radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Сендеро луминосо (Светли пут)

Сендеро луминосо (Светли пут)

Постоји већ читава литература која убедљиво, са математичком прецизношћу, објашњава погубност нашег европског пута и томе се нема шта додати. Ко разуме, разумео је, ко не разуме и неће. Срби, по правилу, када хоће да о неком проблему размисле, као упоришну тачку, или као радну хипотезу, узимају своја предубеђења и уверења. Ко је љубитељ Европе и њених вредности (за које сви тврде да су добре, али нико не зна да их наброји), тај се залаже за наставак трновитог пута, тражећи само да на путу буде мање трња. Његова упоришна тачка, његова стартна позиција у размишљању је да Европа нема алтернативу. Да би се могло и не ићи у њу, никад му није пало напамет.

Шта хоћу да кажем? Нама, Србима, је најтеже да погледамо проблем „изван себе“, односно да мислимо хладне главе. Уверења су овде питање части, а с памећу дођавола! Монархиста, као нулу у свом координатном систему, види краља, републиканац види вишестраначје и парламентаризам, комуниста Стаљина и Тита, антикомуниста Дражу и Љотића, а десничар Николаја и светог Саву. Подврћи сопствена уверења критици, суочити их са чињеницама и мислити „изван“ уверења (што не значи напустити их), овде се сматра непристојним. Истина, иако се уверења сматрају ознаком части, нисам приметио многу браћу да су спремна да ставе за њих главу на пањ. Кад загусти, а свако мало загусти, главу на пањ стављају само обични, мали родољуби, који немају рафинирана уверења и политичка убеђења.

Елементарни проблем, који се тиче нашег пута у ЕУ, налази се у неекономској и неполитичкој, већ у онтолошкој сфери. Овде не говорим, да не буде забуне, о ЕУ, већ о путу ка њој, који је постао сама суштина нашег живљења. Пут је све, стизање на циљ је ништа. Све, дакле, и да нас на крајку пута чека сам Дизниленд, а не прецвала и уморна, касна и болесна Европа, само путовање је оптерећено таквим и толиким онтолошким изазовима, да је боље од њега одустати.

Ради се о овоме: до сада је, не само на Балкану и не само у Србији, постојање било истозначно са животом. Европски пут је изместио живот иза постојања, у неку, просто, трансцеденталну сферу, која поништава смисао живљења. Чак је и јефтина утилитаристичка, а с њом и хедонистичка философија Запада, у чијем је средишту живљење ради живљења, односно поживотињена философија последњег доба, далеко здравија и разумнија, него философија „светлог“ европског пута, која нема разумевања за живот пре ЕУ. Вебер, у редакцији Александра Вучића, марионетског философа-аматера, каже да је живот, дакле, иза постојања; да се не може живети и постојати истовремено, односно да живот почиње тамо где престаје постојање Срба и Србије.

Никакво чудо није што такав људски материјал оперише таквом философијом. Много је сложеније питање зашто ми, као колективитет, пристајемо на то? Мој одговор на то је баналан: у сваком од нас живи један мали Србин и један мали грађанин. Током једног века, онај грађанин, у нама, нагризао је оног свог колегу Србина и преузео власт, али не толико и не тако довољно да нас лиши параноје, односно поцепаности. Да је власт преузео, да је овладао сасвим нашим душама, не бисмо ни видели проблем. Онај мали Србин, иако поражен, још увек нас снабдева дилемама, као и остацима традиције, обичаја и морала. Захваљујући Србину у себи, видимо лудило нашег пута; захваљујући грађанину, нисмо у стању да лудило прекинемо.

CitizenKane-3DГрађанин (иако чврсто верује у супротно; опет та уверења) не припада и не може да припада себи. Он је само објект за субјект, он мора да буде „трошен“ и потребан му је неко да га троши, а то је, данас, дозлабога вулгарни тумач Вебера. „Што разболева, добро је; што лечи, што обнавља, зло је“-то је мото људи последњих времена, какав је Александар Вучић, а с њим и остала екипа, која је, у себи изгубила оног малог Србина, па сад наморава и остале да га из себе избаце и то не зато што је то добро, или макар корисно, већ само зато што се рђав људски материјал добро осећа само ако је окружен истим таквим материјалом. У питању је древна пизма болесних на здраве. Све што је поносно, здраво и срчано, вређа им уши, очи и мозак и тера их на противљење. Пошто се на болести и њој иманентној слици света, не може развити никаква каузалистика, никакав разумски одговор на животне изазове, па чак ни прагма, то оно што је болесно мора себи дати божанске атрибуте, мора себи приписати посед светих тајни и тек тако, преко једне уврнуте метафизике, дати себи легитимитет да влада. Тако се рђав политичар, човек без смисла за чињенице и каузалистику, претвара у рђавог теолога Новог светског поретка. „Неслобода ради лажи“ његова је нужност, а не његов избор. Народ мора бити лишен, дакле, и последњег сећања на слободу и историју, да би могао неограничено да буде лаган.

Долазимо до поенте: такав политичар и таква политика, могу да опстану само трошењем здравих животних облика. Такав поредак ствари, у коме се уништава све здраво, све самосвесно и поносно, политичар назива „европским вредностима“, или „божијим поретком“, при чему реч „бог“ ваља разумети као „осовина Брисел-Вашингтон“. Зато се и прошлост мора препаковати по мери таквих политичара: славна раздобља наше историје, попут оног, када смо се храбро и успешно супротставили НАТО агресији, у редакцији политичара, постају раздобља мука и опадања, а данашњи наш живот као казна за наше грехе из тог доба.

Већ сам, у једном ранијем чланку, покушао да објасним да је наш европски пут у највећој мери религиозне природе, понајвише стога што је слеп за чињенице. Сам „светли пут“, пошто не може да се оправда разумом, корисношћу, нити буди икаква осећања, сем одвратности, мора да развије посебну теологију, као апологију за себе. Отуда домаћи еврофундаменталисти увек имају мало повишену температуру и увек су грозничави кад чинодејствују у корист европског пута. Као и сви свештеници, владају посебним језиком, језиком „посвећених“, који је разумљив само њима (експланативни скрининг, мониторинг…); чинодејствују у оделима од пар хиљада евра, која су мантија европске плутократије; имају прописану цитатологију, односно навођење „светих списа“ Европске уније; имају „Велики индекс“, списак забрањених учења и аутора (Index librorum prohibitorum), односно евроскептика, чија се „учења“ одбацују не као нетачна, већ као маловерна. Они имају своје првосвештенике (Филе, Кацин), и своје јеретике, односно отпаднике од вере.

Као и свака теологија, и ова најбоље цвета тамо где слобода престаје, односно у условима потпуног затварања простора за супротна мишљења. Инквизиција у рукама еврофундаменталиста, јесу медији, који не дозвољавају никоме да изрази другачији став, или мишљење. Апокрифни списи су одувек били највећи непријатељ сваке вере, поготову они гностичког порекла и зато медији морају до краја, дакле стопостотно бити затворени за њих. Богатство гледишта никад није интересовало ни једну религију, па неће ни европску. Оног тренутка кад не буде могла да медијски контролише јерес, у виду евроскептицизма, нихилистичка проевропска елита ће, схватите ово сасвим буквално, прећи на отворен, полицијски прогон неистомишљеника. Неће, истина, бити оглашени као јеретици, већ као екстремисти, или терористи, с малом зврчком: квалификацију ко је екстремиста неће давати судови, већ управо жреци, односно политичари. Суд ће бити ту само да испуни њихову „божју“ вољу, сасвим у складу са правилима сваке инквизиције. Дивинизација политичара, посебно Александра Вучића, већ је почела, само што није јавно објављена и ту се не треба заваравати.

sumrak-bogova

Природна брана за овакву безумност је сам живот, који се одвија с оне стране сваке теологије. „Сумрак богова“ (Götterdämmerung) је сталан пратилац људске историје и ту религиозни моменти не помажу.

Свако, па чак и наши евроталибански богови, мора пре. или касније, да се суочи са својом људском димензијом и да се обрачуна са боговима вредности.

                                                                                                                                            објављено 17. 03. 2014.

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *