radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Религија и демократија

Религија и демократија

Однос феномена који немају једнаку временску протегнутост, увек је неоргански и оптерећен општом збрком када се спој таквих феномена ваља објаснити.
Религиозно осећање човека је, пре и изнад свега, врсно задато, односно представља биолошки потенцијал врсте. На нивоу појединца, оно и не мора бити изражено: Човек може бити верник на много начина, а може бити и атеиста.
Врста је, међутим, религиозна по себи, јер може да појми и ствари с оне стране физике, с оне стране, дакле, опипљивог света, као и да према тим стварима има емотиван, или разумски однос, већ према епохи у којој живи. То је оно што зовемо метафизиком.

Демократија је фаза у животу једне цивилизације и ограничена је на приближно два, два-и по века. Бркање онога што је вечно, са оним што је пролазно, јесте будалаштина у вишем степену. Овде је важно рећи да религију, као потенцијал врсте, не треба никако схватати у конфесионалном смислу. Сама вера је далеко старија од поједних вероисповести. Потенцијал за веровање добијамо као припадници врсте, а конфесионално опредељење на темељу културе, наслеђа или, изузетно, кроз лично опредељење, кад од атеисте постанемо верници, или конверзијом, кад вероисповест променимо.
Врло је тешко замислити да ће се код талибана родити православац, или у Србији будиста, али ће и новорођени талибан, и Србин, имати верски потенцијал, који им доноси припадност људској врсти. У тексту се, дакле, не ради о овој, или оној вероисповести, већ о религији као метафизици, као последњој тајни на коју је човек врстом осуђен.
Вера, дакле, стоји са оне стране узрока и последица, изван гвозденог ланца каузалистике.
Credo-2C quia absurdum est.Рећи: „Ја верујем зато што...“ је чист нонсенс; вера не потребује доказе. Демократија, међутим, није врсно задата, нити долази из биологије. Напротив. Демократија је мање или више успешан покушај да се биологија поништи, тиме што ће се природна селекција заменити селекцијом на основу већине гласова у неком колективитету, при чему се обмана тог колективитета путем пропаганде и новца просто подразумева. Демократија и религија почивају на потпуно, дакле, опречним принципима и претпоставкама. Онај ко мисли да може да буде и демократа, и верник, мора да изневери једно од та два. Ни Исус, ни Буда, ни Мухамед, али ни они древни, попут Одина, Перуна, Зевса, или Манитуа, нису бирани на изборима. Религија почива на „посланству“ и „изабраности“ од стране вишњих сила, а демократија на избору од стране некакве људске већине…

Божја воља, као принцип сваке вере, замењена је вером у људе, у њихову вољу, те демократија представља, у дубини својој, побуну против религиозности уопште, против божанског принципа. У политичком смислу, демократија јесте побуна несталежа против сталежа, односно побуна грађанствапротив племства и свештенства, прва два сталежа, који су владали „по вољи Божјој“. Од првих буржоаских револуција, воља човека је стављена изнад воље Божје и отад су та два принципа непомирљива. Наравно, разни демохришћани и богомољци од заната, који су прогутали демократског кедера до пупка, имају оправдање: Владалац је, без обзира што је прошао демократску процедуру, ипак Божјом вољом засео у фотељу. Руке и оловке оних који су гласали, само су инструменти Бога, преко којих се врши Његова воља. Браво. Што сте онда, дођавола, уопште ишли на изборе? Бог није умео да покаже на свог изабраника без оловке и `артије?God-Government
Друга, мало софтициранија варијанта исте приче је ова: Ништа се не дешава без Божије промисли, или бар допуштења. Бог сваком даје што му припада. Ова омиљена фраза нововераца и богомољаца уопште има малу рупу: баш богомољци и нововерци највише кукају на сваку власт и траже њен линч. Ако Тома Николић седи у фотељи председника ове несрећне земље, ви сте, браћо богомољци, последњи који имате да кажете нешто против тога. Без Божјег допуштења он ту не би био, зар не? Преварио вас је обећањима? Па и то је Божја промисао била, шта ту да се ради, је л`?

Без обзира да ли су пророчанства (у свим вероисповестима) плод визије, или су инспирисана (да неки дух говори кроз уста пророка), или је чак у питању лажни пророк, у позадини свега ипак стоји божански принцип. Шта год модеран, демократски политичар ухватио да паметује, чим зине, прекршио је божански принцип. Кад верник лаже, он верује да лаже бога, чак и ако му људи верују. Политичара уопште не занима да ли је слагао бога, ако је успео да слаже бираче. Изабраник божји, и изабраник народа-има ли већег контраста?
Свако ко је попасао демократску травку-заборавку, већ се одрекао вере, знао то, или не знао. Лично сам противник сваке демократије, али и сасвим умерен верник, тако да не заступам ни једно становиште, ни верско, ни оно демократско, већ се трудим да изнесем чињенице, па нека свако просуди према свом личном опредељењу, настројењу, или убеђењу. Да не бих претерано објашњавао, молим да ми верујете на реч:
God-brainДемократија је тријумф разума над осећајношћу. Разум нам каже да је сасвим у реду, чак пожељно, да већина одлучи шта је у њеном интересу и ко ће најбоље заступати интересе народа. Ипак, сваком од нас осећање каже да је такав избор смешан, јер видимо да тај који је од људи изабран није ни приближна слика онога што смо хтели да изаберемо. Онда увиђамо да нас је разум зезнуо, па `ајд Јово наново и тако стално.
Демократија се јавила непосредно после великих математичких и физичко-астрономских открића, која су, у очима савременика, била јасан доказ да човек може да одузме прерогативе бога и да их себи у руке преда. Она – на демократију мислим – означава победу, сасвим у складу са научним потенцијалом епохе, победу квантитета над квалитетом. Све постаје игра великих бројева, математике, комбинација…Количина, а не каквоћа, доминира нашим схватањем света, те се и политички облик савио пред том силом. Пребројавају се милиони гласова, праве се комбинације, прежу се читави народи у тој бурлески, а да се о самом квалитету људи и процеса уопште не брине. Тако, уместо „боље“, увек добијемо „више“.
Демократија, ако се схвати дословно, јесте утопија; ако се схвати практично, она је превара; ако се схвати као принцип, она је само диктатура новца и ништа више. Бити, дакле, верник и борити се за демократију је исто што и оне глупости, попут „борити се за мир“, „шевити се за невиност“, или узимати само вештачке дроге, да не нарушиш еколошку равнотежу. Ово је било што се тиче религиозности; што се тиче цркве, она је сасвим демократска институција, у којој се одлуке доносе прегласавањем. Мало се замумуљи, призива се, уочи гласања, Свети Дух, обаје се и…дигну се ручице.
Свети Дух једне инспирисао да гласају за Иринеја, друге за Амфилохија, па како већина каже…Ако неки одбијају да виде вољу већине и позову се на божје принципе, наћи ће им се неки кућни видео, или проневера. Како им се нађе, они увиде да је већина ипак у праву. Ако не увиде, онда их већина лепо и демократски, искључи из председништва, односно Синода, или из главног одбора, тј.  Архијерејског Сабора.

Демократија је, са свим својим симболима, већ увелико за нама. Екстремно угњечење метафизичког од стране онога што је социјално и економско, а што је типично демократска творевина, полако почиње да ствара душевне јаде милионима и да изазива метафизичку глад. Није далеко дан када ће се, услед тих јада, као и услед немоћи традиционалних конфесија да на јаде одговоре, јавити нова религиозност, с оне стране материјалног света. На сваки нови притисак новца, људи ће одговарати бесктвом у оностраност јер, у стварности, одговора неће бити. Вера их учи да је материјални свет ништаван, а демократија да је баш тај материјални свет суштина људског постојања. Ипак, живот се не одвија само на егзистенцијалном, него и на симболичком нивоу, а баш те велике симболе демократија не може да укине и мораће да одступи пред њима.
god-mammonДемохришћани су коначно – јадна врста: Служе и Богу, и Мамону; исповедају да су одрицање, дух и душа, врлина и љубав срж људског бивствовања, а кроз изборни процес, служе новцу, хедонизму и утилитаризму, као суштини демократије.

                                                                       текст објављен 05. 08. 2013.

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *