radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Овцоизација

Овцоизација

На Интернету се појавио снимак на коме извесна Снежана Жунић Божиновски мало-мало, па пребија своје дете од око годину дана. Снимке је, изгледа, тајно направио њен муж, ако сам добро разумео и дотурио их Центру за социјални рад Нови Београд, који је одбио да поступа. Ово је мање-више груб оквир дешавања и није то оно о чему хоћу да пишем.

Снимак је постигао сврху: пробудила је емоцију масе, свагда спремне на линч. И заиста, мучно је гледати пребијање детета, премда, то се на снимку лепо види, мајка није клинца тукла никаквим предметом и није га ударала нигде, осим по стражњици. И не запиње богзна колико. Да снимци нису згуснути, односно да више таквих сцена пребијања не иду једна за другом, мислим да нико главу не би окренуо. Ко је погледао овлаш, нека погледа још једном, па ће уочити ово о чему пишем.

HappyTeachersПрипадам генерацији која је васпитавана повременим шакетањем, које се није обављало само у кући, него, богами, и у школи, где су чупање зулуфа, ударање пацки и шамарање били уобичајене педагошке методе. Не дао ти Бог да се пожалиш кући да си добио батине у школи, јер ти онда следи кућна порција, будући да се родитељ аутоматски стављао на страну учитеља, или наставника. Ко је мојих година (имам педесетдве) добро зна о чему причам. Не знам како је данас али, до пре само неколико година, Кембриџ и Оксфорд су имали телесне казне и оне су се изводиле прописаним штапом, пред целим разредом.

Ове приче о насиљу у породици и друшту, имају неколико веома малигних димензија. Прва је та да децу нисмо сачували од беде, глади, дроге, порнографских садржаја, социјалног дарвинизма и бесрамне политичке пропаганде, али јесмо од десетак шамара. Лицемерје система је страшно. Наша деца свакодневно пролазе кроз тешке социјалне трауме, за које центри за социјални рад никог не позивају на одговорност. Смешно је говорити о насиљу у породици и школи у земљи која има Велики Трновац, највећи дистрибутивни центар дроге у Европи и нико пет пара не даје за то. Имамо најјевтинију гудру, коцкарнице и кладионице на сваких педесет метара, имамо хорде девојчица-спонзоруша, које је произвела транзиција, а не насилни родитељи; имамо читаве генерације које поједу шницлу ређе него што виђају Аудије под блицкалицама; имамо социјалне разлике које су база сваке социјалне патологије; систем развија хиперматеријалистички поглед на свет, у коме је стицање новца и добара изнад сваке солидарности и емпатије; имамо естраду која је тужан образац за нашу децу и риалитије који поживотињење човека представљају као цивилизацијско достигнуће; имамо медије са чијих насловних страна и са чијих екрана бије чисто зло…а највећи проблем је понеки шамар.

Друга димензија проблема је још малигнија: држава, проевропски преуређена у полицајца мисли и господара контроле, гледа да се нагура у свачију кућу, у свачији тањир и да се уметне у сваки међуљудски однос. То је веома опасно и води разбијању породице. Када се ствари подигну на виши план, на ниво целокупног друштва, све батине које клинци добију, производе далеко мању штету по заједницу, него уплитање државе. За апстрактне моралисте, за које је једна дечја суза важнија од читавог света, претходна реченица свакако звучи цинично, али заједница има смисла само ако је њен интерес важнији од појединачних интереса. Кад једном дозволимо држави да заглави стопало у врата нашег дома, више је нико истерати неће. Уређиваће нам односе у кући, одређиваће нам до колико децибела можемо да подигнемо глас, колико мрк сме да буде поглед упућен детету, или брачном партнеру, да ли прејако звецкање есцајгом може да утиче на дечји нервни систем…

Можда борба против насиља има смисла у уређеним друштвима, али код нас је она сама есенција лицемерја, због изразите друштвене неједнакости. Или мислите да ће се министар, који шакета жену и дете, провести као и ви пред српским судовима? Мислите да би се филм, у коме српска политичарка млати дете, могао појавити на Интернету, а да не буде цензурисан, а онај ко га је окачио не заврши на информативном разговору? Мислите да ћете имати поштен третман у земљи у којој гузоњини синови некажњено газе људе по улицама? Вама ће одузети дете за један шамар, а привилеговани ће узимати животе.

Трећа димензија је помало скривена: дете које мајка опегла по стражњици, нема никакву гаранцију да ће, ако буде одузето од такве мајке, имати бољи третман у неком дому, или у хранитељској породици. На нешто бољу судбину, у таквим околностима, могу да рачунају само деца која у својој кући трпе екстремно насиље, а не шљепкање по дупету. Шта је екстремно насиље, одредиће, је ли, представници система, који је надалеко чувен по праведности. Ако нисте сасвим наивни, јасно вам је да се ту отвара огромно поље арбитралности и манипулације и да ће се судбина ваша и вашег детета одредити не према објективном стању ствари, већ према вашем месту у ланцу исхране и према вашој могућности да се ослободите мука силом друштвених веза, или пара.

angry-parentsИ још једна подмукла димензија: систем вас остави без посла, без пара, пошаље вам рачун за струју, или приватног извршитеља и то баш оног дана кад немате шта да дате деци за доручак и очекује да, при свему томе, имате челичне живце, те да своју неурозу не прелијете на укућане. Хоћу да кажем да систем сасвим прескаче своју одговорност за оно што се дешава у друштву и све товари на ваша леђа, као да на ливади живите, а не у одређеном поретку и у баш овом друштву. Држава, која није у стању да нахрани вашу децу (а за то јој плаћамо порез), одузеће је вама, јер ви нисте у стању да их нахраните. Држава која мучи милионе својих грађана, згражава се када неко кињи појединца. У склопу проевропске овцоизације Србије, ви не смете да имате ништа: ни хлеб, ни посао, ни права, ни поштен правосудни систем , ни добро здравство, ни осредњу просвету, па чак ни право на то да унутар своји зидова, ако вам их приватни извршитељи већ нису запленили, будете аутономни господари своје судбине. Ваша судбина, као и ваша стражњица, припадају Европи, а не вама.

Водите, дакле, рачуна да вас емоције не омету да видите ширу слику. Мучно је гледати пребијање детета, мучно је гледати свако насиље над неком особом, али насиље система има далеко веће последице и далеко је опасније. Оно рађа сва друга насиља, а онда, за та насиља, кажњава друге. Клоните се брзих закључака у држави у којој се малом лопову скида глава, а великом капа. Лично мислим да се деца могу васпитавати без батина, али сам савршено свестан да су интервенције центара за социјални рад и тужилаштава потенцијално, на целокупном друштвеном нивоу, опасније од појеиначног насиља.

И, на крају, упитајте се зашто на РТС-у и другим медијима, имате грдне спотове против насиља, а немате спотове против кладионица, против проституције, против лошег правосудног система, рђавог здравства…?

   betting                                                                                                                                                    

 текст објављен 25. 05. 2014.

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *