radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

С оне стране демократије

С оне стране демократије

Србија, у доба наших живота, има неколико путева којима може кренути. Будући да нема ни војну, ни политичку, ни образовну, ни политичку елиту, Србија данас критично зависи од појаве талентованог вође, неког новог Карађорђа, или Милоша. Но, шта ћемо радити ако се такав вођа случајно не појави? Или ако се појави, али му падне клавир на главу док шета Кошутњаком, што може да се деси сваком оном ко покаже макар трун жеље да не демагошки мења систем?

Zivojin_Misic_(1855-1921)
Војвода Живојин

Читава наша историја, барем она новија, од Првог српског устанка, јесте историја борбе талентованих појединаца са контра елитама. Истовремено, једина елита коју смо изградили у последњих двеста година, јесте неупоредиви српски официрски кор из ослободилачких ратова 1912-1918, а и она је уредно потрошена на Колубари, Кајмакчалану и Солунском фронту, да би лиферанти мирно наставили да терају по свом. Од тог доба, највећа брига сваке власти јесте да помно пази да се не створи нека елита која би могла да поквари демократску комедију, која се овде одиграва, у разним облицима, преко сто година.

Где нема елите, дакле, сва нада се полаже у неког вожда. Елита не може да се створи за годину-све, али вожд је мање-више космичка, или ако имате другачији укус, биолошка појава и њега време не везује као елиту. Моја је теза да је боље имати елиту, него вођу, из простог разлога што се њеним одгајањем (а не образовањем) ствара висока просечност у владајућем слоју, која омогућава једном народу сигуран ход кроз историју. Појединац формата Карађорђа и Милоша може се и не појавити, али елита, ако је има, сасвим завршава посао.

Но, шта ако се не појави вођа, а немамо ни елиту? Остаје даље опадање и пропадање. Сваки расни појединац дубоко осећа да је, као што каже изрека, бољи ужасан крај, него ужас без краја. Демократски орјентисани политичар осећа управо супротно и то не зато што је дубоко размишљао, већ зато што је то у логици система и опредељења за демократију. Грађанском политичару подвиг стоји к`о пилету гојзерице. Опет, политика која у себи не садржи никакав ризик, нема никакве изгледе у историјској арени. Њена будућност је ентропија државе и нације.

Кажу да нма тог проблема које једно добро чудо не може да реши и сви ми, негде у себи, само се чуду и надамо, јер нас реалитет одводи у демографски, културни и привредни колапс. Човек града, а Срби су данас великом већином грађани, нема отпорност својих предака, није способан да се носи са модерном цивилизацијом, јер не разуме њену деструктивну моћ и декаденцију, најпре стога што је и сам потпао под нумине умируће културе Запада. Сун Јатсен, конески философ, каже: лако је делати, тешко је разумети. У Србији то готово да нема смисла, јер се делање пре разумевања сматра доказом патриотизма, поштења и поштеног животног става. Човек града, дакле, неће променити ништа и он је, а не сељак, ослонац свих демократских и уопште грађанских идеја и идеологија. У стању је, да баш, у величанственој бесмислености, мисли да је његова слобода управо у бирању варијетета грађанских идеологија, док је слобода нешто сасвим супротно томе: искорак из идеологије. Колико нас још уопште може да замисли организацију друштва с оне стране демократије? Колико нас би се одрекло права да бира власт, иако ништа о политици не зна и ништа не разуме? Право да се учествује у политичком животу, право да се буде политичка количина, надрасло је потребу да се прво разуме, па онда хвата за оловку на бирачком месту.

Да мало појасним: град и село су два најудаљенија пола стварности, нешто до те мере супротно, да се једва може схватити. Када Београђанин пређе у Њујорк, није му се променило ништа, а кад пеђе у Пиносаву, на само двадесетак километара од престонице, променио му се читав свет. Никада ни један еп није написан у граду, никада ни једна драма на селу. Мит, епика, аутентична култура, обичаји, традиција-све што нас чини Србима-створено је на селу. Град није створио ни једну културну тековину и неће.

Оно што се данас зове културом, није више испитивање себе, своје заједнице и живе природе, него типично, сасвим градско, испитивање својих унутрашњеих расположења и душевних напона, као и свог тока свести, који се онда, скупа, транспонују на спољни свет, са дубоким уверењем да оно што се мува по нашој глави само треба преточити у некакву праксу. А живот, што је и последњем чобанину јасно, иде својим током и не хаје шта о њему мислимо и да ли уопште мислимо. Живот је старији од мишљења; амеба уопште не мисли, па опет живи. Грађанин је, посебено ако је полуинтелигент, а таквих је највише, вазда љут што живот никако неће да узме на знање његове предлоге и његова настројења.

Типичан пример би изгледао овако: „Ја сам Србин…ма шта Србин, Србенда, море…десничар, монархиста, православац, не вадим из уста Николаја Велимировића и мислим да само треба да омања група од стотинак хиљада сличних мени, изађе на улицу и збаци ове антихристе, па да ми, мудри као што нас је бог дао, склопимо Србију каква треба да буде“. Кад се то не деси (а никад се не деси), онда наш мудросер излије жуч на интернету, оптужујући оних 99 000 који нису изашли да нису прави потомци Светог Саве, Немањића и Обилића.

illustration-pawel-kuczynski-04Понаша се као онај певац који мисли да сунце излази зато што он кукуриче, а не обрнуто. Љут је на цео свет што живот, такав какав је, није узео на знање његова расположења, већ их прескаче и иде даље. Живот није у реду, моје мишљење јесте-вечити је поклич свих апстрактних поправљача света. Живот, дакле, такав какав је, даје му следеће могућности: или ће примити неку хиљадарку од „служби“ и наставити да србује за њихов рачун, или ће, до позних година, седети пијан по кафанама и гњавити људе причом као, ето, српски народ није достојан таквог великана, какав је он сам. У оба случаја, победиће живот, такав какав јесте: хладан и нем.

Ово причам зато што се од грађана, у смислу места живљења, и од грађана, у државно-правном смислу, немамо чему надати. Ако постоји неки наш нови Карађорђе, или Коџа Милош, тај сада трчкара по неком селу, јури гуске и учи се да живот поштује изнад мишљења, да своје осећање света не каља утварама каузалистике. Поштовање чињеница, а не истина, лежи у основи сваке политике, ако она хоће да има изгледа на успех. Догме, идеологије, партијски програми…све су то гробнице народа. Онај ко први буде схватио да живимо у постдемократском друштву, да се на обзорју времена диже планетарна диктатура, каквој нема равна у историји, да без демократије постоји ефикасна организација друштва, тај ће однети шњур. Поправљачи демократије, света и човека, обични су губитници и аутсајдери. Такви су и њихови опоненти у грађанској арени, конзервативци и десничари, који теже повратку у добра, стара времена, која никад неће доћи. Једном народу, ако дозволи да га јашу идеолози, потпуно је свеједно да ли ће се жртвовати појму (демократији), или сећању (конзервативцима): нестаће свакако.

Само онај ко је својим рукама, у природи, на слободној земљи, свој хлеб стварао, разуме токове ствари. Онај, ко је саркофазима од бетона и челика, у модерном велеграду, ограђен од живе природе, не разуме ништа, а да је, у томе је лепота сваке будалаштине, уверен да је еонима испред сељака у капирању света. Није у стању да једну овцу чува, а све зна; падне у несвест кад гледа клање кокошке, а сутра би кренуо у рат за ослобођење српства. Њихови опоненти, грађани либералне идеологије, још су комичнији: сањаре о братству планетарних размера, а нису у стању ни десет непотплаћених људи да доведу да слушају њихове будалаштине. Човечанство им је мало, а хиљаду присталица, са плаћеним сендвичима и превозом им је таман.

Ако постоји нада за Србе, она почива на оном делу наше сабраће који гледа у звезде, а не у неонске светиљке и екране. За једну древну, моћну симболику, није важно колико следбеника има, него на какву су жртву они спремни. Човек града није способан да то схвати, камо ли да следи. Он устаје увек „против“ нечега, а не „за“ нешто; комунисти против четника, десничари против црвених, либерали против свега и свачега, феминисткиње против природе и тако унедоглед. Право вођа, као и сваки расни човек, нема непријатеље у идеолошкој сфери, он тихо следи оно своје „за“, било да се ради о симболима, о метафизици, о заједници или породици. Слобода модерног човека, грађанина, јесте слобода „од“ нечега, док је расни човек слободан „за“ подвиг, за жртву, за племенски култ и тотем.

Верујем без доказа, јер вери доказ и не треба, да у оним слојевима наше заједнице и нације, који су остали изван иделошких подела, изван утвара грађанских система власти, још постоји древни нагон за подвигом, за јуначком смрћу, за отмено служење култу предака и култовима племенских богова, у којима поштујемо оне наше особине помоћу којих смо надмоћни над другим народима. Није то велика група, али је везана тако снажном симболиком, да ће она, у једном тренутку, у коме сва лаж и сав овај сурогат од епохе спадне са нас, нарасти до висина судбине читавог народа.

То је, немојмо имати заблуду, наша једина шанса: пробајмо, када час дође, да се још једном дигнемо, снажно и смело, као пламен са пепела и вратио се на врхове историје. Ако наставимо да следимо утваре демократије, људских права и сличних будалаштина, развиће нам се фелашки, ропски менталитет, који ће нас заувек избацити из историје, осим као „објект за субјект“, односно као предмет воље за моћ снажнијих и виталнијих народа. Читава серија народа око нас већ је доживела сличну судбину: способни су још само да мењају господаре, али не и своју слугерањску природу. Нас би таква судбина збрисала са историјске позорнице у три генерације.

Revolution!

На крају: било је оних који су ме оптуживали да сам прикривени стабилизатор садашње политичке сцене у Србији. Не дао Бог. Само мислим да су протести против овог, или оног владаоца бесмислени и безизгледни, чак и ако успеју, јер се после таквога његов брат близанац убацује у фотељу. Протест који има смисла јесте протест који тражи промену обрасца, протест који гледа преко граница демократије и грађанских система уопште. Нас треба да интересује не слобода као принцип, него слобода за Србе; не правда уопште, него правда за Србе; не гладни у Африци, него сити у Србији; не Рус брат, него брат Србин.

Наши стари, кад су устајали да се боре за слободу, нису знали има ли Руса на свету. Манимо се братимљења било са Русима, било са Европом; ми свој хлеб једемо својим зубима, ни европским, ни евроазијским. Ослободимо се авети идеологија и немојмо да бркамо оно што треба да буде, са оним што ће бити.

                                                                                                     текст објављен 17. јула 2013.

 

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *