radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Нација и демократија

Нација и демократија

Ову серију текстова (Нација и идеологија, Нација и демократија и Демократија и религија) сам написао да бих показао каква збрка, пре свега појмовна, влада у модерном човеку.

Он, тај модерни, савремени човек, мисли да све може да се удроби, да може да буде истовремено и демократа, и верник, и националиста, и следбеник идеологије.
Не може баш све да се миксује и удроби, а да му се, тихо, испод површине, не промени садржај, или искриви тумачење.
1809__update__by_ask_republikasrbija-d8lthtaНација, или народ, зовите како вам воља, почивају на припадништву, а демократија на опредељењу, дакле на потпуно различитим принципима. Без обзира којим критеријумима одређујемо нацију (заједница крви, заједница оних који следе националну идеју, заједница истоверника) и даље основни принцип јестеприпадништво. Опет, демократија је, дефинисали је као владавину народа, или као политички облик диктатуре новца, искључиво ствар опредељења, односно убеђења.
Историјски гледано, нација свакако мора да се налази у некој „форми“ односно у некаквом политичком систему; само су дивља племена поштеђена политике. Од свих политичких система, демократија је највећи „разарач“ националног ткива, јер у самим темељима њеним, у основним поставкама, леже права и слободе појединца, док нација оперише правима и слободама колективитета. Између појмова „слободан појединац“ и „слободан народ“ лежи провалија, која се не може премостити. Само у демократији су могући поробљени народи, у којима су јединке слободне. Наши дедови не би могли ни да замисле овакву појмовну лудост, са којом ми живимо.Нација претпоставља да се појединац одриче дела личних права и слобода у интересу заједнице, док деморкатија ограничава права појединца у корист принципа, а на штету нације. То важи, иако нам није увек очигледно, за све нације, па и оне које означавамо империјалистичким. И Американац, мислим на обичног грађанина, је талац демократских принципа на штету нације.
Овде, то заборавих на почетку да кажем, износим начелне примедбе и појмовне одреднице, мада би практично-политички примери били бољи за разумевање.

Рецимо то овако: На нивоу праксе, Амер мора да буде прво потрошач, па тек онда Американац, јер испод великих фраза о слободи, братству и једнакости, крије се банална чињеница да новац влада, а демократија му даје покриће. Тиме је нација бачена у други, или трећи план и вади се из креденца само кад треба да, под плаштом патриотизма, изгине у неком рату за интерес туђег новца. Пре грађанског друштва, односно демократије, нема устава. Тек демократско друштво, опет у интересу новца, жели да уставима наметне вољу и политички облик будућим генерацијама и да их спречи да саме изаберу модел по коме ће живети. За оне који слабије познају политичку и правну теорију: Закон не дефинише политички облик, устав само то ради. Демократија, дакле, увођењем владавине новца, поништава појам нације, јер новац нема нити тле, нити крв; све језике говори, свуда је домаћин. За плитке умове, то није очигледно, јер они и даље оперишу празним појмовима права и слобода човека и грађанина. У стварности, све слободе и сва права су нам доступни само помоћу новца; сиротиња стоји изван сваког правног система. Грађанин је, за двеста година, савладао припадника нације, а да овај то није ни осетио; и даље му се чини да може да буде и Србин, и демократа. Може, али на штету овог другог. Још једна ствар одређује нацију, а то је: култура. Култура је искључиво творевина једне нације и не може да се меша са другим културама. Мултикултуралност је мит и пре ћете видети Елвиса, или Бетмена како се шуња по крову вашег солитера, него мешавину култура. Истина је да две, па и више култура, могу да егзистирају једна поред друге, али њихово преплитање је немогуће. Варка се дешава само пред очима: Обучете фармерке и Најке и ви сте модерно, у складу са западњачком културом, обучени. Да ли сте због тога Западњак? И мајмуну можете да навучете фармерке, али неће због тога постати каубој. Облик туђе културе, без обзира да ли је, са становишта Срба тај облик византијски, турски, или западњачки, може се копирати, али садржина не. У основи мултикултуралности стоји имитација и она је једина њена садржина. Ми можемо да разумемо Леониду и Спартанце у Термопилима, али само зато што имамо сопствену културну матрицу у косовском миту, па Леониду видимо као неког спартанског Обилића. За Хрвата, који нема ту културну матрицу, Леонида је сасвим неразумљив.

Нација је органска, самоникла заједница, док је демократско друштво анорганско, вештачко, јер претпоставља заједницу истомишљеника. Пре демократије, пре грађанског друштва, само један пример да наведем, нема опште војне обавезе. Фридриху Пруском, или Лују Четрнаестом, никад не би пало напамет да целу мишићну снагу свог народа изведу на кланицу. Сувише су волели свој народ да би то урадили. Наполеону то већ не смета, јер је чедо Француске буржоаске револуције. У име француске нације, нација се готово затрла. Али, са становишта француске буржоаске класе, која је била вођена профитом, а не љубављу према нацији, није свеједно да ли ће се сашити 30 000, или милион китњастих униформи; да ли ће се снабдевати мала, или велика армија. Новац стоји у позадини лажних патриотских и националних подухвата. Исто то важи и за Амере: Деведесет година после Америчке револуције, после Декларације о људским правима, тог симбола једнакости и братства, у Америци и даље постоји ропство. Оно се осетило неморалним тек кад је машинска индустрија са Севера УСА видела да губи корак са мануелном индустријом Југа, која није морала да плаћа раднике. Амерички грађански рат је био, испод великих парола, рат за сузбијање конкуренције, рат који је главом платило 200 000 сиромаха, верујући да се бори за нацију. Бити и демократа, и Србин (или припадник ма које нације) логички је и вредносни апсурд.
То што смо се на апсурд научили, не чини га мањим. Пропагандна машина нас трује свакодневно и објашњава нам да смо утолико бољи Срби, уколико смо веће демократе. До те мере смо контаминирани, да само разговарамо о томе каква демократија нам је потребна, те нам не пада напамет да је уопште и не мора бити, односно да је и она под упитником. Лично сам противник демократије, баш зато што у њеној основи лежи новац и поништавање права нација у корист његову. Управо зато никад нисам изашао на изборе, јер се на њима одређује само прерасподела моћи у оквиру једног система, док је сам систем неупитан. Свако ко је националиста, а уједно и демократа по убеђењу, упао је у неразрешиву двојност. Једно од та два се може афирмисати само на штету оног другог. Истина, могу да се натежу неки механички спојеви, али само под условом да се не улази у суштину нације, или демократије.
Демократија оперише грађанином, као својом централном категоријом у политичком смислу, а нација оперише припадником. То је до те мере удаљено, да ја спој не видим. Ако сте и једно и друго, онда сте нека врста политичког бисексуалца. Срећа у несрећи је да је нација старија од демократије и да ће је, не без велике штете, ипак надживети.
Древне силе крви су старије и снажније од сила новца и, за не много времена од данас, однеће победу над демократијом. Новац данас, у време наших живота, води последње и највеће битке против Човека, али ту битку ће изгубити. Изгубиће битку и политичка окосница новца-демократија.

Ипак, не треба се заваравати: У наредних 50 година, у одбрану новца, дићи ће се репресивни апарати какве људска историја није видела и, за можда читав век, трајаће борба за наслеђе читавог света. Долазе веома, веома тешка времена и она ће наградити баш оне народе који унутрашње нису подлегли чарима демократије. Већ данас, да сутра не буде касно, нацију, мислим превасходно на српску, треба хитно „раскопчати“ од мртваца, односно демократије. Ако то не урадимо, мораћемо да поделимо њену судбину; ко се веже за мртваца, са њим ће и умрети.

democracy_is_where_the_war_is__by_declarck-d593cwt

                                                                                                                   

                                                                       текст објављен 05. 08. 2013.

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *