имају врло упорне и мотивисане непријатеље.

Даље: постдемократија, у којој живимо, унутрашњег непријатеља своди на политичког противника, тако да свако онај, ко разара државу, изводи субверзивне делатности и залаже се за, рецимо,комадање наше територије, има статус „неистомишљеника“, а не статус починиоцакривичног дела. Ова појава има и своје гротескно лице: свако упропаштавање државе, народа, или привреде, зове се-погрешна политичка процена. Другим речима, утврдила се, до апсурда, неодговорност у политичком слоју; какву год штету да нанесе-погрешна процена. Тиме се брише разлика између политичког противника и државног непријатеља. Треба гласно и слободно рећи да унутрашњи непријатељ постоји и да с њим не може да се „политички“ разговара, него једино преко суда. Означавање народног и државног непријатеља, и то баш под тим именом, изузетно је важно за мобилизацију народа. Увијање и еуфемизми, који су нужни да се избегне деликт говора и језика мржње, обавезују само патриоте;европејци, либерали и „Друга Србија“ слободно причају шта им је воља, јер знају да судство у Србији ради само у једном правцу, кад су ови деликти у питању. Било како било, ствари ће, ма и по цену кривичних санкција, једном добити право име,без увијања. Јавно мњење, поготову онај његов део који није много образован,тражи јасне и недвосмислене изразе, да би неку појаву разумео. Нијансирање само збуњује обичне људе и чини да им поруке Чеде Јовановића, или неке Наташе Кандић, буду далеко разумљивије, него Коштуничина прича, на пример, без обзира на емотивни однос према самој причи.

У погледу онога што се зове„циљна група“: греши свако ко се обраћа малом делу јавности, па му још и додатно поставља препреке, у виду односа према православљу, употреби ћирилице,или неког другог идеолошког предзнака. Рекох у једној полемици, не сећам се с ким, да је потпуно контрапородуктивно, за једну организацију, да она буде такоја даје атест ко је Србин, колико је добар Србин, на скали од 1 до 10, или које довољно добар православац. Тиме се круг чисто политичких питања растеже преко оперативне границе и постаје сам себи сметња. Атеиста, или чак муслиман,итекако може бити незадовољан садашњом политиком, али га атеизам, или употреба латинице дискфалифијују да буде прихваћен као „наш“. Број политичких питања треба сузити, а не ширити. Дебате о православљу, ћирилици и србовању треба оставити за боља времена. У свим тим питањима, осим што смањују базу отпора,има нечег лажног, неког битно пуританског духа, који хоће да устроји народ према принципу, а не према стварности. Осим неукусног самоистицања (Ја самправославни хришћанин! Бољи сам верник од тебе у-та-та), које дубоко компромитује саму идеју религиозности, то иритира већину, која је, по природи(и то увек и свуда) релативно умерена у свему. Одбијати већину, да би се бусало у груди православне, сасвим је неполитички. Немам ништа против да се то ради, курчење било чиме јесте у нашој јуначкој природи, али нека се то ради изван политике и нека се своја немирна, често и породична комунистичка биографија,испира у кружоцима и дебатним клубовима, нека се успех једне политике не отежава сталним самоистицањима. Народ врло добро зна да је, у време социјализма, број политичких противника био занемарљив, а број корисника бенефита система веома велики, па оправдано подозрева да је оволико самохвалисање српством и православљем само психолошка компензација потомства за предачко колаборирање са мрским режимом. Народ такође осећа да се изразито антикомунистичким ставовима, у ствари, мртвом курјаку мери реп и да људски материјал, који није имао петљу да се бори док је курјак био жив, него то чини данас, кад је безопасно, и није најбољег квалитета. То је и кључни разлог што православни фундаменталисти и радикални националисти релативно слабо пролазе,упркос томе што су веома гласни и активни, посебно на друштвеним мрежама. Кад треба негде да се окупе, нема их нигде. Мислим да је рекорд око 5 000, на пролећним митинзима против Бриселског споразума.

Још једна ствар је неоцењиво важна: радикални ставови, попут „у комунизму није ваљало ама баш ништа“, сасвим су будаласти. Они имају више за циљ да афирмишу личност онога ко испаљује такву фразу, него што одсликавају макар и приближну стварност. Потреба да се, са прљавом водом, из корита избаци и дете, сасвим је инфантилна и психолошког је,а не политичког порекла. Такође, теолошким разглабањима нема места у политици.За обичног човека, а њему се политика обраћа, очигледније је да се без хлеба и воде не живи, него да се не живи само од њих. Баш ме интересује да ли ће доследни православци имати снаге да спрече екуменску литургију у Нишу, 21.Септембра. Слутим да им сувишак вере неће смањити сувишак страха од пендрека Проблем радикалних елемената је што су то само у причи, а не у пракси. Успех сваке идеологије не зависи од исправности, него од тога колико ће се приближити обичном човеку и колико ће уважити умерене ставове тог обичног човека. Православна џамахирија овде никад неће заживети, јер је менаталитет Срба, у драматичној већини, далеко од таквог схватања света.

Кад кућа гори, сасвим је бесмислено свађати се ко је пожар изазвао и ко је крив, него се треба хвататиза кофу. Срби су, данас, гладни, без посла су, немају национални понос, култура им је разорена, а паметњаковићи расправљају да ли је за то крив Тито, краљ,Ђинђић, Бетмен… То показује одсуство смисла за практична питања. Осим тога,веома би ме изненадило да оне најрадикалније нису створиле, или их бар контролишу, „службе“ и власт сама. Просто, такви елементи трајно конзервирају стање, јер су бесплодни, неваспитани, агресивни и терају од себе све што је пристојно, што је писмено и што није за екстремно. Лично сумњам да су екстремни елементи, барем они које ја познајем, довољно паметни да сами смисле целу конструкцију и да управљају збивањем…

Још једна ствар је од велике важности: нико није тако поткупљив као екстремисти. Они, из 1968-е, данас су етаблирани либерали. Они из Деведесетих, такође. Нема побуњеника који данас није посланик. Не видим да је ситуација другачија и данас. Чим се добије парче плена, радикални елементи постану руководиоци јавних предузећа, а идеологију пошаљу дођавола. Неку екипу, да би успела, мора да веже политички циљ, а не теолошко-националистички. На опипљиви циљ се скупљају способни,на догматски циљ -користољубивци. Тако је од кад је света и века. Ако мислите да неки екстремни националиста, или убеђени теократа ту причу прича без икакве користи за себе, то само значи да га не познајете довољно. Ово причам зато што сам се, током Седамдесетих и Осамдесетих, нагледао комунистичких догмата и фанатика и сви су то били из веома приземних мотива. Слушао сам их како су огорчени јер нису добили стан, а два пута су били на радној акцији и двеста пута су узвикнули „Тито-партија“. Млади песник је написао пола песме о Титу, а другу половину ће кад се усели. Исти дух видим и код десних радикала данас.Дебату, у време комунизма, или социјализма, како је коме воља, нису спречавали умерени комунисти, него баш догмати, који то нису радили зато што су чувари идеје, него зато да би сутра могли да цвркућу како су баш они, лично, спречили непријатеље да униште „наш самоуправни социјализам“. И за то су очекивали награду. Свако ко би рекао нешто што се њима не свиђа, био је оквалификован као„страни плаћеник, кочничар будућности и непријатељ народа“. Никад нешто мање од тога. Данас, десница следи исти образац: чим неко каже нешто другачије, он је комуниста и педер, а обавезно и антисрбин. Јер, погађате, они једини знају шта је српство; они су његови званични тумачи, иако то од њих нико није тражио да раде, нити им је ма ко дао право да оцењују. Мандат за то им није дао народ,него идеологија. Тиме показују колико им је заиста стало до народа. Кад наиђе нека лова, показаће колико им је стало и до идеологије.

Ако нас историја нешто учи, тоје да истинских заточника неке идеологије, има свега неколико по генерацији; то су они који су спремни да пострадају и да се боре до крајњих граница, до самопорицања и смрти. Чим видим масу таквих, постанем подозрив. Није баш сваки лав у савани вођа чопора. Природа се опире томе да изузетност буде масовна појава, а нешто нисам приметио десничара да о себи не мисли да је суви геније за политику.  Толика концентрација генија, просто, побеђује природне законе. Осим тога, данас је десница победила знање; знање је реликт неких других времена, сада живимо у демократским временима, кад је право да се нешто каже, надрасло обавезу да се нешто зна.Наравно, тамо где нема знања, има пуно ставова, утисака и уверења. Најбоља провера знања је била и остала-прогноза догађаја. Ко зна и разуме, тај и предвиђа. Ко не зна, тај је осуђен да стално објашњава зашто се није остварило оно што је прорицао. Добри примери екстремног незнања су поређења онога што се десило, са оним што се могло десити. Ово наводим зато што је то уобичајени,сасвим баналан облик мишљења код оних који нису образовани у политикологији, а мисле да су познаваоци. „Да је остала монархија“, или „Да је Дража урадио то ито…“. То је кафански ниво размишљања и дискусије, јер генијима сасвим промиче да је потпуна бесмислица анализирати шта би се десило да, рецимо, нисмо испустили чашу из руке и да је остала читава. Разматра се само оно што се десило, то је основна методолошка претпоставка. „Да је Душан живео још десет година, Турци никад не би продрли на Балкан“, једна је од честих кафанских фраза. Иза ње, као аргумент, може да стоји само једно велико „маме ми миле“,осим ако се не ради о екстрасензу. Разумном човеку је очигледније да је Душан умро, него шта би се десило да је умро десет година касније. Да није умро никад, на пример, могло се десити да Француска буде аутономна област у Србији. Или аргументи типа: „Тито је побио 50, или 100 000 Срба“. Па? Није био моралан?Немогуће! Моралистичка становишта су сасвим супротна политичком мишљењу. Онај ко мисли да политику заснује на моралу, не само да неће ништа урадити, већ ће оголити своје незнање. Масовна погубљења су стални пратилац историје и било их је и пре Тита, а и после њега. Сличан је и случај перманентно нарицање над сломом међународног права, над Хагом, над Јасеновцем, над двоструким стандардима и стално доказивање да Амери греше, да Хрвати лажу, да су муслимани Срби… Сумрак ума. У историји се увек ради само о овоме: шта ми мислимо да урадимо са Америма, Хрватима, муслиманима, Шиптарима, двоструким стандардима и осталим стварима, како да се томе су протставимо и како да их победимо, а некако да их докажемо и оплачемо. Петљање игнораната у политику значи тријумф тужакања и приплакивања над делањем и стварношћу. При том, уопште није важно колико игнорант има информација и књишког знања, него како их тумачи, у ком правцу мисли да их користи. Овако, сва наклапања о славној историји, о злочинима комуниста, о дуплим стандардима, о Хагу, о Брислеском споразуму, само изгледају као комеморативна седница за Србију.

istina-ili-pravdaОво сам све навео не зато да опљујем десницу, а афирмишем левицу, која је исто тако бесплодна и јалова у идеологији (али има велико практично искуство у владању, што се никад не сме потценити), већ да би се разумело да онај ко мисли да мобилише српски народ, не сме да се оптерећује бесплодним и „шта би било кад би било“ расправама. Уве мора да има на уму оно што јесте, а не оно што треба да буде. Једини морал у политици се своди на ово: не радите против интереса народа и не лажите га. Кога другог морате да лажете и да поткрадате, није важно. Нас треба да интересују слобода, правда за Србе, а не слобода и правда као принцип. Ко треба да плати цех за нашу слободу и правду, баш нас брига. Цена пораза једне нације је далеко тежа и већа, него цена пропасти неке идологије, или догме. Моралисти никад не стигну до овог сазнања. Овде је обрнуто: нека Србија пропадне, само нека се афирмишу истина, правда, европска идеја, идеологија, лична корист и уверења.

Ево доброг примера, на коме ће се видети сва будалаштина, која данас трчи кроз српску политику, а то је:Косовска битка. Моралисти тумаче Лазарову одлуку етичким разлозима, теолози„царством небеским“, потпуно превиђајући да Лазар није окренуо други образ,него се и те како добро, онак, нехришћански поклао с Турцима; европејци мисле даје погрешио што није преговарао (ваљда у Бриселу); свима потпуно промиче да је Лазар био, на првом месту, војник, а тек много иза тога, верник, моралиста и преговарач. Само десетак година пре тога треснуо је, онако, братски и хришћански, Николу Алтомановића, такође Србина. Лазар се борио из само једног мотива, а то је: живот и борба су, у дубини својој, једно исто. Ко хоће да живи, мора да се бори, а да ли ће, при том, да носи крсташ барјак, кокарду,петокраку, или Бриселски споразум на глави, потпуно је свеједно. Управо зато су војници, кроз читаву нашу историју, као једини реалисти и поштоваоци стварности, морали да својом крвљу ваде флеке политичких и теолошких сањалица и будалетина. Чак и осредњи политички пројекат може да успе, ако иза њега стоји она мушка страна у бићу, спремност да се бори и крвари; чак и најбољи пројекат нема, осим аплауза моралиста, изглед да успе, ако нема спремности за борбу.Пошто мудросери, по правилу, не успевају да мотивишу народ да стане иза њихових пројеката, не остаје им ништа него да се на тај исти народ љуте што не увиђа генијалност пројекта. Управо зато моралистима никако не иде у главу како су успели Тито и Милош Обреновић. Најлакше им је да то протумаче диктатуром и да пасирају погледом да је народ, у већини, усвојио њихов политички концепт. Скаска гласи овако: већина је била против Тита и Милоша, али они су владали силом, те нико није смео ни да прдне. А онда су, свако у своје време, натерали народ да прихвати школе, болнице, музеје, путеве, пруге, доцније и станове и послове.Народ ко народ: кад га бијеш, прихвати све то, шта ће. Није му до стана и посла, ал  кад бију, нема друге. Радије би живели у пећини, лечили се травком и јели говна, али не да диктатор. Труба да ходаш по асфалту, кад можеш, у име правде и истине, да гиљаш кроз блато,него не дају апсолутисти. Прави политичари, људи од ранга, врло добро разумеју да се мора прво јести и живети, па тек онда следити идеологија. Будала увек мисли да је народ способан да следи идеологију и кад нема леба да једе. Може, али оних 5% с почетка текста. Велика већина није спремна за то. Ко мисли да народ храни цитатима из Библије, или из несабраних дела Мите Љотића, уместо хлебом,тај ће пропасти у политици, ма шта о себи мислио. Тај није разумео примат живота над свешћу.

Према томе, свака политичка организација мора да има на првом месту живот и хлеб. Власт управо данас манипулише тиме, везујући хлеб за ЕУ и предају Косова. Ко успе да докаже да је хлеб другде, а не у ЕУ, пробудиће народ. Ко укаже на непријатеља, такође. Ко смогне снаге да Србима каже колико су близу националног слома и успе, макар страхом, да их хомогенизује, има чему да се нада. Опстанак је једина идеологија која може да буде ефикасна. Народ, ако му се не да непријатељ, неће моћи да се покрене и збије. Остаће дисперзиван и апатичан.

Економски програм не може да буде бајковит, типа „покренућемо привреду“, „пољопривреда је наша велика развојна шанса“, „реиндустријализоваћемо Србију“, „дијаспора ће инвестирати“,већ просто: „док се не успостави привреда, делићемо праведно оно што имамо;нико неће бити гладан“.

На идеологију опстанка увек има пуно приговора и то не само од оних који су плаћени да се боре против опстанка,него и од оних  који принципе стављају изнад преживљавања. „Важно је да будемо људи“, поклич је свих оних чији је дух снажан, а крв слаба. Личне недостатке, у распону од кукавичлука до, како би рекао Ниче, „отприрођивања“, желе да учине недостацима читавог народа, чак икада то субјективно не осећају. Појединац може да одлучи да живи у вери, по канонима, може да буде светац, или самоубица, али народ то не може. Нити треба.Управо зато никад у историји није упалила идеологија која није имала опипљиву,свима разумљиву-материјалну страну. Онај ко верује да може народу да понуди пост и молитву, уместо хлеба, никад неће добити власт. Однос према вери и према идеологијама је крајње лична ствар и није за натурање другима, бар не на празан стомак. Може се тражити од народа много, али му се нешто мора и дати. Може се и натурити, некакавом страховладом, и одређена идеологија, али само на кратко време, ако народ не види компензацију на другој страни. Рускиње нису прале веш Ариелом, нити имале улошке с крилцима, а Руси нису носили Најке и пили Чивас регал, него су се, на рачун одрицања од луксуза, напунили ракетама и обезбедили сувереност. Није то мала компензација за одрицање. Историја таквим тежњама увек да за право. У Србији се битка води између две струје: једна каже да се треба одрећи свега у корист европског пута, за који ће награда доћи једног дана, не зна се ког, и друге, која верује да је за овоземаљске муке сигурна награда на оном свету. Наше је само да се молимо и да певуцкамо псалме. Обе струје су, убити, колаборационистичке, са различитим мотивима. Онај ко хоће да се наметне у српској политици данас, мора да пређе границе колаборационизма и да се одрекне митова и легенди о будућности, него да понуди нешто опипљиво и нешто за данас.

Управо зато, смисао једне здраве политике јесте да влада јасним порукама, да влада садашњошћу, да схвати да су молитва и пост крајње индивидуалне ствари и да их не намеће ником (јер баш то их чини језуитима, а не православцима), те да заузме јасан став према непријатељима, што значи да их именује и да их жигоше, без размишљања о могућим комбинацијама са њима. Гушење пацифизма и кажњавање оних који опљувавају Србију  се подразумева и то без тужакања народу, већ делатно и гласно, по цену да се нешто и од робија. Од финог разговора са фуњарама нема ништа.

На крају: ово што сам написао јесте нужно и догодиће се. Ако овако не поступи неко од данашњих актера на политичкој сцени Србије, поступиће неко други и неко нов; неко ко се боље разуме у стварност, него у идеологије.

                                                                                                                                                                                                                       текст објављен 04. 09. 2013. 

О аутору

Повезани чланци

1 Коментар

  1. Иван К

    Милане,

    Драго ми је што ћу овим коментаром окренути већу пажњу овом лепом чланку.
    Притом ћу покушати да ујединим запажања из више ваших текстова.

    М.М.: Једино што може да извади Србију из буле јесте државни капитализам, уз насилно смањивање социјалних разлика.
    (http://milanmilenkovic.com/2016/01/18/sta-da-se-radi/)

    М.М.: Из целе ове грађанске папазјаније нема излаза грађанским средствима и расположењима. Једног дана, кад нас празан стомак (празна глава неће сигурно) буде потерала из градова и кад, попут пљачкашких хорди населимо прадедовска имања, кад се из нужде и недовољности ослободимо грађанских расположења, имаћемо шансу да преживимо, и као људи, и као народ.
    (http://milanmilenkovic.com/2016/02/22/ja-protestant/)

    Из овога следи да треба градити државни капитализам уз сеоски начин живота. С обзиром да савремене производне технологије захтевају много мање простора него пре пар деценија, и допуштају просторну дисперзираност, претпостављам да је то и остварљиво. Ако сте од писања овог чланка изгубили веру у градњу државног капитализма, баш ме брига. Идеја је солидна. )

    ММ: Народи, који не буду спремни да се тврдо милитаризују, да буду способни да се бране, постаће објект за субјект, односно објект воље за моћ оних народа који су се на време милитаризовали.
    (http://milanmilenkovic.com/2016/01/18/sta-da-se-radi/)

    Ја мислим да се мали народи и НЕ могу сами одбранити од великих, макар улагали највише, и трудили се највише што могу. Величина јесте битан фактор. Ако неко (Запад) има петсто милиона а други пет, то је често и крај рачунице.
    На вашој страни је Његошева поезија (која је можда тачна за животну борбу у поетичном смислу а ла Хајлендер). На мојој страни су чињенице. Од Тебе, Коринта и Персеполиса, до Сирта и Сирије данас, … савршено је јасно да су квантитет и квалитет наоружања оно што бој бије, и што бој добија! Веома често! Авганистан и Вијетнам су популарни примери неких успешних отпора. У ствари, Западна супер-елита их може сматрати успесима јер су тамо створили и одржавали рат и све што уз рат иде.

    Ако сам око тога у праву, ваша поента је и даље тачна: У сваком случају је боље бити више милитаризован него мање, у овим временима.

    Ако сте ипак ви у праву, то ће бити зато што ће се Запад као политичка и војна целина распасти у следећих пар деценија. Питам вас: који су разлози да очекујете такву будућност? ?

    Идемо даље:

    ММ: Исток, поглавито Русија, данас јесте у орбити западног света и у њу је слабо поуздање. Рачунати на њену помоћ,значи не разумети ни њен, ни наш цивилизацијски положај. Његош би рекао: нада нема право ни у кога, до у Бога, и у своје руке. Што пре то укапирамо, то боље.Стално тражење ослонца тамо-вамо, исцрпљује енергију, буди нереалне наде и, у крајњој линији, погодује слугерањском менталитету, који само тражи коме би подвео Србију на старање.

    – Ово ми је било задовољство прочитати.

    ММ: Моралистичка становишта су сасвим супротна политичком мишљењу. Онај ко мисли да политику заснује на моралу, не само да неће ништа урадити, већ ће оголити своје незнање. Масовна погубљења су стални пратилац историје… свака политичка организација мора да има на првом месту живот и хлеб. …. Опстанак је једина идеологија која може да буде ефикасна.

    Значи, ваше писаније о моралној кривици Недића је ванполитичко. Значи: оно је идејно и идеолошко. Другим речима, оно има за циљ мењање свести – против чега стално причате. Tо значи да патите од дезоријентисаности.

    Ово ми је први пут да ступим у контакт с вама, и то ми је посебно драго.

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *