radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Нација и идеологија

Нација и идеологија

Нема те идеологије, на ма ком се делу политичког спектра налазила, која не разара национализам и, с њим, патриотизам. Код наших историчара се уобичајило, иако је марксизам мртав већ преко тридесет година, марксистичко тумачење појма нације, као творевине грађанског друштва, односно капиталистичког облика продукције. Нација, а с њом и национализам, према тумачењу историчара су, стога, продукт грађанских политичких система, те их, према овом тумачењу, није било пре буржоаских револуција.

Пре тих револуција, кажу теоретичари, нису постојале нације, него народи. Иако сам политиколог и увиђам сложене нијансе између сродних појмова, признајем да ми је разликовање народа од нације остало неразумљиво. Већ само установљавање националног осећања у односу на начин продукције је сумњиво и буквална веза слабо да се може установити. Мислим да је модел размишљања некритички пренет са Запада, где су буржоаске револуције од гомиле зависних сељака створиле политичку количину, која је, први пут у историји, почела себе да препознаје у националном кључу.

Дојучерашњи кметови су, преко ноћи, после распада сталешког друштва, постајали Французи, Холанђани, или Данци. Пре тога су били кметови и то им је била и нација, и државно-правна одредница. Код нас је историја текла другачије. Срби су имали релативно либералан Средњи век; нису били принудни закупци властелинског имања, као што су то били сељаци на Западу, већ власници поседа и порески обвезници.

Miloš,_Marko_i_vila-paja-jovanovic
         Милош, Марко и вила. Паја Јовановић

Баш зато се осећање нације, код Срба, јавило далеко пре, него на Западу. Национално осећање и самопрепознавање једног народа почива, дакле, на слободи и поседу, а не на друштвено-економској формацији. Исто тако је, истина опет са Запада, примећено да органски (а не вештачки) настале нације у средишту самопрепознавања и осећања етничке посебности имају мит. Мислим да је ово чињеница од највеће важности, јер се може лако установити веза између националног мита и органске нације (пример су, поред нас, и Германи, са својим нибелуншким митовима, Енглези са митом о краљу Артуру, или Шпанци, са митом о Сиду), као и између одсуства мита и вештачке нације.

Да не идем даље; народи око нас, попут Хрвата, или Бошњака, немају свој мит и јесу анорганске, вештачки створене нације. О Црногорцима да не причам: док је деловао Косовски мит, били су Срби; кад је дејство престало, постали су неорганска нација. Није ми, наравно, циљ да овде излажем теорију нације, већ да покажем везу између нације и идеологије, али је био потребан овај увод.

Победом грађанских политичких система, а мислим да се у Србији то десило негде од 1903., идеологије су почеле да потискују национално осећање. Фрагментарно се то дешавало и у другој половини 19-тог века, али се сељачка Србија, у целини узев, одупирала погубној чари идеологија. Од победе крупног капитала (Обреновићи га нису трпели, већ су били заштитници оног ситног, док су своје „тајкуне“ упорно празнили, терајући их да дижу задужбине и финансирају јавне радове), почиње погубно странчарење код Срба и идеолошка искључивост.

Свака партија има своје виђење националног питања и губи се оно опште, спонтано израсло осећање припадништва нацији, које је имао сваки српски сељак. Сада се националиста и патриота може бити само на начин и методима које одреди партија. То важи и за леве, и за десне. Идеологије су почеле да разједају српство. Између два рата је странчарење узело толико маха, да је више српских странака улазило у коалиције са хрватским и словеначким странкама, наносећи огромну штету националним интересима Срба. То је била, што се заборавља, често и намерно, прва велика борба против српског национализма од стране самих Срба.

Са доласком комуниста на власт, у овом погледу се није променило ништа битно-нација је наставила да буде подређена идеологији. Док си, пре рата, морао да будеш прво радикал, или демократа, па тек онда Србин, после рата си прво морао да будеш комуниста, па онда све друго. Ништа се није променило до наших дана и зато нам Нушићеве комедије и Домановићеве сатире изгледају тако свеже, као да су јутрос написане.

Да се нешто променило, нама би оне биле неразумљиве. Наши идеолошки таоци, и данас, национализам виде само кроз призму сопствене идеологије и идеолошког тумачења, чак монопола на тумачење националног интереса.

025471-political-brainОстрашћени левичари и десничари наше епохе потпуно заборављају да је српство старије од идеологија и да ће их надживети. Чак се и вера тумачи у идеолошком кључу православље=српство. Да је то тачно, онда бисмо своје постојање, као народа, морали да озиционирамо у Десети век, јер смо тад постали православци. Да чудо буде веће, баш ти, који изједначавају веру и нацију, инсистирају да су Срби само деценију-две млађи од амебе и уопште не виде ову контроверзу у својој теорији. Кад им се скрене пажња на то, контроверза се разрешава тако што се онај ко је приметио, прогласи за усташу, свињу и геја. Решен проблем! Или смо стар народ, што подразумева да је народ старији од хришћанства, или смо народ постали тек покрстивши се. Не може и једно, и друго.

Ако ме памћење не вара, имали смо и неколико српских држава и пре примања православља, па их се (с правом) не одричемо. А државе не праве племена, него народи. Данас се атест да ли си Србин не издаје нигде другде, до ли у партијама и покретима. Они знају ко је шта и да ли је нешто. Ординарна глупост. Само чекам кад ће почети да издају сертификате. Прави новосрпски новонационалиста резонује на овај начин: ко није крштен по православном обреду и ко не пише ћирилицом, Србин није!

По тој, иначе вулгарној методологији, први не би прошао Стефан Немања, утемељивач српске државности и отац нације, јер је крштен по католичком обреду и писао је глагољицом. У Двери га, вала, не би учланили, а у Образ још мање. Они сви Владислави и Радослави, пре Немање, не би прошли јер нису били православци, па би им приправнички стаж у националистичким партијама потрајао. Да вас подсетим: Нушић није био Србин, а био је велики српски националиста, а његов син, Страхиња, погинуо је као српски добровољац 1915-те. Павле Јуришић Штурм је био Прус и протестант. Мустафа Голубић је био српски национални фанатик и солунски добровољац. Меша Селимовић је био муслиманске вероисповести, као и Скендер Куленовић. Лаза Пачу, велики српски министар финансија је био Цинцар.

cirilica455467567Има још много великих српских патриота који се не уклапају у шему православље-ћирилица-крвна веза, тако да би им, да се патриЈоти питају, прилазак њиховим просторијама био забрањен на мање од 100 метара. Извитопереност такве логике се најбоље види по томе што би сваки крштени Бугарин, који пише ћирилицом, био већи српски патриота, него Павле Јуришић, или Нушић. Али, дођавола са чињеницама кад је идеологија у питању!

Ми једини знамо шта је исправно, ми издајемо сертификат! И немојте да нам постављате чврсте критеријуме, јер хоћемо да будемо слободни да у сваком поједином случају применимо различит принцип! Мени се, а свакако по патриотизму не могу да се мерим са интернет патриотама, чини да нација јесте заједница идеје, а не крви, вере и писма; проосећани мит и култ, а не крвна веза. Дајте ми Кинеза од три године и направићу га српским националистом; дајте Чеди Јовановићу српче од три године, направиће га еуропејцем. Нема ни једног аргумента у прилог томе да је Србин-атеиста мањи љубитељ српства од Србина-верника; таква мисао је идеолошког порекла.

Онај ко пише латиницом не би погинуо за Србију, а они који пишу, једва чекају? Нација је, да завршим, нешто што је старије од идеологије и важније од ње. Идеолошко силовање нације и националног питања је до те мере погубно и штетно за национане интересе, да се не може довољно нагласити. Идеологије подразумевају сталну диференцијацију унутар српства, стални лов на вештице и јурење јеретика, при чему инквизитор може да буде сваки дроња који је прочитао два поглавља из Библије и три мисли Николаја Велимировића. Онај ко је заиста био и јесте тврд у вери и националном осећању, никад неће судити другоме, нити издавати сертификате ко је Србин, а ко није; идеја да се сертификати издају је еминентно скоројевићска.

Левичари уносе додатну забуну, јер бркају национално и социјално, све у име идеологије, коју разумеју једнако плитко, као и радикални десничари. „Леви“, дакле,виде нацију као додатак производним средствима и односима, што је обична будалаштина. Голим оком се види да нација надживљава разне продукционе односе и да није кратко спојена са њима. Исто тако, левица је покровитељ свих грађанских слобода и промотер једнакости, дакле екстремно апстрактних и неорганских будалаштина. Људи нити су једнаки, нити су слободни, а није ни свака слобода за свакога. Што више инсистирате на утварним и апстрактним појмовима у теорији, сигурније је да ћете се укакити у пракси. Плафон људског друштва није једнакост, јер је она чиста ментална конструкција, већ хумана различитост, која би се дала у пракси остварити.

И левичари, и десничари, у међусобном лову, не примећују да их све скупа газе либерали и космополити. Модерно турчење се данас зове: позападњачавање, а опет, нико га не примећује, јер и даље побеђујемо једни друге на Неретви и Сутјесци, док либерали пустоше Србију. И, на крају: увек будите опрезни према екстремним гледиштима, ма откуд долазила. Добра полиција, како нас учи пуковник Гестапоа, Штајнбрехер, не јури екстремисте, него их производи, да би их лакше контролисала. Ништа ново од капом небеском…

 

                                                                                                                             текст објављен 03. 08. 2013.

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *