radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Поделе

Поделе

Нема дана да неки патриота, а сви су патриоти, то је познато, и политички аналитичари, не завапи, преко друштвених мрежа (које су, за разлику од тргова и улица, право стециште срБских родољуба), да нам нису потребне поделе, а да, просто, вапимо за слогом и јединством.
Све што прочитају у јефтиним политичким памфлетима, рђавим новинама и плитким теолошким трактатима, одмах прихватају као истину и шире је даље, попут исто тако ингениозних мисли као „живот је кратак“, „време тече“ и „све је релативно“. Ради се о наивној, али опасној будалаштини. Слога с ким?

Са Чедом Јовановићем? Са предаваоцима Космета? Са обичним присталицама њиховим које, јадне и наивне, не капирају шта раде њихови шефови, па ће прави родољуби, посебно они са Фејсбука, да им објасне? Кога ми лажемо и докле ћемо више да се самозаваравамо? Докле ћемо да робујемо идиотској идеји да прво треба променити свест, да би се, онда, ствари саме од себе наместиле? Оно здраво језгро у српском народу, једва да још постоји, а и то што је опстало, заклоњено од заглушне паљбе медија, налази се по селима, по оним истим селима за која сваки српски интелектуалац мисли да су одлична места за држање његових предавања, уместо да од тих сељака учи.
Кад сте чули сељака да говори о родољубљу, или вери? То би, за сељака, било као да говори о левој нози, или десној руци. Он то носи у себи као део личности и није му потребна дебата да умири рђаву савест, од које болују модерни патриоти и још модернији верници. Довољно сам матор и довољно дуго памтим; ватрени припадници Савеза социјалистичке омладине, данас се не померају испод икона и даве околину цитирањем Николаја Велимировића, на исти начин како су давили Марксом.

Џабе верујеш у Бога, ако не верујеш на њихов начин. Некадашњи Југословени данас србују, да их је милина гледати. Славили су братство и јединство, а сад не смеш да волиш Србију, осим на начин који они пропишу. ne-znamДесничари старог кова, каквих готово и да нема више, не смеју уста да отворе од клинаца који мисле да је, за десницу, од есенцијалне важности да се пише „срБски“, а не „српски“. Шта да се ради?
Ко научи касно, увек научи ригидно и редовно својим новим сазнањем кињи све оне који су га пре њега стекли. Конвертитство је наша судбина.

Из неког, мени неразумљивог разлога, ми верујемо да се свака идеја, свака идеологија, па чак и сваки обичај, или традиција, могу одгајати ма где; у селу, у солитеру, у прашуми, на Гренланду… Традиција и обичај, па чак и сам ментални склоп, су неодвојиви од места на коме настају. На врх главе ми је градских теолога и идеолога, деце из конвертитских кућа, који мисле да се традиција и обичај враћају, или стичу, првим паљењем бадњака, купљеног испред самопослуге. Не мање су ми смешни они који су веру открили кроз теологију и Николаја Велимировића, а не кроз породичну праксу. Религиозност, настала на књигама, плитка је и празна, али баш зато необично гласна. Основна претпоставка сваког конвертита је да свако може да промени свест, баш као што је он променио. Не бива. И сами конвертити су свест променили не снагом воље, него под теретом егзистенције. Њихови родитељи су се одрекли традиције и обичаја, вере и племенских култова, да би вајдили неки послић у граду, да би стекли станчић, да би пазарили аутомобилчић, а не зато што су комунизам нешто посебно волели. Данас се њихова деца враћају „прадедовској вери“ на фарсичан начин, јер су изгубили континуитет и могу само да имитирају оне ритуале, које нису научили као деца. Отуд у сваком нововерцу и антикомунисти, у сваком „срБском“ родољубу, има нечега од оног ригидног, комунистичког духа, који показује нетрпељивост према свему што је утемељено. Све се мења, али производња „новог човека“ не престаје никада.
Једино сељаци не производе хомо новуса, они су увек исти. И никог не гњаве да буде као они. Поделе су, у Србији, органске, а слога је неорганска и лажна, и то је наша зла судбина.

Две су ствари које морају да се догоде, да би се ствари преокренуле, да би поделе устукнуле пред сабирањем, како кажу нововерци: прво је да се, у самој егзистенцији нешто промени, да би то нешто произвело дејство на свест. Добар пример, и једини за који ја знам, је НАТО агресија, када смо се збили у једну тачку и први пут били народ, у оном смислу у коме су наши дедови увек били. Само велика, животна мука, а не мука савести и свести, може да нас сложи. Ипак, и то је недовољно, уколико у друштву не постоји ауторитет, као што у нашем не постоји. У недостатку ауторитета, свако сабирање остаје једнократно и брзо се распе. Простије речено, рад против општег интереса мора бити кажњаван; са отпадницима се не дебатује, против њих не постоје аргументи, постоји само затвор. Овде је, ради бољег разумевања, потребно разликовање ауторитета, власти и моћи.
Власт може, изборним марифетлуцима и уз помоћ странаца, да стекне сваки преварант; са влашћу, долази и нека количина моћи. Ипак, онај ко има моћ, не мора да има и ауторитет и, кад моћник спроводи кажњавање, он брзо склизне у страховладу. Прави ауторитет, и кад кажњава, то ради уз мање-више, општу сагласност, а не по својим идеолошким узусима. За боље разликовање: сеоске судије, некада локални старци, судили су са пуно ауторитета и њиховој се пресуди покоравало, иако нису имали инструмент да је наметну; модеран суд има моћ, о каквој сеоски старци нису могли да сањају, али нема ауторитет. Према томе, сваки покушај да се промена егзистенције изведе као последица промене свести, показује свет и живот онако како их конвертит види и какве их хоће. Крајња консеквенца такве будалаштине је народ који је конвертит пар екселанс.
Срећом, то није могуће, али производи сталан губитак времена и бркање појмова. Родољубље, као и вера, не стичу се у партији и цркви, него непрекинутом породичном праксом. Нагласак је на „непрекинутом“. Тешко оном ко се родољубљу учио од Љотића и вери од Николаја, а не од оца и деде. Тај никад ништа добро неће донети свом народу. Све што даје вредност и ранг људском живљењу, а то јесу и родољубље, и вера, и племенски култови и тотеми, над собом имају проклетство: или су органски изникли, или нису изникли уопште, већ су само симулација. Позна религиозност оних који су крштени на сопственим ногама, као и учено родољубље, једанко су штетни за српски народ, као и модерне, европске идеологије.
Између Вучића, на пример, и неког нововерца и новородољуба, нема разлике у правцу. Различит је само смер, али је склоп исти. Између староверца и конзервативног родољуба с једне, и оне двојице из претходне реченице, зјапи сав понор овог света. Обичајима и традицији, вери и родољубљу, човек не може да се „врати“. Ко их је изгубио, изгубио их је заувек и ту помоћи нема. Још није смишљена хименопластика која враћа верску, или националну невиност. Оно мало Срба, превасходно са села, који нису имали прекид са прецима, последња су узданица овог народа, али и заједничка мета свих конвертита, без обзира да ли су, после комунизма, изронили у европејство, или у нововерство, са „срБским“ предзнаком. У сваком случају су, ма где изронили, здраво спремни да удаве оне који нису уопште ронили.
Упамтите и проверите: ако нешто дражи мозак конвертита, то је не Вучић, колега по идеји да се све може мењати, већ баш они који се нису мењали. Сама помисао да нешто носите у себи од кад сте били дете, вређа их и тера да вам држе предавања. Свет, у коме се људи не мењају, њихова је највећа ноћна мора.

                                                                                                                                               oбјављено 13. 02. 2014. 

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *