radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Недић

Недић

Парадигма  “Друге Србије“

Свака људска подлост, па тако и издаја, има своје једноставно, сваком разумљиво и лако схватљиво…лажно оправдање. Ево о чему се ради: кад погледате (не тако велики, као што се представља) списак српских издајника, врло лако ћете уочити шта их спаја: неизоставно припадају еконосмки и социјално вишем сталежу, али је сваки од њих, у основи homo nuovus , неко ко је, дакле, одскора, у једној, или две генерације, успео да се попне на друштвеној лествици. Такав је био Вук Бранковић, такав Недић, такав Вук Драшковић итд.

Наравно, издаја не иде без оправдања, иако јој, строго узев, оно уопште није потребно у реалном времену, из простог разлога што издаја не успева. Ако успе, не зове се издајом, него „државничком мудрошћу“, „визионарством“, или „бригом за људске животе“. Оправдање је, дакле, потребно само за испирање сопствене савести и за обману будућих генерација, које суде о догађајима са становишта тада већ познатих последица. Изговори превараната их не интересују.

У добра времена, кад је народ самосвестан и пун себе, а држава здрава, такве, као што су Недић, Драшковић и слични, обично вешају после једнодневних судских процеса. Кад су времена рђава, а ова наша јесу, такви неваљалци задобијају симпатије једног дела нације, управо оног дела који је и сам искорењен, „модеран“ и који материјалне ствари ставља изнад сваке друге вредности. Уобичајене мантре, којима се оправдава издаја, јесу: да се спасу животи, да се не гине узалуд, да се земља не излаже притисцима и уценама, да „живимо као сав нормалан свет (ко је тај који је давалац оцене шта је нормално?)“, да економски ојачамо, да…бла, бла,бла…

Издаја, такође, има и своју рационализацију: да се тако није поступало, наступиле би последице страшније од издаје. Наравно, кад се пореди нешто што јесте, са нечим што би могло, или требало бити, разумног решења те петље нема. У сваком случају, онај ко се одлучио на издају, не зна какве би последице наступиле да је одустао од свог делања. Према томе, последица која престиже узрок, говори да у издаји нема ничег рационалног, већ да је заснована цртама карактера издајника. Ту почиње рачвање: карактер и наслеђе одређују прави мотив. Он може бити материјална добит, бег из анонимности, чување већ стечених привилегија, или стицање нових, неиспуњена амбиција, па чак и уцена (у Недићевом случају, изгледа да је баш она била у питању: Немци су претили да ће му убити сина, ако се не прихвати положаја. То га, наравно, не извињава).

Издајник, по правилу, има „екипу“; без ње не би успео. Тај шљам је увек у драматичној мањини и он то тачно зна. Зато патолошки и мрзи већину која није издала. Опет, ко изда, увек може да рачуна на то да ће му окупатор обезбедити да се његова прича чује далеко изнад његовог стварног утицаја (сем Недића, мало је ко цвркутао некажњено за време оне окупације. За време ове, наше, издајници, којих нема ни 5%, добијају барем 50% медијског простора). Најпростије речено: багра зна да је багра, само није луда да то призна.

muzej-logora-banjicaНедић је, кажу његови апологети, спасао не зна се колико српских живота. Можда и све? Заиста, „сто за једнога“ је престало, али се отворило више конц-логора, под индиректним Недићевим покровитељством и ти логори су пунило гробља по Србији. Јајинци су пуни Недићевих „спасених“ Срба. Апологети то не виде, нити ће видети. Њих чињенице не занимају, него само оно што издаји у прилог иде. Аналогно: срушили смо диктатуру Слободана Милошевића и ослободили Србију (од независности и суверенитета), а жртве транзиције и савремене окупације, које су умрле, полуделе и оболеле услед глади, слабе здравствене заштите, очаја и пљувачине по свему што је имало вредност у нашим животима,  бројаће неке нове генерације и, никакву сумњу у то немам, испоставиће се да су те жртве далеко веће, него што су то биле оне које су дате од 1941-1945. на територији Србије. Просто говорећи: од 1941-1945. у Србији је пострадало, што од фашистичког, што од комунистичког, што од националистичког терора, око 400.000 људи. Ми смо данас већ десет година у транзицији и веома би ме изненадило да  од 2002-2012-те није умирало 50-так хиљада људи годишње – више него под такозваном диктатуром. У Русији је, од 1990-2000-те, умирало милион становника годишње више, него пре транзиције. За једанаест година су, без да су им Немци прешли границу, поновили жртве Другог светског рата.

Ту и јесте проблем са издајом: она није академска ствар, већ има цену у животима. На то треба свакодневно подсећати „Другу Србију“ и треба јој отворено рећи да издаја није дебата о путу у будућност, већ тешко кривично дело.

Не мање важно је и ово: Срби имају аверзују према окупацији, пацификацији и педерастији. Да ли је то добро, или не, појма немам, али је тако. Нисам толико глуп да поредим оно што треба да буде са оним што јесте. Недић , све да је Мајка Тереза био, није ишао у корак са осећањима свог народа. Можда је, као и ови данас, био уверен да су баш он и његови пандури из Тајне полиције авангарда српског друштва, коју прост народ једва чека да следи, али…некако се прерачунао. Народ је константа, а на појединцима и елити је да се народу прилагоде, а не обрнуто. И Недић, и „Друга Србија“, скупа са Вуком Драшковићем, невладиним организацијама и владиним неорганизацијама, са оним гадним бабама, налик су оном певцу што је мислио да Сунце излази зато што он кукуриче. Осећања су, у нашем народу, релативно трајна и не могу се превинкловати у једној-две генерације. Недић се прерачунао:  мислио је да ће бити херој, а матица народа га је доживела као архи-издајника. Оба покрета отпора, која су трчкарала по шумама и горама, ловећи се са Немцима, усташама и Бугарима, а често и међусобно, јесу израз различитих, али патриотских тежњи у српском народу. Недић је био израз стања духова у делу српске интелигенције и танког слоја грађанства.

banjica_logorašiПокушај да се данас рехабилитује Милан Недић није мотивисан потребом да се дадне објективна историјска слика, већ је израз тежње данашњих Недића да се свака издаја, а превасходно она која се данас изводи, унапред аболира и да јој се прибави илузија озбиљног националног рада. Издаја, међутим, не може да се префарба. Она увек остаје оно што јесте: подао рад против сопствене заједнице, против предака и против потомака. Сасвим је свеједно да ли ће издајници бити у домашају правде (као Недић и његова екипа), или ван њеног домета (као Вук Бранковић) – у историјском смислу они ће увек представљати отпад и нешто одвратно, гадно, што трчкара за својим народом, нешто што своју жалбу на сопствену генетску и духовну недовољност излива на сопствену заједницу, служећи окупатору и непријатељу.

А одвратно је и њему.

објављено 06. 01. 2012. 

 

 

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *