radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Приморавање на слободу

Приморавање на слободу

У стара времена, слобода је била дефинисана искључиво као слобода од окупације, као право, дакле, да се живи без туторисања странаца. Грађанске, односно буржоаске револуције, суштински су измениле концепт слободе и свели је и сузили на грађанске слободе, које су далеко уже и мање органске.

Времена у којима ми трошкаримо своје животе, представљају крешчендо концепције права и слобода човека и грађанина. Свако је претворен у засебну јединицу, друштво је атомизирано, нација обесмишљена и чврсто увезана гвозденим ланцем мултикултуралности и свеопште једнакости, те о неким колективним слободама нема, нити сме бити помена. Оне су (колективне слободе) допуштене само маргиналним и секундарним групама, попут педера и секти. Зврчка је у томе што то и нису органски израсле групе, него политички пројекти, чији колективитет, а тиме и колективна права и слободе, критично зависе од тога у којој мери ће се те групе обрушити на традиционалне вредности. Тихи, повучени хомосексуалац, који није спреман да се наглас дере о мањинским правима и да опљувава по ономе што је обичајно и традиционално,  неће се науживати благодети мањинских права и слобода. Баш у томе се огледа подривачки карактер концепције тих права и слобода. Ако се не прежеш у кола Новог светског поретка, нећеш се науживати привилегија по основу тих права, таман да си сексуално активнији од оних о који о тим правима крекећу. Бит је у следећем: суштина мањинских права је у сталном запевању у кукумавчењу, а не у полној орјентацији. То исто важи и за секташе, за оне са другом бојом, или вером.

Исто тако, упадљив је пораст радикализма у оквиру мањинских група. Признаће вам се педерске, верске, или ма које мањинске слободе, само ако сте гласни и екстремни и то обавезно на штету већине. Тихи припадник више не постоји; тишина искључује припадништво. Обичан, повучени и стидљиви српски педер, наморава се да своју полну орјентацију, користи као политичко право. Ако неће (а у 99% случајева неће), други ће се борити за њега, иако их он није звао да то чине. Зато је на фамозним геј парадама  могуће видети све фрикове Друге Србије, само не педере.

Слободе и нису слободе ако смо на њих наморани. Ако има нечега што се провлачи кроз многе дефиниције слободе, то је избор. Слобода која је безизборна, која је обавезна, не може се сматрати слободом, већ ознаком модерног, посткултурног ропства.

freedom_of_speech_by_guido101У свету инверзних вредности, у свету који поништава старе вредности, који одриче традицију, обичај и колективни морал, концепција слобода и права има за циљ да поништи управо слободу и право. Концепција оваквих права и слобода означава улазак у нову диктатуру, овог пута у светским размерама. Осим тога, ова концепција је изразито антидемократска, јер пет пара не даје за већинска расположења и ставове; она је догматска и мисионарска, баш зато што свом (иначе бескрајно плитком) учењу, даје историјску улогу, чак и када га нико неће.

Оваква концепција права и слобода има извор споља и није последица просветљења, нити размишљања самих активиста и бораца за њен примат над конзервативном концепцијом права и слобода. Догма је октроисана и, наравно, помогнута новцем, из неисцрпних фондова креатора посткултурних идеологија. Само за наивне, ова догма има смисла. У основи, она је једно смушено, конфузно и неконсеквентно учење, које нема упоришта ни у чему, сем у серији државних апарата широм света, који имају задатак да је остварују као политичку праксу, ако не желе да буду замењени кооперативнијим клоновима, који у реду чекају да смене тренутне владаоце и уновче издају.

С друге стране, традиционалисти, иако је њихов став несумњив, нису активистички опредељени, за разлику од својих опонената. Истина, традиционализам нема фондове из којих може да плаћа активизам, нити упориште у отуђеном државном апарату, па му је прогноза рђава. На геј парадама полиција пребија управо њих, а не оне друге; ти „други“ су свете краве државног апарата.

Да ли сте икада питани желите ли овакву концепцију права и слобода? Да ли сте питани када је вербални деликт, као омражено кривично дело из доба комунизма, само препакован и наставио да живи кроз безобалну инкриминацију „говора и језика мржње“? Пита ли вас ко желите ли да вам се ова нова и антицивилизацијска концепција права и слобода ували у породицу, да вам забрани да васпитавате децу онако како су вас преци васпитавали? Наравно да нисте питани. За вас су одлучили ваши представници у скупштинама које сте ви бирали. Наравно, када сте их бирали, нису вам ту песму цвркутали, него неку другу. Ви их бирате, други им командују – то је суштина данашњег друштвено-политичког система.

Тако смо догурали дотле да вам туђ војник, окупатор, не смета (ако вам и смета, бићете облаћени као реликт прошлости и пребијени, уколико ту сметњу изразите на улици. Улица је, као поприште политичке борбе, дозвољена само антитрадиционалистима), али вам смета ако неки педер не сме да изрази понос због своје полне орјентације.  Шта вас брига да ли сте окупирани, док слободно можете да сед играте тате и маме без маме? Његош би рекао: „за правило лудост изабраше…“.

Рецимо једноставно: нико вас не може наморати да прихватите и користите она права и слободе које не желите и које вређају ваша осећања. Слобода је неизоставно и слобода избора. Где нема избора, нема ни слободе. Права мањина, која сужавају ваша права, не могу се и не морају трпети. Нови вербални деликти, који имају искључиви задатак да вас спрече да изнесете свој став, односно да ћутањем одговорите кад вам наглас блате оно што вам је свето, нисте дужни да трпите. То што су их изгласали ваши представници, мачку о реп. Да су стварно ваши представници, не би ни изгласали такве глупости. Они су представници својих партија (чак не ни партија, већ су опали до личних пиона лидера тих партија) и не могу да одлучују о ни о чему квалификовано.

(Управо због тога, партије беже од већинског изборног система као Ђаво од крста; управо је зато дигнута сложна халабука кад је Уставни суд оценио да мандат припада посланику, а не партији).

Коначно: култура је еминентно национална творевина. Мултикултуралност је мит, живот је не познаје, сем на нивоу површних додира разних култура; додира који не укључује разумевање. Српски народ има своју културу и она не укључује ову и овакву концепцију права и слобода и има право да је не прихвати. Српски народ има и своју државу (не и државни апарат: њега поседују странци и домаће обавештајне службе), иако то није сасвим очигледно, јер су се утварни грађани појавили као сувласници српског тла. Наши преци нису крвљу стварали ову државу, да би је потомци поделили са грађанима. Грађани могу да уживају сва традиционална права, али не могу да се књиже као сувласници: нису ову државу стварали, нека је и не присвајају.

Питање даљег кретања (не кажем „развоја“, јер тај појам подразумева прогрес, а он није гарантован у историји) људских и грађанских права јесте питање за српски народ, а не за грађане. „Чија земља, онога и двори“, каже народ. Нација је старији појам од појма грађанина; она је итрајнији појам: грађанин постоји мало више од века и за толико ће и нестати, а нација ће остати. Њен морал и њена традиција, њени табуи и тотеми су господари тла, без обзира да ли су „исправни“ пред светом. Ми имамо право на свој начин живота и никакво друго право, ма од кога долазило и ма како модерно било, не може стајати изнад нашег права да свој живот уређујемо према својим узусима.

seven_nation_army_by_daenerys_mod-d4csm3r1

Истина је и ово: свако право тражи да буде подржано силом, иначе је бесмислено. Тако и наше право да будемо своји на своме. Ако нисмо спремни да се изборимо за такво право, па и да искрваримо за њ, као наши стари, не заслужујемо другачију судбину од оне какву данас имамо.

објављено 10. август 2012.

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *