radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Сељачка посла

Сељачка посла

У вези са претходним чланком и питањима која су остала неразјашњена: живео сам у планинском селу од 1999.те до 2010-те. Не викендом, не о празницима, не туристички, него као сваки други сељак. Једанаест година сам мотиком превртао земљу, косио, чистио свињце и кокошињце и сносио судбину коју је Бог одредио сељацима. Вратио сам се у Београд, у коме сам рођен, из породичних разлога, а не због разочарања у село. Троје деце (тада још нисам имао четврто) ми је порасло у планини, ишло у школу тамо и ринтало као и сва остала деца.

Српско село није оно идилично насеље из приповедака Јанка Веселиновића, већ је тврдо и сурово. Много рада, мало времена за умовања и дебату. Било ми је потребно пет година да се привикнем и да се уклопим; деца су се адаптирала боље и брже од мене, већ после пар година су могла да са велике даљине препознају врсте дрвећа, што мени до краја није полазило за руком.

У првим недељама ми се, као и сваком човеку који је залутао у страну средину, чинило да између сељака и оних градских ладолежа и нема неке битне разлике. Облаче се, поглавито омладина, исто као и градски рузмарини, седе по кафићима, прате збивања у свету и, уопште, живе модерним животом. Тек после неког времена сам укапирао да је то све само имитација, налик оној када градски свет фарсично симулира сеоске обичаје.

Pedja-Milovanovic-SeloПрошло је много времена док нисам видео оно што ми је све време било пред очима: наше село је, иако тврдо и сурово, последње тихо острво сред туђег, касног и болесног света, који га дави и исисава његову муку и труд, а крв сеоске деце, која се одселе у потрази за лагоднијим и бољим животом, у једној-две генерације, претвара у жабокречину. Данак у крви, који град узима од села, далеко је тежи, масивнији и подмуклији од оног који су узимали Турци. Селекција је сурова: земља богаља не трпи, тако да се најбоље дете оставља код куће, а оно, које је болешљиво, или у главу ударено, шаље на даље школовање, или у град, да се тамо некако снађе.

Град гута све, па и кретене. Зато имате чак и министре који нису у стању да кокошке нахране, а да се не повреде; таквог њива не трпи.

Испод површине, сељаци немају никакву представу шта су идеологије, вера, национализам…своје религиозно осећање и свој однос према нацији они живе и ретко, или никада не причају о томе. Баш ако попију, али и тада сасвим површно. Заједница је за њих начин живота и сељак готово да нема оно градско „ја“, већ једно тихо „ми“. Себе и не види изван заједнице. Из мог села ни један момак никад није отишао на цивилно служење војног рока; знају за стид и срамоту. У рат су, 1999-те отишли и они који нису позвани, срамота их је била да седе поред жена, док други крваре. Чак се и не бусају због тога, не виде ништа изузетно у томе. Смрти се не боје као градски човек и не мисле да је смисао живљења умрети у кревету. Боје се рањавања и инвалидитета, јер знају да ће онда другима на терету бити. Слика са одслужења војног рока стоји у витрини, без тога женидбе нема. Мутно слуте границе своје земље, слабо знају географију, али су спремни да сваког трена умру за те границе.

У погледу вере су далеко ревнији, него становник града али, у теолошком смислу, потпуно су необразовани. То их спасава беде да им се вера из срца пресели у главу. Верују, и данас, чак и када тога нису свесни, у древне племенске тотеме и табуе, те у предхришћанске богове. Нема тог сељака који ће се 14. марта ухватити за мотику, иако у календару слово није ни масно, камо ли црвено. Тог дана се штује Хроми Даба, односно Чума, који убија децу. Нико неће да проба срећу са Дабом. Још се петак штује више од недеље и верује се у читав низ шумских и водених демона.

Погребни обичаји су мање-више пагански. И добро је да је тако. Градски човек се згражава над тим обичајима, зато што су у се раздвојили осећање и разумевање. Нема сељака који, испод прага свести, дубоко не верује да је Бог Србин и зато је с њим на ти, онако, рођачки. Није сеља променио веру ни кад му је само тегобу доносила. Учени верници, из градова, на два шамара би постали будисти, да се то од њих тражи, иако се исцрпљују у читању теолошке литературе. Сељак жртву види као унутрашњу молитву, док је човеку града то сасвим страно и не би ни разумео концепт.

О виталности и радним навикама не треба ни говорити. Градски пургери би, без маме и њене кутлаче, плакали као киша да су препуштени природи и да морају да отимају од ње. Добро, оду некад на село, код бабе и деде, помазе кера и приђу крави на безбедно одстојање, али да морају сами да се нахране, драли би се као да их неко дере. Да морају да закољу кокошку, до краја живота би носили трауме и ишли код свог психијатра, да им вади душевне флеке. За правог маминог сина, пиле је синоним за пилетину, а свиња је мултипликована шницла. Грађанин не разликује уштројеног вола од неуштројеног бика, јер му је и самом свеједно носи ли јаја, или не; тестостерон му само штети у заштити људских права.

Мамин рузмарин са асфалта није у стању да наскочи на девојку, ако она нема вондер бра, ако није навукла халтере и ако није набацила бразилку. Ерекција му слаби са сваком длаком коју види. Сељанке нису ни изблиза тако дизајниране, али сељаци, изгледа, имају турбомлазни мотор у дупету, ништа им не смета. Нису сморени од сабајле, верују људима на реч да постоји интернет и боли их дупе за то. Човек града им је смешан, само су сувише уљудни да отерају у мајчину, кад почне да им кења како треба другачије и модерније да живе. Родбини, у граду, шаљу храну и ракију, а оданде им се враћају мудри савети. Планински потоци и даље немају топлу и хладну воду, већ само хладну и, уопште, средина је сурова за грађане.

Ако вам се некад учини да је тамо живети лако, размислите још једном. Колико вас уме да наложи ватру без „хепо“ коцке? Колико вас се не би убогаљило да се дохвати моторне тестере? На њиви нема клима уређаја, па ви видите како бисте…

Они су, на сељаке мислим, со ове земље, јер могу све да издрже и надживе. Они, на својим леђима, носе терете сваке наше будалаштине, идеологије, сваког нашег друштвеног пројекта. Они су хранили и партизане и четнике, јер знају да су и једни, и други, њихови, односно Срби. Не пате од наших градских будалаштина и подела, немају ту црту деструкције, коју има сваки градски човек. У њима су се сусрели трпељиви пустињски бог, са суровим боговима северних мочвара и они то сасвим лепо носе. Ми изгибосмо доказујући правоверност. Човек града је атеиста, знао то, или не знао; сељак је веран, чак и кад бога псује.

Бог станује тамо, на слободној земљи, међу слободним, последњим слободним људима у Србији. Богу је тесно у чудовиштима од асфалта и челика. Наш бог је, дефинитивно, Србин и ми у њему поштујемо оне своје особине помоћу којих смо надмоћни над другим народима. Градски бог је космополита, „добри бог“, јер је народ који га штује и сам постао космополит и декадент.

На селу сам научио просте истине: не окрећи никада други образ и не љуби непријатеље своје, јер ћеш тако изгубити себе, а ништа добити нећеш.

                                                                                                                                              текст публикован 19. јула 2013.

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *