radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Новочовек и његов говор

Новочовек и његов говор

Зла коб свих грађанских идеологија, од утилитаризма и позитивизма, преко комунизма и фашизма, до данас конвергираних идеологија, јесте стална и неуротична потреба да се направи „нови човек“, биће које би било по мери и укусу епохе. Да би таква креатура задовољила своје Франкенштајне, није довољно да буде нова, већ вечно нова. Таман кад се створио „нови човек“, у сутон Француске буржоаске револуције, кад су му, под претњом да му се глава откотрља у корпу на Конкордији, избијени стари обичаји и навике, укључујући и календар и дане у недељи, па и сам Бог, дошла је виша фаза револуције и испоставило се да се џабе кречило: нови човек претходне епохе већ је застарео. И-Јово наново!

Слично су се провели и Руси: и тамо је „нови човек“ штанцован и то више пута, од бољшевика, до човека Перестројке. О Немцима, који су прешли пут од натчовека Трећег Рајха, до покајничког и скрушеног поданика, да и не говорим.

Да не дужим: све ово личи на Мују који, возећи аутопутем, слуша вести. Спикер говори о томе како нека будала вози супротним правцем на аутопуту, а Мујо се осврће и каже: „Чуј, једна. Ма, хиљаду“. Оно што је вечно ново, јесу идеолог и капиталиста. Они су хомо новуси, искорењена и поживотињена бића епохе и, као и сваки хомо новус, желе око себе да виде исте такве. Прилагодити врсту потребама идеологије и капитала ултимативни је захтев епохе. Наравно, у основи таквог животног става лежи страх. Код идеолога то је страх да ће вечно измењиви живот, у коме владају хаос и судбина, савладати „разумске“, каузалне везе, које идеолог ставља изнад живота. Живот, наравно, иде даље и не хаје шта идеолог о њему мисли, те му оставља на вољу само да се или прилагоди, или жуч због покиданог ланца каузалистике, излије на хартију.

Код капиталисте (а с њим и код свих обожавалаца новца) страх се појављује као реакција на подсвесно сазнање да Мамон није једини највећи бог. Највећи непријатељи идеолога су људска врста и живот сам, јер су непокорни; непријатељ новчара је страх да живот има ранг и да се опире структуирању према грамзивости. Зато новчар патолошки мрзи војнике, хероје, аскете и све оне који су покренути мотивима с оне стране новца.

Живот, као што рекох, као битне ознаке своје има хаос и судбину, непредвидљивост и дневну измењивост. Покушај да се живот уоквири системом производи сталну штету; систем је воља да се убије оно што је живо, да се живот веже гвозденим ланцем каузалистике. Пошто се живот не да подесити, остаје да се подеси човек, односно да се на њега пребаци хаос и одсуство сталности у животу. Систем, дакле, постаје стабилан тек кад човек постане нестабилан, односно кад Новочовек постане дневно доступан за идеолошка прештелавања. То значи да поданик модерног доба мора бити потпуно ослобођен обичаја, традиције и морала, који од њега захтевају релативно предвидиво понашање, мишљење и делање. Зато су обичај и традиција, племенски тотем и табу, највећи непријатељ сваког идеолога и новчара, а нарочито је то нација, јер су у њој управо ове ствари садржане.

Свако ко је дошао у додир са овим новим типом човека, кога ја називам Новочовеком, могао је уочити његове основне особине: у првом плану је новоговор, који му припада сам по себи, затим савршено одсуство емпатије и пијетета према ма чему, секташки приступ сваком питању, плитко образовање, а услед таквог образовања и ароганција, затим заслепљеност новцем и презир према свему што је укорењено, што је подвиг, што је мушко, а нарочито што је стално и што није дневно спремно да се продаје. То је очекивани тип нововековног поданика. Он је локвањ: плива како га струја носи, а његов вечити страх је да није довољно модеран и савремен. Његово дневно подешавање расте до карикатуре: јуче је био комуниста (или антикомуниста), данас је демократа (или социјалдемократа), а сутра ће бити космополита и грађанин света.

bla-blaЊега карактерише, рекох већ, и новоговор, мада појам није прецизан, јер већ постоји стари, добри термин: празнословље. Кад неко нема садржај, не може имати ни форму. Обртање десет фраза, научених са телевизије, животни је кредо овог полуинтелигента. „Транспарентно“, „ми смо спремни да преузмемо одговорност“, „послали смо снажну поруку“. Бла, бла, бла…

Наравно, оваква креатура, попут Новочовека, остала би на маргини и била би уредно подјебавана кад год нос из куће помоли, да није политичког система, који је подржава као савршеног поданика. Гледајте шта се данас збива (Промене!) и видећете како долази до новог прештелавања Новочовека. (Увек кад чујем реч „промене“, добијем жгаравицу. Та реч служи за вабљење Новочовека).

Зашто је новоговор празнословље? Кад неки политичар кочоперно (и никако другачије) каже да је он, скупа са својим подрепашима, спреман да преузме одговорност, то лепо звучи. Изузев што нема одговорности, је ли? До сад нисам видео да је неко заиста преузео одговорност за крах своје политике. Кад неко викне (а стално неко викне) да ће нешто радити транспарентно, можете сваку пару ставити на кладу да ће све у четири ока с кумовима и рођацима. Кад неки политичар пошаље снажну поруку, рецимо нашим евро-атлантским пријатељима, у пуној снази својој, она гласи, у ствари овако: снажно вам се обраћамо с молбом да вам се увучему у дупе до пертли. Снага=слабост, транспарентно=тајно, преузимање одговорности=савршена неодговорност. Уосталом, а коме и да се буде одговоран, кад је читав друштвено-политички систем у служби баш тих који се трсе лажном одговорношћу? Да неће да буду одговорни Скупштини Србије, коју су напунили својим возачима, секретарицама и осталом булументом, коју су са страначке касе пребацили на државну? Или ће да буду одговорни народу, који их је бирао? Не засмејавајте ме.

Српски политичар, српски интелектуалац, српски бизнисмен…сви скупа су, у најбољем случају, осредњи, а чешће веома неспособни и једино што их држи у игри је њихова употребљивост, а да би човек био употребљив, мора бити Новочовек. Кант каже да све на овом свету има или част, или цену. Нагласак је на „или“, односно на томе да једно искључује друго. Наши политичари, Новољуди, су људи цене, а не части. Ко се једном прокурвао, о части више нема шта да прича. Опет, ко више воли да држи моралистичка предавања, него Новочовек и политичар? За себе има оправдање: крао је, али далеко мање него што је могао, тако да је образ остао светао. Мењао је партије и идеологије, али је имао разлог: оне, које је напуштао, пропале су на изборима, а оне, у које је дупке ускакао, добијале су. Морални релативизам, према коме и обичан, стари курварлук, делује као сушто поштење. Лицемерје овог света је грандиозно.

Шта вам остаје, ако нисте Новочовек? Мука, трпљење, таворење…ово је њихов свет. Ипак, пословица каже: чувај се беса мирног човека. Ако српски народ хоће да преживи, да опстане у свету који је, ма шта вам причали, обична џунгла, мора Новочовека учинити историјски неефикасним. Он је непријатељ нације, пета колона по себи, терминатор свега што је свето једном народу. Ова земља, на Србију мислим, није власништво само нас који по њој данас ходамо. Она припада и нашим прецима, и нашим потомцима; она је тле за нашу крв. Ако је ми не одбранимо, неће нико. Наша смешна нада да нема тог срања које неко добро чудо не може да поправи, већ нас је коштала сувише.

Уколико немамо снаге да платимо цену за одбрану отаџбине ( а цена је, да се не лажемо, увек била велика), остаје нам да дрешимо учкур пред Новочовеком и проверимо да ли је већа цена слободе, или цена ропства.

11. август 2012.

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *