radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Постдемократија

Постдемократија

Ништа се, у грађанској Србији, не мења већ више од једног века. Оно што су писали Домановић и Нушић, као да је јутрос написано, а не пре сто година. Алексу Жуњића, Јеротија, госпођу мининистарку, разне „данге“ и „страдије“, гледамо и данас и то не у позоришту, него на телевизији и у новинама. Исти склоп личности, исти статусни симболи, исти вулгарно-материјалистички погледи на живот и свет. Домановић би, да је жив, уместо „Размишљања једног обичног српског вола“, вероватно написао нешто као „Размишљања једног обичног српског посланика“, али би све остало било исто. Променило се, за један век, све, да се не би променило ништа. И ништа нисмо научили. Верујемо да је систем начелно добар, али се рђаво спроводи. Да је, је ли, мало више поштења, да су људи бољи, систем би радио као сат. Демократија је, кажу њени апологети, несавршена, али је ипак (ипак, ипак) релативно најбољи систем који је човек смислио. Школске схеме и медији нас пуне таквим причама и ми верујемо.

thought-provoking-paintings-pawel-kuczynski-36Демократија је веома, веома стара и није изум наше епохе, већ припада цикличном кретању цивилизација. Постојала је пре времена Хикса у Египту, пре Џу-доба у Кини, постојала је и у Византији, од 7. Века. Истина, једино се у Грчкој звала овим именом, па нам се, стога, учинило да су Грци проналазачи њени. Увек се, неизоставно, појављује после апсолутних монархија, када народ постаје политичка количина. Увек траје 200-250 година и после тога нестаје, да се, у једној, „баш тој“ цивилизацији, никад не врати. Процес који означава крај демокартије зове се Цезаризам и означава победу древне воље за моћ над новцем, који је владао под плаштом демократије.
Сценарио је увек исти: Богати постају све богатији, сиротиња све сиромашнија и то доводи до грађанских ратова, који трају, отприлике, од 50 до сто година. У прво време, олигарси успевају да се одрже против популиста (попут Суле у Риму, против Марија), јер имају државну силу на располагању.
Стални ратови, међутим, уништавају привреду и распада се и сам државни апарат, који више нема ко да плаћа. Грађански рат тек тад постаје дивљачки обрачун десетина група и то не око неких начела, као у почетку, већ око хлеба. Тада се појављују људи цезарског кова, који окончавају грађанске ратове, а као накнаду за хлеб, кога опет има довољно, грађани морају да предају своју политичку слободу диктаторима. Од тог доба, експанзионизам постаје ултимативан: империје се издржавају само од пљачке, јер се њихов привредни модел урушава и то трајно. Наука постепено нестаје и јавља се тзв. „друга религиозност“, односно оно што се у Египту звало фелашком вером, у Кини тао-расположењима, а у Византији исихазам.

Креативна моћ културе опада до непрепознатљивости и тоне се у ново дивљаштво. Свесно биће тоне у службу бићу уопште. Живи се, поново, „дан-комад“ и сва политичка питања више немају никаквог смисла за постдемократског човека. Празне се градови (Рим је, у време Суле, имао милион становника, а у време Диоклецијана, сто хиљада; овце су пасле на Форуму, који је, до пре само две-три генерације, био политички центар света).
После Александра, Атина више није ништа до ли обичан топоним, један полис међу многима, који је осуђен да, услед опадајућег осећања живота, постане колонија тада виталног и младог Рима. На концу, више не постоји ни држава; она постаје конфедерација генерала, који воде сасвим приватну политику, а централну власт зарезују само онолико колико то њима ваља. Ми се, у евро-атлантским размерама, налазимо у периоду слома демократије и почетка дугих грађанских ратова. Богати су се двеста година богатили полако, а сад се пуне таквом брзином, као да имају турбомлазни мотор у дупету.

На другом полу, сиротиња губи и оно мало што је имала и у себе усисава све већи број сапатника. Питање је времена, ради се једној деценији највише, када ће стално шмерцовање изазвати пожар. Али, док су се претходне генерације бориле око великих и начелних питања, ова борба ће бити бесимболична и баш зато екстремно сурова. mad_science_render_v02_by_ahmadturk-d5sw1p9Сва политичка питања ће се свести на чисто биолошка питања моћи и плена. Пошто је ово циклично кретање цивилизација познато и зато што се властодршци на Западу итекако ослањају на научна достигнућа у социологији и психологији, унапред су спремили огромне репресивне апарате, какве свет још није видео, који ће чувати олигархију пред нападима плебса. Наука се, у наше доба, већ налази у страховитом опадању; последњи велики научници стварали су пре сто година и нови се не назиру. Ракетни погон стар је већ око 80 година, а нуклеарна енергија се користи већ више од пола века. Ничег новог нема. Оно што нас вара да мислимо да се налазимо усред процвата науке, јесте огромно технолошко искуство, које стално смишља нове и нове ствари, али на старим основама и принципима, што нам често промиче.
Наука, дакле, догорева и гаси се, јер се гаси осећање света и метафизика који су је покретали. Наивна је представа да се научници и уметници кроз историју јављају линеарно, једнако у сваком периоду, и једна, и друга имају свој корен у религији и кад опадне религиозно осећање, опадну и све остале творевине људског духа.

Хришћанство је, данас, стара религија, као и остале монотеистичке религије и потрошило је своју креативну снагу. Атеизам је захватио, и то дубоко, читав евро-атлантски простор, сводећи хришћанство на ритуале и верску праксу. Сво богатство вере, све оне бескрајне и крваве борбе око верских питања, већ су вековима иза нас, остало је само још преметање једног истог мисаоног садржаја унедоглед.
Декаденција, која је до пре само пола века, постојала искључиво у „вишим“ круговима, продрла је у масе великом снагом. Пред хедонизмом и утилитаризмом, истинским религијама епохе, стари морал је деструиран до непрепознатљивости. Да се мора појести све што лети, више нико и не доводи у питање; алкохолизам, промискуитет, екстремни материјализам и педерастију доживљавамо као нешто што је, просто, „ту“, само се још препиремо да ли треба да буде засновано на праву, или не, што је потпуно неважно. Када умре обичајно право, свеједно је које ће после њега доћи.
У раном добу, у Риму и Грчкој, педерастија се, рецимо, кажњавала смрћу, а у касно доба, истополни бракови су били сасвим нормални. Нерон се венчао са својим синовцем Ганимедом. Платон, Сократ и Аристотел су били педери, а ни Аристотелов ученик Александар Македонски није био гадљив на хомосексуализам. Диоклецијан је, видевши да становништво Рима опада великом брзином, одвојио шест милијарди сестерција за алиментационе фондове, али није помогло; Римљанке више нису хтеле да рађају децу. Само сто година раније, рађале су их толико да су им имена давале, кад се преведе: Шести, Седми, Осми… Опадање привреде свуда почиње одвајањем новца од златне подлоге и стварањем огромних количина безвредног новца. У античким приликама, у којима није било папирног новца, инфлација је изазивана тако што је у златницима бивао све мањи садржај злата, а народ је био, под претњом смртне казне, намораван да прими златник по номиналној вредности. Име за ту појаву је „ремедиум“; на концу, златници су садржали само 5% злата.

У нашој епохи то се догодило негде око 1970-те године, одвајањем долара и фунте од златне подлоге. Доцније, новац не само да је изгубио везу са златом, већ и са сумом роба у једном друштву: Било га је, а и данас га има, далеко више, него ли робе на тржишту. Тек је то она полуга монетране политике, која је омогућила онима, који господаре виртуелним и безвредним новцем, да за њега пазаре сасвим опипљиве робе и услуге, као и људски рад. Више се, дакле, не размењује сопствени рад за туђи рад, већ сопствени безвредни новац за туђ опипљив и конкретан рад. Тиме господари игре постају драматично богатији, а они, који поседују само сопствени рад, све сиромашнији.

Србија је, иако овај грандиозни процес опадања Запада не припада њеној унутрашњој историји, потпала под чаробну моћ старе и декадентне културе и спрема се да са њом подели судбину. Сваки Србин, који држи до себе као познаваоца политике, тврдо верује да је демократија нужан облик владавине и да је мало шминкање може учинити бољом док, у стварности, већ живимо дубоко у постдемократском друштву. Историјски процеси су иреверзибилни, односно неповратни и ни једна друштвено-економска формација, или политички систем се, у оквиру једне цивилизације, нису вратили у седло, пошто су из њега испали. Ми смо већ ушли у епоху сталних ратова, нестабилности и друмског разбојништва на нивоу читавих држава, а још се уздамо у међународно право, које је умрло само неколико година пошто је успостављено, са вијетнамским ратовима. Појмовни свет, дакле, унутрашње влада нама.
Речник демократије је исти као пре сто година, али се садржај појмова у тишини изменио, а да ми то нисмо ни приметили.
Парламентаризам је одавно већ само голи принцип, а не пракса. У стварности, извршна власт је све, а парламент само њен гласноговорник. Нација, као централна окосница готово сваке европске државе, нестала је пред грађанином, који је апсолут.
Воља већине, као основни принцип, укинута је правима мањина; традиционална грађанска права (на живот, здравље, слободу говора и окупљања) обесмишљена су и ограничена новим грађанским правима и новим законским решењима, било кроз причу о недостатку новца (за лечење, школовање итд.), било кроз стално плашење читавих народа некаквим терористима (због чега се суспендују тајност коресподенције и право на окупљање), или се уводе деликти говора и језика мржње (да би се ограничила слободна реч).
Сањалице још увек верују да се стари могу поправити, реалисти виде да је ђаво однео шалу. Институције држава су девастиране и дезавуисане у корист невидљивих центара моћи, а наивци још очекују да ће они, који из система вуку бенефите, сами реформисати систем и укинути себи привилегије у корист великих принципа демократије и друштва уоште. Други, они борбенији, траже акцију, али кроз систем, путем агитације и слободних избора, не знајући да ће их систем апсорбовати пре него што дођу у позицију да га мењају.
Све се заврши тако што велики борци против система, на крају, купе актовке и Версаће одела, па поседају у Скупштину и наставе тамо где су стали они пре њих. Слободних избора више никада неће бити и што пре то схватимо, то боље.

Већ данас се, у високоцивилизованој Европи, одгаја нови прачовек, само што ми то не умемо да видимо, од светала безбројних неонки и екрана. Данашњи човек Европе је, осим по технолошким параметрима, далеко испод свог претка из доба Ренесансе, а Бетовен, Моцарт, Микеланђело и великани тог формата, више се неће рађати. Ново дивљаштво је пред вратима, са све наивним причама о перманентном прогресу, о новом хуманизму и осталим утварама врлог, новог света. Налазимо се на прагу новог, бесимболичног доба, а тамо где нема великих симбола ранијих времена, све бива дозвољено.
Државни апарати служе само још олигарсима и из њих је ишчезло чак и далеко сећање чему треба да служе, а олигарси их припремају за дуги и крвави обрачун са народима у следећим деценијама. За неких педесетак година од данас, можда и мање, урбана герила ће, у Европи, постати свакодневница, а привреда ће се вратити на ниво мануфактуре. Штампање лове и фиктивни новац уопште, неће више вршити своју данашњу функцију и огромни репресивни апарати више неће моћи да буду исплаћивани из државних благајни, па ће им олигарси дозволити да се намирују сами, путем буквалне пљачке становништва.
Одјекиваће, у сред ратног метежа, стални покличи за миром, али мира неће бити.
Лондон и Париз ће бити велики као Ниш данас, јер ће перманентна глад и жеђ потерати масе на село.
Судбина ће, са своја два лица, хаосом и случајем, савладати систем.
За два века, опет ће се живети у хордама, са изузетком једног уског, веома уског слоја високоцивилизованих људи, који ће, у остацима градова, преживети године насумичног клања. Тек ти, ретки људи, биће први прави Европљани, јер ће бити савршени космополити, људи без домовине и порекла, изабраници који су укротили последње силе крви у себи и који су једва нешто више од чистог духа.

Пакао из последња два века ће родити нову религију, можда и на темељима хришћанства, али веру чији ће основ бити нека врста стоицизма, философије трпљења и уздржаности, нека врста аксезе, односно нешто супротно хедонизму и утилитаризму минулих векова. Тај период од два века, Египћани су звали „Доба Хикса“, Кинези „Доба борећих се држава“, а Визант „Доба Македонске династије“. Држава, која ће се опет васпоставити и то као империја, више неће имати никакву симболику, биће ослобођена последњег сећања на нацију као свој основ и варварска крв ће продрети у последњи цивилизовани облик. Догореваће још век, или два и урушиће се пред првим Алариком који се појави пред њеним границама. Римско држављанство, које се, до Цезара, никаквим парама није могло стећи, само век касније, могао је да има сваки трговчић осредњег ранга, или најамни војник. Византијска војска, која је бројала, у зрело доба, никад мање од 85 000 војника, опала је, у доба последњег цара, Константина Драгаша, на 7 000 бораца, од чега су 5 000 чинили страни најамници, Каталонци и Ђеновљани, а оне 2 000 само грађани, приучени војници.
Ствари, попут римског држављанства, или статуса византијског официра, које су некад биле тако ексклузивне, постале су доступне свакој багри, али тек онда кад више нису значиле ништа, као модерно бирачко право, у доба наших живота. Права која имају сви, нису никаква права; то само значи да су обесмишљена и да је од некадашњег садржаја остала празна љуштура. Што се оног Аларика пред зидинама умирућег Запада тиче: ја мислим да ће он бити Словен. Једина цивилизација, која се још није подигла на европској сцени, јесте управо словенска цивилизација. Да бисмо избегли недоумице: велика разлика постоји између уздизања једне нације и једне државе и цивилизације као такве.
Запад се уздигао као скуп народа, а Исток још није. Верујем да ће, за стотинак година, или мање, услед душевних јада, услед бесмислености живљења, Словени почети да се развезују од мртваца, односно западне цивилизације и да ће велики пад иницирати ново, велико рађање на Истоку. О обиму, симболима, науци и уметности те нове, словенске цивилизације, не може се знати ништа. О њеној религиозности, о типу државе, о њеној Готици и њеној Ренесанси, такође.

Шта Србија може да уради у овом периоду од два века, или негде до 2200-те? Може много. Ово, што данас живи, није њена историја и није њен политички облик. Имитација Запада је оно што ми данас зовемо својим животом. Наравно, имитација туђег политичког и привредног облика има за последицу и имитацију државника и привредника, који се, у односу на предмет имитације, односе као енглеска краљица према Томи Николићу, или као власник Опела према Колету и Мишковићу. Они су оригинали, ови су рђави фалсификати.Они имају унутрашњи развој (који садржи у себи и успон и пад), ови немају никакав развој (али, имају само пад).
Спарта је добила Пелопонеске ратове са тада далеко цивилизацијски развијенијом Атином, иако је била далеко мања и по броју војника, и по привредној снази. Ипак, захваљујући унутрашњем уређењу и високој симболици на којој је живот сваког Спартанца почивао, не само да су се одупрли, већ су и победили. Успели су да се одупру туђем културном и привредном облику, да се држе далеко од демократских раположења и да сузбију приватну својину и на њој заснована слугерањска расположења. Феудални облик државе, који су они чували до позних времена, испоставио се као виталнији и жилавији у сусрету са капиталистичким уређењем Атине. Мислим да је то пут и за Србију. Наша ће судбина, свиђало се то некоме, или не, у будућности зависити од тога колико ћемо ефикасно моћи да искључимо демократска и комсополитска расположења у владајућим слојевима, па и у народу самом. Живот није ту да би се, просто, живео – то и животиња зна – он је ту да оваплоти неки велики симбол, да служи неком великом задатку, да има ранг и висину. Управо та помисао раздражује сваког „грађанера“, чији је једини сан да умре у кревету, не питајући пред ким и колико пута треба да клекне, да би тај свој сан остварио. 6c933394330efe2be1ddaa5702da62f5Наравно, живот је тврд, кад хоће да буде велики. На висинама историје, односно борбе за опстанак, веома је хладно. Мојсије је водио Јевреје 40 година кроз пустињу не зато што је пут био дуг (могао се прећи за месец дана), већ да би, у тешким, пустињским условима, стасало ново покољење Израиља, које је слободно од ропских расположења предака, који су били рођени и одрасли у ропству и који су парче хлеба ценили више од слободе. Срби, данас, чекају свог Мојсија, јер је очигледно да политички облик више није у стању да изнедри ни осредњост, камо ли неког изузетног. Из људског талога наше политике нема се шта више загребати; сви, који у тој одурној представи играју, или су талог, или ће то бити, ако пристану на правила игре.

Само онај, ко је у стању да воли српски народ, а не да га учи и да га грди што не разуме баш сваки сумасишавши пројекат политиканата, може да рачуна на успех. Пред нама су, на Србију и Србе мислим, тешка времена и велике нас жртве очекују. Прича о томе како српске мајке више неће слати децу на кланицу, крајње су дилетантске, као што дилетантима на власти и приличи. Неће, додуше, слати децу: кланица ће доћи код нас. Кад дође до распада оригинала на Западу, распашће се и имитати код нас. Живот нам неће оставити избор да ли да гинемо, или не, већ да ли ћемо гинути за своју слободу, или само зато да бисмо увеселили дебелог Американца, док преко хамбургера гледа Си-Ен-Ен, да види на чији ће рачун сутра да ждере хамбургер.Припремајмо децу за тешка времена, а не за прокламовани, лажни Дизниленд, који нам се протура преко ТВ екрана; Дизниленд неће доћи, зла времена хоће.

Не лажимо једни друге, не заваравајмо се да се нешто може поправити, јер се, у крајњој линији, не питамо ми.Демократија је окончана као светски процес и Срби су на лошем путу ако мисле да ће је они оживети где Америка не може. Припремимо децу за време које долази; рецимо им да ће крвљу плаћати опстанак и да им је једина шанса да то раде као народ, а не свако за себе. Ако наставимо да их мажемо демократском причом и националним романтизмом, имаће веома, веома гадно буђење из демократског сна. Ми волимо и правду, и истину и некако увек мислимо да оне, дугорочно, раде за нас. То је лепо и вредно сваке хвале, али поред правде и истине, поред вере и националног романтизма, добро је испод кревета држати и бејзбол палицу, за случај да правда и истина не упале на време.
Глупост левице и деснице у Србији се огледа у томе што једни верују у појмове, други у светлу прошлост. Живот је сваки дан нов и не оперише појмовима, него опстанком. За један народ је сасвим свеједно да ли ће бити жртвован појмовима, или сећању.

error_404__democracy_not_found_by_loreejoe-d573qnx1

Да сумирам причу: Срби данас критично, као народ, зависе од тога хоће ли елиминисати космополитизам и пацифизам, који су се дубоко увукли у народно ткиво. Пацифизам није одрицање од борбе у корист мира, већ одрицање од рата у корист оних који рат хоће. Једини начин на који Србија уме и може да успешно функционише, што се кроз историју потврдило безброј пута, јесте да живи и мисли као војнички логор, а не као хаотична демократија. Ратничка расположења ће, у Европи, драматично расти у наредним деценијама, а ми ћемо им супротставити шта? Демократију? Национални романтизам? Мудре мисли Николаја и Мите? Маркса?

Ако будемо престали да укрштамо на наопак начин стварност и појмове, преживећемо.
Ако на принцип одговоримо принципом, а на силу силом, опстаћемо.
Ако укрстимо, па на силу одговоримо принципом, ући ћемо, као народ, у уџбенике етике, али ћемо, у стварности, подлећи већој животној снази народа који нису укрштали бабе и жабе.

                                                                                                                                      објављено 21. 08. 2013.

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *