radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Карневал беде

Карневал беде

Беда је наша последња утеха.

За политичаре је непресушан извор предизборних лагарија и обећања. Трајно спасавати један народ од беде је посао за цео живот; излазак из сиромаштва је раван скраћивању политичке каријере.

За лопове државног формата, од миља названих тајкунима, беда је средство за циљ, услов за сталан доток прљавог, крвавог капитала, ултимативни услов екстрапрофита.

За наше предузетнике и привреднике беда је извор послушне, кротке радне снаге, која свако јутро мора да се избори за хлеб и млеко и која одавно није способна да мисли изван „дан-комад“ кључа. Уз то, беда је нешто без чега се не може замислити социјални дарвинизам, односно егоизам јада у коме се други човек, брат по крви и тлу, доживљава још само као конкурент у борби за кору хлеба.

За сву српску псеудоелиту, беда је искривљено огледало, доказ друштвене и статусне успешности и бега из талога, у који би се вратила оног дана кад би беда изашла кроз наша врата. Сагласје и криминогена унисоност ове преварантске елите почива само на нашем јаду, она унутрашњег јединства, у ствари, нема. Наш јад је њихов цемент. Последњи дан нашег бедовања је последњи дан њихове владавине.

Цркви је наша беда доказ да је живот, овај земни, само ход по мукама, са чијим окончањем можемо рачунати тек када бацимо овоземаљску кашику и пређемо на онај свет, где ћемо, до краја вечности, бити храњени духовном храном, из руке анђела. Ако прођемо квалификацију на Страшном суду, наравно. Нема убедљивијег доказа против ма које догме, од пуног стомака. Пун стомак и идеологија никако не падају у исто време. То, наравно, не важи за продавце догме; они је продају да би стомак пунили.

За нас, који плешемо, као луди, на карневалу беде, која не престаје, она је најбољи, богомдани изговор за неодговорност и неделатност. Криви су они, ми нисмо. Судбина. Кисмет. Веровали смо, без провере и чињеница, да из доброг у боље идемо, а галопирали смо у беду, у каквој наши сељачки преци никад нису живели. Беда нас је лишила не само хлеба, то би се још и дало трпети, већ нам је одузела достојанство, претке, племенске инсигније а, на крају, и самог Бога, јер овај Бог који нас кажњава, који нам само патњу и муке нуди, није наш Бог. Окретали смо вазда други образ, да нас судбина шамара и она је то радила.

Гледали смо како се наши политичари у уста љубе са мафијашима, а сви заједно са нашим клером, који је себе изузео из поука о скромном и скрушеном битисању на овом свету.

Ипак, то што живимо у свету подлих, није разлог да се с подлошћу миримо и да своје џелате зовемо сународницима. Онај ко данас не дели патњу свог народа, ко и сам није бедан, није наш брат и није наш вођа.

van-gogh_peasant_family
Ван Гог

Пристали смо, дакле, на беду као на једину пунонадежну чињеницу нашег живота. И то није све: смејемо се, ругамо се онима који нису у стању да гледају Бергмана, читају Достојевског, који не поимају сложену и учену културу, у којој се налазе сва објашњења јада и беде, сама есенција њихова. Зашто гледати шпанске и турске серије, које нас уче да је живот вечити годишњи одмор, прошаран са по којим луксузним проблемом љубавне природе, кад нас те серије не уче шта је беда и како с њом живети? Баш зато, браћо. Баш зато. Нама не треба дефиниција беде, нити есенција јада, већ бекство од њих.

Али, ко има оловне ноге, не бежи.

Али…али, постоји скривена димензија наше беде, она о којој апостоли политике, правде, бизниса и сви јахачи наше Апокалипсе не мисле: бедан човек је једнако далеко од дубоког размишљања, као што је далеко и од лепих емоција. У њему су осећања, сталним поживотињењем, сведена на бес. Подла је и смешна нада свих приучених властодржаца да ће игре заувек заменити хлеб, да се, уместо вечере, увек може појести риалити шоу, или скуштинско заседање. Игре нису вечне; властодршци, данас, могу само да се надају да се Пандорина кутија неће отворити за њихова мандата, а не да се неће отворити уопште.

Овде се не ради о побуни празних стомака; такве побуне, уосталом, никад нису побеђивале. На помолу је борба древних и вечних сила крви, побуна живота самог, против бесимболичног, испразног економицистичког концепта света, буна против једнодимензионалности и живота схваћеног као друмско разбојништво, или ситна шана, свеједно.

Зло је у овоме: та борба, а много је пута виђена у историји, са увек истим исходом, није борба до победе, него борба до истребљења. Они, који се данас спрдају са народом, којима он изгледа безопасан и налик бесловесној стоци, налик су будали која шета кроз барутану са упаљеном шибицом.

Ко ће победити? Просто је: елита не може без народа, овај без елите може. Изнедриће нову. Елита не може да изнедри нов народ.

03. 09. 2012.

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *