radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Псеудоморфоза

Псеудоморфоза

Овај термин је, у ствари, позајмљен из природних наука, односно из биологије и означава појаву кад једна биљна врста не може да се слободно развије, јер се налази под притиском друге биљне врсте.
Конкретно – младица дрвета ће се споро и слабо развијати испод крошње већ израслог дебла, јер у сенци нема прилику да конкурише за светлост. Сличан процес се дешава кад се једна релативно млада култура развија под притиском старије, искусније културе.

У претходном тексту сам писао о односу Србије и Византије, односно о додиру старе, прецвале цивилизације, са словенским племенима, поглавито са Србима. Моја је теза да је наше претке само здрава, културна аутархичност, спречила да потпаднемо под снажан утицај Византије и да искривимо свој културни модел под њеним теретом. Сеоска, традиционална средина и недостатак средстава масовне комуникације, ограничио је утицај Византије на танак слој племства и свештенства, тако да наша народна култура није претрпела већу штету. Мирне душе се може рећи да је турска култура, у ширим масама српског друштва, оставила више трага, него византијска. У наш језик, изван научне и стручне терминологије, грчки језик није продро, али турски јесте. Исто тако, турске културне творевине су, иако ограничено, продрле и у нашу кухињу, у архитектуру, па и у орнаментику, посебно на Југу Србије, где су се, до пре само једног века, носиле димије и шалваре. Негде је то било последица релативне човечности Турака у односу на друге освајаче и окупаторе, а негде је била у питању социјална мимикрија, односно покушај да се имитирањем животних навика окупатора заштити глава и имање, а да се вера ипак не промени. Све у свему, српска култура се, до пред крај 19-тог века, развијала релативно слободно, и поред присуства туђих и искуснијих култура у суседству. Грађански слој, у доба Милоша Обреновића је био оптрећен истим манама као и данас, али је био сасвим танак и малобројан, тако да је штета коју је производио, била релативно безначајна. Тек са масовнијом појавом првих наших интелектуалаца, школованих на Западу, као и њиховог притиска да се српска култура, а с њом и политички облик, прилагоди западњачком узору, проблем псеудоморфозе се поставио у пуној величини.

Једна од одсудних чињеница јесте и то што је прва српска интелигенција настала од сеоског шкарта, односно од слабуњавих и болешљивих дечака, које су родитељи слали на школовање, јер за њиву и ливаду нису били способни. Земља не трпи богаља, а школа трпи све. Онако килави, ко што их је Бог дао, наши мудросери су провели ко две, ко четири године у Бечу, Берлину, или Пешти и враћали се у земљу, у узрасту чак и млађем од премладог Лазара Крстића, да попују и уређују земљу. Обреновићи их нису марили много и углавном су их држали даље од државних послова, али се семе грађанског друштва полако раширило.
Већ концем 19-тог века, имамо имитаторе Запада, и то на начин на који никад нисмо имитирали Грке и Турке. На глави цилиндар, на ногама опанци-то је слика грађанског слоја у Србији на преласку из 19-тог у 20-ти век. Ипак, на већинској, сеоској Србији, то се није осећало, бар не драматично. Наше село је живело у млађем неолиту и није разумевало ништа од свог тог обиља увозних идеја. Учен свет се поштовао и то само зато што се није разумевао; да јесте, радиле би мотке само тако. Сељак је живео у савршеном патријархату и пет пара није давао за оно што се у граду дешава.

Карађорђевићи су, од Mајског преврата, а биће да га је то и изазвало, дозволили бујање грађанства и крупне буржоазије. Градови су почели да личе на лоше имитације западњачких градова, од архитектуре, до животних навика. Обична, здраворазумска претпоставка, да би инфраструктура требало да претходи динамичној градњи, није се узимала у разматрање. Градило се, журило се да Београд што пре заличи на друге европске градове, а водоводи, канализације, електрификација и путеви су морали да чекају.
Окончањем Првог светског рата, збрисана је традиционална, конзервативна Србија, скупа са трећином њених физичких носилаца. Та Србија, коју су Пашић и краљ жртвовали савезничком шљаму, била је последња брана псеудоморфози. Од часа њеног нестанка и уласка у утварну Југославију, почиње да се витопери наша култура и да, уместо да твори, она све више имитира. Сваки имитат, ма како бриљантан био, нема креативни потенцијал и снагу оригинала. У почетку псеудоморфозе, она најпре захвата учене духове.
Најбоље се то види на подручју сликарства, које има најдужу историју копирања. Наше сликаре је, наиме, захватила и прва псеудоморфоза, она византијска, тако да се неко посебно српско сликарство, никад није ни развило. Хиљаду година обавезни обрасци иконописања практично су одредили и обим тема, и композицију, па чак и колорит. Прежвакавала се једна иста садржина, која сталним тумбањем није постајала дубља, већ досаднија. Профана уметност, ако је и било, није сачувана. После пада под Турке, та врста уметности се, на окупираним територијама, сасвим сакрила у примењену уметност.
На приморју и у Угарској, српски сликари су потпадали под утицај најпре ренесансе, а онда барока и рококоа. Ничег аутентичног нема у радовима Захарија и Јакова Орфелина, нити Теодора Крачуна, иако су њихове слике и иконе лепе пред оком. Лепе су, али нису српске.
rad-Vase-Pavlovića-2015После ослобођења, ствари су остале исте. Никада ни једна аутентична, српска школа сликарства, никада неки особен стил. Наше сликарство се, под притиском туђих култура, никад није ни развило.
Слично је и са архитектуром: Данас се хвалимо псеудовизантијским црквама, грађевинама које су осредњи плагијат западњачких грађевинских и архитектонских стилова. Ничег самосвојног, ничег само нашег, сем добре, старе чатмаре, сеоске куће од дрвета и блата. Једине цркве, које нису имитати су наше сеоске цркве-брвнаре, које су никле из тамне, несвесне стране бића, и које су грађене у одсуству „учених“ мајстора. Претпостављам, мада доказа за то немам, да су те црквице, са крововима од трске, који су чудно заобљени са једне стране, настале по угледу на наше, српске паганске храмове и, ако не грешим, то је једини архитектонски подухват који је до краја наш и нема везе са туђим утицајима.

Последњи који је пружио отпор туђем узору био је Хаџи Никола Живковић (творац Милошевог конака и конака књегиње Љубице), који је покушао да шумадијски стил градње супротстави западњачком. После њега је било само покушаја да се у туђи облик убаце српски елементи. Интересантно је, поређења ради, да су Руси успели да, иако су и у сликарству и у архитектури трпели псеудоморфозу, успели да развију колико-толико аутентичан стил изградње цркава и израде икона и живописа. Ваљда су физички били удаљенији, или су, просто, имали већу слободу израза. Немам довољно знања да о томе судим, али голим оком се види да су утекли од строгог византијског узора.
На приморју, поглавито у Дубровнику, српски песници су са имитатима кренули још много раније, већ од доба ренесансе. Џоре и Марин Држић, те Шишко Менчетић су чак изврсни ренесансни писци, али ренесанса, ма како импозантна била, не спада у развој српске, већ западњачке културе. За то време, у Моравској Србији, писала се готово искључиво хагиографска књижевност, оптерећена празнословљем и укоченим, византијским стилом. Она је нама данас велика само зато што је стара; да је нова, сви бисмо је сматрали несувислом. Ипак, у погледу књижевности, не стојимо лоше; ствар је спасла народна, усмена књижевност, која је аутентична и самосвојна и потпуно неоптерећена туђим узорима.
Десетерац је музика српске душе и највиши удар српског језика у Космосу. Неписмени сељаци су створили уметност за коју учени Срби никад нису били способни и то не због недостатка талента, већ због мањка самосвојности. Сељаци нису били оптерећени псеудоморфозом и слободно су се изражавали.
Фруле и гајде су у себи заробиле звуке планина и кланаца, а гусле су певале о јунацима. Полка и бећарац певају о томе ко је кога затегао у врбаку, док гусле певају о крви и слободи. Наши преци и њихови опанци јесу живели у неолиту и у релативној беди, али су били спремни да сваког часа погину да ту своју беду сачувају. Велики алфа мужјаци су заштиту заједнице сматрали као природну обавезу и бранили су је без отварања дебате, као што ми то данас чинимо. Гусле су то изванредно опевале и сачувале. Оне су нека врста српске Валхале, место, дакле, где храбри живе вечно. Ништа после тога се не може мерити са њима, јер су засноване на животу, јер су есенција нашег бића и чувари националног кода. Оно после њих звучи лепше, мање раштимовано, али говори само о души једног композитора, или аутора. Никад ни једна драма није написана на селу, нити је икад еп спеван у граду. Нити ће.

Ми, модерни Срби, више ни пред оком немамо ништа што је наше; осврните се око себе, поготову ако живите по градовима, и реците шта то видите, а да нико други то није имао и створио. Ми живимо у потпунојпсеудоморфози и, да ствар буде још гора, оно што је наше, што је органски изникло, потискујемо и стидимо га се.Та толико аутентична, моћна и непоновљива култура нашег села, добра је, у очима модерних Срба, само за спрдњу и стид, а, у најбољем случају, за статусни викенд проведен на селу.
Гете је разумео снагу те наше народне културе, модеран Србин је не разуме.
Заборавили смо да је веће чудо птица, него авион.

Све је на нама западњачко: И одећа, и животне навике, и уметност која нам се потура; и политички облик.
Ништа ми од тога не разумемо, али све имитирамо као да нам живот од тога зависи. Музика црних робова, чији су деривати рок, реп и хип-хоп, потиснула је песме о слободи; агресивни оријентални звук, који није наметнут за пет стотина година робовања, продро је у широке слојеве Срба (ако ништа друго, баш то говори да је ропство ментална категорија); у нашем начину одевања нема ничег што није туђе – сличнији смо, у том погледу, дедовима Американаца, него сопственим (кад видите Индијанца у оделу од коже, са свим оним перјем и бојама, он је господар прерије; обуците га у фармерке и он је дроња); политички облик је увозног карактера и ми га уопште не разумемо, јер не припада нашем развоју.
Из родовске заједнице смо утерани у демократију и тиме је почињено насиље које је дошло са одложеним дејством: Јасеновац  је последица неразумевања политичког облика у који се ушло. Кључна чињеница је да је демократија код Срба избацила масе из одлучивања, а не увела их. Скупштине у Орашцу и у Такову, оне устаничке, далеко су аутентичније и са већим утицајем народа у њима, него што су то биле све наше скупштине у последњих сто година. Демократија спада у развој западних друштава и код њих другачије ради. Овде, као имитат, претворила се у средство спретних да загосподаре народом и његовим изворима добара и то на крајње оријентални, дахијски начин. Преко медија свакодневно гутамо гомиле западњачких срања.
Комуњаре су донеле пропис по коме се не може емитивати више од 30% филмова са енглеског говорног подручја, ми смо тај пропис укинули у доба Слободана Милошевића. Сад само ти филмови постоје.
Баналност садржаја и простота бију са екрена, који немамо снаге да искључимо.

pawel-kuczynski-Естрада и политика су постали једно, а општа поквареност се сматра неком врстом доказа да смо модерни. Потрошачки менталитет се развио до невиђених размера и то међу Србима, који су сто година раније, били крајње штедљив народ, који се одрицао сваког личног луксуза да би економски ојачао породицу.
Идеал модерног Србина: Три телевизора, два пса и једно дете!
Деца коштају, а и ометају друштвени живот родитеља. Наше бабе су имале по десеторо и на проји су их подизале, а сада су баш те прамајке, те велике женке, симбол примитивизма. За само сто година!
Дозвољавамо да свако пиша по нама и још у томе видимо пут у европску будућност. Политичка елита је свој лични кукавичлук и своје персонално покварењаштво успела да представи као пожељну националну особину. И – ми се миримо с тим. Ропска расположења су дубоко захватила, баш зато што немамо ослонац на сопствену, аутентичну културу, већ се ослањамо на Мела Гибсона, Еминема и Цецу Ражнатовић. За липов клин смо се ухватили.

Општа апатија јесте последица тога што немамо ослона у прецима, него у странцима. Чак и оно одвратно призивање Руса у помоћ, јесте последица ропске потребе да нас други вади из буле и посредно је признање да за то нисмо способни сами.
Кад су се у Орашцу дизали на Турке, наши стари нису знали има ли Руса на свету. На жалост, да тиме и завршим,излаз из псеудоморфозе ће бити буран и насилан, или га неће бити. Оно мало Срба, који се нису прокурвали са западњачким узорима, неће моћи само да замоле одрођену гомилу да се врати сопственој култури, јер мољење ту не даје резултате. Лично верујем да би побуну пре изазвало избацивање америчких филмова из ТВ програма, него пад Косовске Митровице и таквим расположењима се мора енергично стати на пут. Ми се у једној ствари гадно и кобно варамо: Одроди, позападњачени Срби, више и нису Срби.
Молити неког позападњаченог Србина да се врати српској култури је једнако смешно као и молити неког Бошњака, или Хрвата да се врати прадедовској вери. Од убеђивања нема ништа. Боље се помирити са тим да од отпадника није нико направио сународнике и тражити друге путеве.

                                                                                                                                 објављено  22. 09. 2013. 

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *