radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Реал-патриотизам

Реал-патриотизам

„Горка је чињеница да је, услед издаје српског народа од стране његове интелигенције, оно што је писменије и   образованије, прешло у колаборационистички корпус и да је патриотски блок, мање-више, збир полуписмених и необразованих ликова који, сасвим по грађански, не пропуштају ни једну прилику да своје грађанско право да говоре никако не повезују са обавезом да се мисли.“

 

Редак је дан да  на нашим окупираним медијима, који ништа друго и не раде, осим што увесељавају господара, не зацвркуће неки од безбројних режимских политичких аналитичара (да смо на Солунском фронту имали мазги, колико данас имамо аналитичара, добили бисмо рат 1916-те) да нас поучи шта је то реал-патриотизам.  То је, у тумачењу ових универзалних незналица,  пристајање на сваки захтев наших господара и то без „али“ и без „зашто“. Скидањем гаћа се, уче нас они, најбоље чува отаџбина. Са гаћама се у Европу не може.

Кад неко хоће да ти ради „оно“ док си још обучен, мала је шанса да ће одустати кад више ни гаћа на себи немаш. То је базична слабост ове теорије реал-патриотизма, али њени заговорници из тога неће изаћи сиромашнији. У основи, реал-патриотизам, у тумачењу ових и оваквих аналитичара, није чак ни позив на колаборацију (јер и колаборација подразумева да се колаборациониста ипак, макар мало, пита), већ заговарање националне, културне и сваке друге капитулације и пристанак да се судбина народа преда у туђе руке. Сваки народ, који се определи да судбину сноси, а не да је твори, пристао је на свој нестанак из историје.

Оваквим, капитулантским тежњама, погодује и општа друштвена клима у српском друштву, јер супротна прича, или макар редефинисање реал-патриотизма, не постоје ни у траговима. Национални романтизам више не постоји, бар не као замисао да се за национални спас мора извући дупе из фотеље. Оно што је од њега остало је непрестана дебата, једно дозлабога досадно исцрпљивање у коришћењу термина („српски“, или „србски“ и сличне глупости), при чему се, унутар полемичара, на основу правилне употребе „светих“ појмова диференцирају „бољи“ и „лошији“ патриоти. Кафанско-салонски патриотизам се креће у неделотворним наручивањима патриотских песама уз дуплу љуту, или на неумрла булажњења о златним кашикама Немањића; обе ове, и кафанска, и салонска верзија, имају своје сајбер варијанте. Познаћете их по томе што ни при највећим патриотским прегнућима не могу да забоду да ли се „не знам“, или „небитно“ пише одвојено, или спојено, али тачно знају да се не пише „српски“, него „србски“. Горка је чињеница да је, услед издаје српског народа од стране његове интелигенције, оно што је писменије и образованије, прешло у колаборационистички корпус и да је патриотски блок, мање-више, збир полуписмених и необразованих ликова који, сасвим по грађански, не пропуштају ни једну прилику да своје грађанско право да говоре никако не повезују са обавезом да се мисли. Изузеци постоје, али су они недовољни да промене општу слику ствари.

ljotic_dimitrijenikolaj-velimirovicДодатна је мука што против веома развијене и одлично медијски подржане идеологије неолиберализма, не стоји никаква национална идеологија. Оно што је од ње остало, јесу потпуно, за стварни живот,  неупотребљиви фрагменти философирања Николаја Велимировића и Димитрија Љотића, који опчињавају оне умове који нису прошли кроз класично хуманистичко образовање, или су прошли, али површно. Све и да узмемо да су Љотић и Велимировић умови формата Аристотела, Канта, Шпенглера, или макар Берђајева (а то свакако нису), њихова умовања су, већ данас, стара више од седамдесет година, а и у своје време су већ била стара по разумевању духа епохе.

Наивна је, наиме, претпоставка патриота (који су, свуда и увек, махом волунтаристи) да се сва решења могу применити у свако доба, те да је потребан само напор духа да се у баби види девојка. Смешна је идеја да ће народ мењати свест, без обзира има ли хлеба, или не. Прво се мора јести, да би се мислило, а не обрнуто-а баш та мисао, банална и давно прихваћена у философији, сасвим је далеко од сваког расног патриоте. Све што се десило у људској историји, све промене у друштвима, инициране су социјално-економским моментима, а не духовним преображењима. Било је и њих, наравно, али као последица, а не као узрока. Ова обрнута каузалистика, ова замена узрока и последица, веома је карактеристична за људе чији је дух снажан, а чији су инстинкти слаби. Истина је да негде око 5% људи, бар психолози кажу да је тако, може да своју егзистенцију подреди своме духу, но то није политичка количина с којом осредњи политичар рачуна, камо ли онај бољи. Александар Вучић Србима кроз гузицу памет утерује и баш зато добија на изборима. Онај ко иде обрнутим смером ће, свакако, заслужити симпатије народа, док заокружује Вучићево име на изборној листи.

Заблуда, дакле, свих теоретичара и догматичара, доктринара и књишких мољаца, јесте да се патриотизам може на голом духу засновати. Поставиш систем, духовни, наравно, како треба и, од тог трена, он ради на ползу народну. Наштелујеш историју и народ по поучителним цитатима Љотића и Николаја и историја и народ ни да мрдну, ни да дишу, него раде на корист отаџбине! Једина мана је што они хоће и да мрдну, и да дишу. Онда се патриоти, нормално, наљуте на народ и историју, увреде се што народ не чита оно што они читају (а ни сами не читају ништа што их у уверењима колеба; нема великог критичара марксизма, који је Маркса читао) и, пре или касније, дођу до уверења да их народ није достојан.

За свакога, ко је макар осредње упознат са политичком философијом и философијом државе, ко је читао и нешто друго од онога што му је душа искала, очигледно је да се идеологија српског патриотизма не може засновати на умовањима Николаја и Мите. Не, наравно, зато што су та умовања нетачна (свака теорија је тачна за присталице и нетачна за опоненте и, у том смислу, не постоји „тачна“ догма), већ зато што су непримењива. Ако, на тренутак, изоставимо поље духа у њиховој философији, па обратимо пажњу на социјално-економска питања (а претходно смо, током школовања, били приморани да учимо и неке друге теоретичаре), уочићемо да су обојица заговорници „домаћиснке Србије“, засноване на ситном капиталу, на сељаку и предузетнику, на вредноћи и љубави према отаџбини, која је, подразумевано, изнад љубави према сопственом џепу и тањиру. То их потказује као рђаве, чак недопустиво рђаве познаваоце епохе. И сами уско образовани (не слабо, већ баш уско), стали су на становиште теорије, а не праксе. Још недовољно грађанску Србију, Србију њиховог детињства, слику свога сећања, учинили су сликом будућности, при чему им је промакла мала ситница: битка између крупног и ситног капитала одлучена је век и по пре њиховог умовања и, од тад се, у грађанским друштвима (а Србија је, већ у време њиховог деловања увелико то постала) поставља се једино питање: ко ће бити крупни капиталиста-држава, компанија, или појединац? Ситни капитал, оно ситносопствеништво, о коме су они маштали као о темељу српске економије, нити је имало, нити ће имати шансу за још много деценија од данас. Постојаће, наравно, али само као прирепак и придодатак крупном капиталу, а не као носећа економска грана.

Овако крупна грешка дисквалификује читаву философију. Традиционалној заједници (оној коју су у виду имала ова двојица), припада традиционални модел привређивања, а с њим и традиционални обичај, морал и духовност. Када заједница промени модел привређивања, када и сама више није традиционална, она мења и обичаје, морал и духовност. Оваква мисао је, наравно, за правог патриоту несносна; он верује да је дух исти, ма где се и ма како се живело, ма како се јело и ма шта се радило.

Мита и Николај су, погрешно претпоставивши да ће Србија, обновљена по њиховим саветима, поново бити традиционална и да ће вратити традиционални дух. Пошто се то неће десити (а неће се десити, између осталог, и због тога што традиција, обичај и морал не могу да мењају место настанка и развоја), њихова теорија се никада неће преточити у праксу. Суманута је представа да ће морал, трдиција и обичаји остати исти, ако се једна нација пресели у градове, а Срби се јесу преселили. Град значи и укрупњавање капитала, који постаје сушта супротност дисперзираном сељачком и ситном занатском капиталу и то на у длаку исти начин како грађански обичаји и морал постају сушта супротност традиционалном моралу и обичајима. То се види голим оком, али који теоретичар је икада желео да живот претпостави теорији?

Да комедија буде већа, док су српском народу саветовали да се снагом духа избори са комунистичким ликвидаторима, обојица теоретичара су, вођени практичним духом, збрисала од Црвених, да би снагу духа могли да демонстрирају са безбедне удаљености. Николају је то успело, а Димитрију је зафалило неколико километара. Постоји ли лепши и сликовитији пример да је егзистенција изнад духа?

Реал-патриотизам модерних аналитичара је, заправо, реал-патриотизам Љотића и Велимировића. Он увек значи исто: покоримо се јачем, чекајмо да олуја прође, па ћемо онда успоставити друштво о коме маштаримо. Невоља је то што се, у мутна времена, увек нађу лица која немају намеру да чекају да невоља прође и дође Дизниленд, већ користе свако време за себе и своје циљеве. Кад такви однесу шњур, онда се теоретичари љуте: одакле практичним типовима право да користе народну несрећу да дођу на власт? Зашто не сачекају да се ствари среде, па да се, братски и демократски, договоримо како и куда даље? Историја, међутим, за право даје баш таквим неваљалцима, а теоретичарима баш никада. Да ли је то лепо, морално, или уљудно? Није, наравно, али победа припада практичнијима и самосвеснијима, а не исправнима. Приговор против тога се може изјавити само животу, биологији и историји, а не Цезару, Кромвелу, Титу, или Стаљину. Уосталом, ни наш љубимац Путин није чекао да зла Јељцинова времена прођу сама по себи, па да се он, поштено и демократски, избори за власт. теоретичарима, као касација, остаје само жалба на људску врсту што је таква каква је, а не како су је они замислили. Победа је апсолутна предност у историји, а у победу спада и експлоатација победе. Коме се то не свиђа, ко мисли да је важнији морал од победе, увек може да излије жуч на хартију.

Током комунизма, како год га оценили, патриоти су очекивали од Срба да одбију запослења, да одбију станове и остале привилегије које је систем давао, те да се, трпећи и молећи се, чувају веру прађедовску и старе, тако нам драге, српске обичаје. Историја је опет теоретичарима одмерила до лакта; дупе је још једном показало да је јаче од духа. О томе нам говоре хорде нововераца и реконвертита, који су се, кад је постало безбедно, опет вратили вери православној, баш тиме потврдивши да је дух снажно пробио тек кад је гузица постала сигурна. Оно што ти нововерци саветују српском народу, нису могли, нити хтели да саветују својим родитељима, који су се одрекли вере ради станова и послова. Сваки поштени антикомунизам би морао да крене од враћања имовине и привилегија које су стечене у том систему, али за неке многе који су то урадили, нисам чуо.

Слично је и са осталим варијететима патриотизма грађанског типа. Неке многе Равногорце нисам сретао Седамдесетих и Осамдесетих. Кад је постало безбедно, намножили су се прилично. Мука је само што се храброст показује пред непријатељем, а не у одсуству његовом, иначе није храброст, него утилитарност. Мерење репа мртвом курјаку је омиљена патриотска дисциплина, која је утолико срчанија, уколико је претходно сакривање у рупи било дуже. (Ово говорим мирна срца; бавећи се јавном делатношћу, говорио сам против Тадића, кад је био на врхунцу. То исто радим и данас, говорећи против ове власти, потпуно свестан да лако може да ми падне клавир на главу, док шетам Кошутњаком. Веома бих се лоше осећао да сачекам да падну с власти, па да им јуначки мерим реп и постанем антивучићевац 2020-те, као што ће то бити многи који данас од њега добијају виле и паре. Прича је потпуно аналогна причи о данашњим антикомунистима).

Шта би, дакле, реал-патриотизам могао данас да буде?

Прво би морао да уважи да су историјски процеси иреверзибилни и да се традиционална Србија неће вратити. Ми живимо по градовима и не можемо да мислимо и поступамо, па чак ни да верујемо и осећамо, као наши стари, који су живели по селима. Ако хоћемо да се вратимо традицији и обичајима, ако хоћемо да се вратимо вери отаца, онда морамо да се вратимо на место где је све почело: на село. Морамо да променимо начин живота, да бисмо променили сопствену свест. Свака друга претпоставка је наивна и неостварљива. Потпуно сам свестан да се већина неће вратити, ни са пиштољем на потиљку, али онда се морамо помирити с тим, а не маштарити о томе како ће се све променити ако све остане исто. Оно што можемо да урадимо јесте да направимо програм повратка на село и то не само са позиције власти. То се може и с оне стране политичке борбе. Мали број би отишао, већи би остао по градовима. Од оних који оду, половина ће се вратити после прве године. Ипак, на онима који остану, може се градити будућност, иако ће живети под тешким теретом не само борбе са природом и против неуређеног система, већ најпре против поповања нововераца и књишких патриота, који ће им, док ови рмбају, држати лекције како треба да верују и какав однос треба да имају према обичајима и традицији. Поповаће, наравно, из градова, јер им неће пасти напамет да сами пробају да подметну кичму.

Исто тако, морамо уважити епоху. Маштарања о привредном облику, који је заснован на ситном предузетнику, значи изложити државу и нацију експлоатацији од стране оних држава и народа који поседују крупан капитал. Читава српска индустрија, која је била, у балканским размерама, „крупан капиталиста“, сатрвена је да би се отворио пролаз туђем капиталу, а не да би се ојачао ситни капитал. За Србију је најбоље да, кад се већ мора подлећи крупном капиталу, крупни капиталиста буде наша држава, јер се једино тако може одупрети насртајима са стране. Појединац, типа Мишковића, или неког другог капиталисте, све и да је на најпоштенији начин стекао што је стекао, био би прогутан од стране туђег капитала за доручак, без државне заштите. Срећом, или несрећом, данашњи крупни српски капиталисти, стекли су богатство на непоштен начин, односно у сарадњи са једнако непоштеном  државом, тако да она не да да ови буду прогутани, јер би се тиме измакао мастан колач властодршцима, који уредно пљачкају капиталисте.

Треће, и најважније: утувити у главе патриота предност праксе над теоријом, примат дупета над главом. Сталне повике да се воздигне дух показују дубоко неразумевање и људске природе, и друштва уопште. Уколико поштени српски патриоти (а таквих има) брзо ово не укапирају, доћи ће у ситуацију да ће неко други, попут Тита, или Кромвела, искористити, на крајње практичан начин, данашњи тренутак онакав какав јесте, а не какав треба да буде, а апстрактни патриотизам ће бити потиснут на маргине. Српски народ, ма како га ми идеализовали, увек ће радије потрчати за оним ко му напуни фрижидер, него за оним ко хоће да му испуни душу. У свом грађанском стадијуму, у коме се данас налази, српски народ се са духом и душевношћу растао и не намерава да се сретне скоро. Од „Фарме“ и „Сулејмана“ ће га одвући само онај ко му, уместо тог смећа,  напуни фрижидер, а не сабрана дела Мите Љотића, или Николаја. Можда би неко волео да су Срби бољи, али нису; такви су какви су и само са оним што је на понуди може да се ради. Народ је константа.

Josip-Broz-Tito-JNAДаље: не постоје истина и правда онако како је Срби виде, а виде их као некакве од чињеница овог света и од историје ослобођених творевина. Постоји само „наша“ истина и правда. Да бисмо добили „нашу“ истину и правду, прво морамо обезбедити војну моћ, која ће нам их прибавити. Чија сила, онога и право. Само будала може да верује да ће правда и истина победити силу. Изразити доказ нашег ропског положаја и наших ропских расположења је баш то што пристајемо да нас истина и правда штите од силе. Тек на темељу моћи, дићи ћемо „своју“ правду и на тој правди ћемо градити чисту савест као и своју природну потребу да судбина будемо, а не да судбину сносимо. Пре свега, да будемо судбина својим непријатељима, да се сваки дан буде са мишљу да ћемо казнити свако њихово понашање, које је окренуто против наших интереса. Такво схватање правде и истине, дакле „српско“, а не универзално, подразумева и право не само на одбрану, већ и на сам по себи разумљив напад, тамо где су наши интереси угрожени.

Народ који дужност према себи замени појмом дужности уопште, дужности према моралу, вери и духу, мора подлећи у историјској арени. Постоји само „наш дух, наша вера и наш морал“. Општечовечанске вредности, мултикултуралност и сличне глупости су подвала наших непријатеља и што пре се вратимо својим тотемима и култовима, мање ћемо штете претрпети.

У историји постоје само победа и пораз; нерешен резултат је проналазак теоретичара, а баш нерешен резултат је синоним за нашу „мудру државну политику“, која је само тиши пут у катастрофу.  Ма који народ, који је органски настао (а Срби јесу самоникли, органски настали, за разлику од Хрвата, или Бошњака), не може се, ни у каквом рату и ни у каквом историјском процесу уништити, без унутрашње издаје и унутрашњег пристанка грађански расположеног становништва. Ми смо на корак од тога да будемо разбуцани уз сопствени пристанак, а ту нико није невин. Издаја од стране власти и отуђених интелектуалистичких елита, не би упалила да се, кроз пасивност и неразумевање, не одвија издаја и од стране онога што се назива патриотама. И сами захваћени грађанским расположењима, патриоти виде борбу за српство као ствар процедуре, а не као борбу на живот и смрт. Уместо колаборације са странцима, коју изводи власт, патриоти колаборирају са системом, тако да народ, иначе апатичан, и не опажа неку битну разлику. Једино што још региструје јесте да од власти зависи хлеб, а од опозиције ништа, па тако и гласа.

Грађанско друштво и грађанска расположења су ту и не вреди нарицати над тим. Остаје само питање како грађанска расположења окренути у своју корист; не како мењати свест, већ како контролисати свест друштва. Тек са позиције моћи (а да би се моћ стекла, мора се упрљати), може се извести преокрет. Обрт, који ће се извести голим подизањем духа, а занемаривањем гузице, никад и нигде није виђен у историји, па неће ни овде.

                                                                                                                            објављено 28. 04. 2014.

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *