radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Разум и осећајност

Разум и осећајност

 „Лако је делати, тешко је разумети“

                                                  Сун Јат Сен

 

 

У српској верзији, ова мисао познатог кинеског философа, гласила би: „Лако је бити хирург, тешко политиколог“. Зашто? Зато што се у политику разумеју сви, као и у спорт и секс, право, правду и истину. Хирургу нико не придржава руку док сецка, нити му објашњава где је апендикс, или торакс. Судбина политиколога је, међутим, да сваки пијачни продавац познаје и разуме политику боље од њега. То је прави, демократски тријумф права да се изнесе свој суд, над смислом тог суда.

radioСвакодневно се, водећи емисију на радију, чујем са четрдесетак слушалаца и, нећу претерати ако кажем, редак је дан кад се међу њима нађе више од једног, или двоје, који су у стању да разумеју тему, камо ли да о њој још и нешто сувисло кажу. Споро и лаичко капирање је, дакле, егзактна наука.

Шта, у ствари, хоћу да кажем? Познавање политике је исто тако сложено и исто је тако експертска делатност, као и хирургија, или грађевина: мора се знати, мора се разумети и мора се дићи изнад расположења. У психологији је познато да свега негде око 5% популације чине алфа примерци, а да је остатак углавном надробљен медиокритетима и следбеницима. Та већина, која чини 19/20 људске врсте, непрестано брка расположење и мишљење. Чим је расположен према нечему, чим има неку емоцију, већ има и „мишљење“ на њима засновано. То што иза таквих „мишљења“ не стоји никаква логика, никакве чињенице, па ни елементарно познавање материје и историјских околности, никог од „средњака“ не брине.

Примера је безброј и, хвала драгом Богу, углавном их заборављам, али неки бисери су избегли чак и мом, у сврхе менталне хигијене, жељеном забораву. Прича ми слушалац како су комунисти сабљама исекли Александра Обреновића и Драгу Машин, те им ни то није било доста, него су их још мртве са балкона бацили. Ја му скренем пажњу да тада комуниста још није било и да је мали Јожа тада имао равно једанаест година. Објасним му да су то урадили краљевски официри, припадници Црне руке, на челу са Драгутином Димитријевићем Аписом итд… итд… На антологијски одговор нисам морао дуго да чекам: „Свеједно“, каже мој слушалац, „да су их ухватили комунисти, и они би их исекли сабљама“.  Диван пример како се антикомунистичко расположење претвара у мишљење о политици. Сасвим недемократска и селективна биологија, преко сасвим демократског права да свако одвали шта му напамет падне, доводи до оваквог силовања историје, логике и каузалистике. Слушалац, наиме, брка оно што је било, са ониме што је могло бити (али није) па, на основу замишљеног злочина комуниста (који би свакако ликвидирали Александра и Драгу), изводи свој суд да су Црвени лоши момци. Леп и хвале вредан пример како, у људском мозгу, последица може да постоји и без узрока.

Trazi-se-ziv-ili-mrtav1Трећи, пак, наш редовни слушалац, који је велики познавалац наше „заграничне“  и једнако слаб познавалац оне „унтарграничне“, а при том је и страсни десничар, почиње причу како је Светозар Марковић гласао против ратних кредита у српској Скупштини 1914-те. Скрећем му пажњу да је Тоза Марковић већ одавно био у Вечним ловиштима кад се о кредитима гласало и да је тај који је гласао, у ствари, био Димитрије Туцовић.  „А, да“, каже он, „то је тај који је написао књигу Србија на Истоку„. „Не“, кажем ја, „Србија на Истоку је дело Светозара Марковића“. Разговор се, нормално, наставља, без обзира што смо чињенице отерало дођавол

Уобичајена фраза многих слушалаце је: „Нисам намеравао(ла) да се јавим, али сам морао(ла)“. Већ и сам избор фразе потказује да је у питању више расположење („морање “ из памети не долази, већ из срца), него потреба да се рационално анализира тема. Исто тако, већина слушалаца је убеђена, а да им никакав доказ није потребан, да историја има датум почетка. Неком почиње од `41., неком од 1918., неком од Осме седнице, неком од 2001. Без обзира што је такво посматрање историје, а с њом и политике, потпуно бесмислено, емоција је опет потиснула памет.

Посебну групу чине они слушаоци што не могу да проговоре, а да реченицу не почну са „мора“, „треба“ и „не може“. Косово  „не може“ да се одвоји, Борис „мора“ у затвор, ми „треба“ да покажемо Шиптарима где им је место.  У историји и политици се ништа не одвија на „може“, „мора“ и „треба“, већ по принципу нужности: после Стаљина, на чело Русије нема шансе да дође Ганди, него само нека за мрву боља, или гора верзија „Брке“.  Аденауер може да дође на власт после Хитлера, али на америчким тенковима, као нека врста немачког Недића. Разлика између жељеног и могућег је највећа разлика овог света. За онога ко свет и живот види у светлу својих жеља, политика остаје трајно затворена и неразумљива.

Ништа мање занимљиви су они који се уздају у „божју промисао“. Увек им саветујем да се, уместо што са мном разговарају, лепо помоле и Шиптари ће сами побећи преко Проклетија. наравно, бити верник, веровати у божју промисао, никако није лоше, само нема везе с политиком, а ови верници баш о политици хоће да причају на теолошкој основи, што је нонсенс. Инквизиција није молитву користила против јеретика, већ ломачу, једно сасвим секуларно и нетеолошко средство.

Живот и свет се могу посматрати на много начина: функционално, морфолошки, физиогномички, идеалистички, материјалистички, па и моралистички. Исто тако, постоје и погледи на свет, везани за одређену делатност, или друштвену групу. Свештеник оцењује збивања у кључу врлина-грех, аристократа као племенито-простачки, научник као тачно-нетачно, али политика има само једно становишта, само један кључ: успех-неуспех и то је све. У оквиру политике су могући и морал, и врлина, и племенитост, али нису обавезни, а између онога што је нужно и онога што је факултативно, стоји понор већи од Колорадо кањона. Увек се разматра само оно што је нужно. Када је Ђинђић рекао да онај коме је до морала иде у цркву, није рекао ништа ново, нити оригинално: то је опште место философије политике.

manipulation2На крају: готово две године покушавам да изазовем код слушалаца потребу да политичка питања разматрамо рационално, sine ira et studio, али сам се уверио да то не пролази. Расположења и емоције су кључна, полазна тачка посматрања политике у Срба. Управо зато није тешко манипулисати њима и сигуран сам да ће још дуго бити лак плен за медијске могуле и јефтине политиканте. Уосталом, можда је то само биологија: 95% бета и гама примерака и не могу да разумеју срж проблема. Главе нам неће доћи ни политика, ни политиканти, ни странци, већ управо она гомила која страсно жели да одлучује о ономе што не разуме.

27. март 2013.

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *