radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Грађанин

Грађанин

Грађанин, не у смислу „становник града“, већ схваћен као сталеж и као политичка количина, у доба наших живота, највећи је непријатељ свега што је култура у Европи створила уназад хиљаду година. У односу на човека Ренесансе, грађанин је бескрван, егоистичан, једносмеран, али и веома  агресиван и то у мери коју некадашње генерације не би биле у стању ни да појме. Његови идоли, његове numine, под претњом казне, морају бити обавезне за целокупну заједницу.

Настанак овог сталежа је везан за век пре Француске буржоаске револуције и сам назив долази од разликовања сељака и градског човека (та почетна разлика се временом губила и појам „грађанина“ се проширио на сваког становника модерне државе, која је, у правилу, грађанска. Сада је сваки чобанин с Копаоника, иако приватно сељак, у политичком смислу „грађанин“). Проклетство које лежи на том раном грађанину, а које га као зла коб прати и у његова последња времена (то је баш ово време, у коме ми живимо), јесте да је његов дух еминентно гастарбајтерски: први становници градова су били управо искорењени сељаци, који су, у та чуда од камена, дошли тражећи зараду и лакши живот, него што су га имали на селу. То ј веома сличан дух оном, дакле, који имају савремени гастарбајтери.

Једном покренути из традиционалне средине, искорењени, осетили су се слободним од обичаја, традиције, од древног пијетета, па и од социјалне присмотре, која је стална и тешка у сеоским заједницама. Та слобода је учинила да се осећају еманципованим чак и у односу на блиске рођаке са села, а нарочито у односу на племство и свештенство, два пра-сталежа, који себи нису могли да дозволе луксуз да се одлепе од традиције и обичаја, који су у самој сржи симболике коју следе. У томе је сва разлика слободе „од“ нечега, и слободе „за“ нешто; грађанин је слободан од симбола, док су пра-сталежи неслободни, односно слободни „за“ подвиг, жртву и отмено служење традицији, која се, по замковима и манастирима, дигла до високе симболике, према којој је живот појединца готово занемарљив.

У том смислу, грађанин и није човек сталежа, већ је против-сталеж, нешто треће, што нема унутрашњу симболику, али са великим жаром разара туђу. Искорењен човек, који у себи не налази симболе, не само да их и другима оспорава, већ устаје против симболике уопште. Пустош у себи траже и пустош око себе. Зато (и онда, и данас) грађанин не може да формулише ни један свој став, ни један захтев, а да то није прикривено, или отворено, ратовање против туђих ставова. Он је слеп за све разлике које се не могу засновати на разуму и новцу. Читав један свет, који почива на брижљиво однегованом, вишевековном такту, на традицији и обичају, на култу у племенском тотему, читав један проосећани склад у обичају, не само да су страни грађанину, већ његов мозак драже на огорчено противуречење. Да живот није ту само да би се живео, као што то чини свака животиња, да се одвија на егзистенцијално-симболичком нивоу, сасвим је далека мисао за грађанина.

mammonБудући да га је глад ѕа новцем покренула са села, Мамон је његов бог. Уосталом, демократија је само политички облик диктатуре новца и без новца јој се не може одредити неки садржај. Уз то иде и следеће: сваки демократа, односно грађанин (то је мање-више истозначни појам), управо због обожавања новца  и оспоравања древних симбола, нужно јесте обожавалац квантитета, као једине ознаке сваке појаве. Отуд оне идиотске пароле, које и данас треште на политичким митинзима, а које славе једнакост, правду и братство. Живот, међутим, има  и квантитет, и квалитет, што грађанин сасвим превиђа. Квалитет је, међутим,  нешто што задире дубоко у биологију и генетику, што чини разлику међу јединкама исте врсте, а то грађанин не жели да види. Отуд је увек питање „колико“, а никад „какво“. Добар пример су избори: сви броје гласове, а нико се не пита ни како су прибављени, нити од кога долазе, важно да их има довољно.

Онај ко хоће да своју бесимболичност и своје робовање квантитету наметне целом друштву, то мора да уради насилно. Отуда је грађанин, а посебно његов крајњи дериват, либерал, крајње насилан. Таква је, уосталом, свака гомила коју не веже унутрашња симболика, већ само гола корист и очекивање добити из сваке акције. Пред жртвама које су принесене на олтар демократије и грађанског друштва (у свим његовим варијететима: конзервативизму, капитализму, комунизму, фашизму и империјализму) и то само у Европи, бледе жртве свих ранијих епоха, Атиле, норманских освајача, римских легија итд. Лако и брзо посезање за насиљем, чак и кад стварне опасности нема, показује колико је грађанин несигуран у својој кожи. Неуротично се боји оних које не покреће само материјални интерес и опсесивно држи под притиском такве социјалне групе, доносећи непрестано нове и нове законе, којима се оне репресирају. У првом реду, те су групе нација и породица, као примарне групе, чија симболика не почива на новцу и добити, већ сеже дубоко у праоснов читавог постојања. Истовремено се подстичу оне социјалне групе које разарају обичаје и традицију, у првом реду „мањине“ свих врста, затим ксмополитске и пацифистичке групе, а на концу и фракције унутар традиционалних заједница и то оне фракције које су и саме заражене грађанским расположењима и које се, уз обилну државну помоћ, обично преко тајних служби, намећу као водеће у оквиру заједнице. Добар пример, који баш сада видимо, јесте оснаживање екуменистичке фракције у оквиру Српске православне цркве.

Непрекидни захтеви за даљим и даљим ослобођењем од свега и свачега, показује да је доба грађанског оптимизма на истеку. Стари противставови постају неуротични, те тако свако ново „ослобођење“ , било да се ради о мањинским правима, или злостављању животиња, насиљу у породици, или женским правима, своди на репресирање не само починиоца неког инкриминисаног дела, већ на сваку друштвену групу која има чак и само другачији приступ проблему. Одриче се, сасвим супротно прокламованим демократским принципима (али сасвим у духу грађанског погледа на свет) чак и право на другачије мишљење. Тако сваки захтев грађанина, па и његов поглед на свет, постају ултимативни. Да нешто „нема алтернативу“ постало је дневна фраза, коју сваки грађанин понавља као мантру.

Тек овакав поглед на грађанина објашњава привидни парадокс да што демократија више напредује, што су слободе веће и шире прокламоване, то више расте репресија и број полицајаца у неком друштву. Обиље слобода тражи све већи државни и полицијски апарат који ће се о њима старати. Питање: шта ће нам слободе које се батином чувају, више се и не поставља. Тако се слобода премеће у тиранију. Све је више либерала који, са високо подигнутим прстом, прете репресијом, док причају о толеранцији. Толеранција је реч која је, кад је грађанин изговори, увек једносмерна. Њега морамо толерисати, он нас и не мора.

Немогућност да се овај вештачки и неоргански облик заједнице (мислим на грађанско друштво) одржи без широке репресије, показује да је ход у тиранију пунонадежна чињеница нашег, постедмократског, доба. Старе, древне силе, крви, традиције и обичаја, већ се пробијају кроз демократски мрак. Јер: крв, а с њом и живот, са свим својим варијтетима, који се опиру фантомима „вечног“ разума, прво су и последње. Врста хоће да опстане, а то не може у оквиру грађанског друштва и побуна је сасвим извесна. Никакву дилему немам: либерали ће употребити сва средства које им информатичко доба ставља у изглед, у широком распону од микрочипова, тоталне контроле, преко медија и пропаганде, до обичне, старе тортуре по полицијским станицама, да би сачували друштво као свој посед, посед који је спао на чисто биолошка питања моћи и плена. И никакву дилему немам: изгубиће битку.

Овај век ће бити век безбројних ратова, па и грађанских, који ће Европу изменити до непрепознатљивости. Услед сталних мука, ратова и глади, почеће, за неколико деценија од данас, да се јављају захтеви за „чврстом руком“, која ће зауставити ендемске покоље и вратити мир, неку врсту  pax romana ове епохе и-изаћи ће им се у сусрет. Добиће мир, али само по цену да пристану да буду објекти воље за моћ будућих Цезара и њихових генерала. То неће бити старо плмство, ограничено древном симболиком и појмовима части и витештва, већ хладна тимократија, на чије се обзире неће моћи рачунати. Још један век доцније, и то ће се распасти на провинције, које ће водити генерали, који ће само формално бити везани за неку формалну власт, а суштински ће владати дахијски. Уверен сам да ће, за сто година од данас, на Пикадилију, или Менхетну, опет пасти овце, а да ће, услед масивних разарања привреде, све што данас ради на струју, постати бајковита прошлост. Технолошки помак уназад ће бити грандиозан, таман колико и културни у наше доба.

Општи хаос и катаклизму ће преживети само они народи и заједнице које су у себи сачувале нешто од старог пијетета, од старих симбола, макар на нивоу националних митова и култова предака. Није од значаја колико ће те групе бити велике, већ какву симболику уносе у своје делање. Будућност ће припасти онима који су пунији себе, самосвеснији, спремнији на жртву и подвиг. Нема те борбе која односи више жртава, него мирно пристајање на ропство и окупацију. Уврен сам да српски народ, дубоко испод данашње резигнације, на самом рубу биолошког опстанка, суочен са доминантним положајем отуђене, позападњачене (овај израз се у длаку слаже са некадашњим турчењем) политичке псеудоелите, која се налази у перманентном грађанском рату са матицом народа, у себи још увек садржи једну мањину, која није унутрашње напустила себе и која ће се, у критичном тренутку, издићи на висине историје. Они, који су одбили да буду саучесници у magnum crimenu  над нашом културом, историјом и нашим светињама ће, пре или касније, испливати на врх друштва и сигурно га водити кроз тешку будућност. Србија не чека нову идеологију, нити идеју; она чека хероја. И добиће га.

На концу: наши су стари говорили „БОЉЕ ГРОБ, НЕГО РОБ“. Обрнуто, то је изборно гесло сваке модерне политичке партије у Србији.

 

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *