radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Мит о балансу

Мит о балансу

Слуђена медијима, српска јавност, а с њом и опозицја, већ више од пола године гута политичку бајку о избалансираном односу Србије на линији Исток-Запад. Медијима и њиховим господарима и није нарочито тешко да креирају такву слику, јер су у њу, осим манипулација, уграђене и наше жеље и очекивања. Одабрали смо, дакле, да у мору медијских лажи, одаберемо једну, за коју ћемо поверовати да је истина, јер се поклапа са нашим надама. Још једном смо „бајпасовали“ чињенице и одлучили да поверујемо да власт, која не сме да постави једног помоћника министра, док не пита газде, може да води неутралну спољну политику.

Забуни доприносе и политички аналитичари, који храбре слуђени народ, причом о томе да ће Србија, силом историјских догађаја, бити приморана да, у некој блиској будућности, бира између Русије и евроатлантског Левијатана, дискретно потурајући да ће избор бити у корист Русије. И, народ, обезумљен баражном паљбом медија и аналитичара, заборавља да је избор учињен пре петнаест година и да врдања нема.

east_westМожда ће ми неко замерити што, како моји слушаоци често кажу, „мрачим“ и то баш после посете Путина, која је пробудила оптимизам међу Србима, али ја и даље не видим ни један охрабрујући показатељ са српске стране да се нешто може изменити у нашем веселом путовању ка вешалима, односно Европској унији. Признајем: песимизам вероватно није ништа тачнији од оптимизма, али бар упућује на озбиљно размишљање и на посматрање дела, а не речи. Сумња, уосталом, спречава слободни размах глупости,  те радије бирам да будем скептик. Ако мислите да претерујем, помислите колико бисте пара данас имали да сте се, од 5. октобра, сваки пут кладили на штетан потез власти, а колико да сте се кладили на користан потез? У првом случају бисте данас држали „Делту“, у другом бисте чепркали по контејнеру.

Потпуно сам свестан да, усред пробуђеног оптимизма, тако ретког у Србији,  песимистичан тон једног не-другосрбијанца, неће бити топло дочекан, али ово не пишем да бих развејао оптимизам, већ баш зато да спречим, онолико колико могу и умем, онај дубок и депресиван пад, који је неминован кад се у размишљање уткају наде и очекивања.

На чему засниван сумњу?

Прво: Србија нема спољну политику, тако да не може самостално ни да бира њен правац. Претпостављам да смо се сви, за ових четрнаест година уверили у то и не знам одакле нам идеја да ће се, у наших властодржаца, суверенизам одједном појавити? Нису они овде доведени и, путем нерегуларних  изборних процеса, наметнути српском народу, да воде суверену политику. Осим тога, они врло добро знају да изневеравање Запада није добро за њихов живот и здравље, те је веома тешко претпоставити да ће се, такви какви су, испрсити и жртвовати за интересе државе и народа. Ако је неки лав и постао зец, зец никада није постао лав.

Но, хајде и да занемаримо овакву аргументацију, којој се може приговорити да нисам узео у обзир измењене околности у свету, слабљење Запада и остале митове и легенде, па погледајмо шта су минимални услови за вођење озбиљне спољне политике. На првом месту је то војска, која обезбеђује да се са једном државом разговара озбиљно. Ко нема војску, нема ни тежину у међународним односима. Економија једне земље, њена привреда, такође је важан фактор. Сиротињу нико не зарезује и мислим да такво гледиште не тражи посебне доказе. С обзиром да смо ми најсиромашнији народ од свих народа који ходају обучени, о неком респекту од стране богатих, не треба ни размишљати. Трећи фактор је опипљиво, војно савезништво, које ми немамо, барем не са Русима. Ко нормалан може да мисли да ће нас Руси заштити, док ми потуљено пузимо ка њиховом архинепријатељу, НАТО пакту? Четврто: потребан је, у политици, и људски материјал, који може да изведе преокрет и поведе озбиљну спољну политику. Да ли опажате такав материјал међу садашњим мајсторима?

Србија је, дакле, потпуно избачена из геополитике и нема шансу да се у њу врати без, да се не лажемо, војне силе, своје, или туђе. Ми се надамо, заварани својим надама и очекивањима, да ће то бити руска војна сила, јер на себе, већ одавно, ни у чему не рачунамо. Усуђујем се да изразим сумњу да ће се тако нешто скоро десити. Све и да Запад заборави на нас, а неће сигурно, биће потребне године да нас огреје сунце са истока. Од јачања наше војске нема ништа, јер су сви економско-привредни показатељи у паду. Наша ће војска, дакле, ојачати само на РТС-у и Пинку, односно тамо где ће те се и ви најести, скућити и наћи посао. Тачно је да Запад слаби, али ће, и тако ослабљен, од Србије бити јачи још век, или два, тако да се у ту причу не треба пуно поуздавати.

Ако, и када, Русија буде инвестирала у Србију, наилазиће на толике сметње, да од тога, практично, никакве вајде бити неће. Од НИС-а, до данас, никакву већу руску инвестицију Запад није дозволио у Србији. За сваку инвцестицију са истока, бићемо принуђени да, у вишеструкој вредности, рпихватимо штетне „инвестиције“ са Запада, тако да ефекат руских инвестиција за Србију неће бити видан. Простије: не може НИС да уплати у буџет Србије онолико пара, колико из њега могу да извуку ФИАТ и остале западњачке крвопије, које овде масно стимулишемо, да би нам упропаштавли домаћу индустрију.

Моје је мишљење, а више него ишта бих волео да нисам у праву, да се овде само изводи симулација избалансиране стране политике и то у договору са Западом. Лажни баланс се прави кроз то што Западу дамо геј параду, која има разорно дејство на друштво, а друштву излишну војну параду; смањимо пензије и плате, а онда се сликамо с Путином, што је, у односу на смањење прихода, ипак, нешто неопипљиво. Кунемо се у Русију, а хрлимо ка НАТО пакту. Шта је ту избалансирано? Признајемо територијални интегритет Украјине, па уведемо санкције себи, да не бисмо Русији? Мислим, дакле, да је, некад и негде, наложено, са Запада, да глуматамо неутралност (сви конкретни потези иду у прилог Западу, а сви неконкретни у прилог Русији), чиме ћемо налогодавцима дати оправдање да нас додатно притискају и уцењују. Та игра је виђена много пута и увек је режисер био на Западу, а извршилац у српској власти. Примерице: ми не идемо у ЕУ да бисмо тамо стигли, већ да би Запад имао резоне да нас кињи. Срж приче је у путу, а не у стизању.

114252-65e68d96b7d11bbfbf42d95a1d85a964Кад већ то помињем: једина шанса за српску опозицију, бар ону која себе назива патриотском, јесте одсецање европског пута, као резона за стално малтретирање Србије. Управо зато, њен први и одлучан захтев према симулантима баланса, односно српским властодршцима, треба да буде расписивање референдума о приступу ЕУ. То је питање свих питања и ударац право у центар, а не, већ помало досадно и стерилно, вршљање по ободима система. Такав потез би био и лакмус за српску опозицију, јер би се на том  питању демаскирали и прикривени играчи Запада међу садашњим опозиционарима. Истина, не верујем да ће „патриотски“ блок у настајању (мали сумњу буди што се још нико од опозиционих странака састао није, а о њиховом уједињењу постоји већ читава литература и то у новинама које контролише Запад) бавити овако озбиљним питањима, већ пре мислим да ће се устремити на безначајна питања, што из страха да се, на крупним питањима, не распадне, пре него што се састави, што из дубоког неразумевања политике и процеса који се одвијају. Једном речју, веома би ме изненадило да фамозно окупљање опозиције није западни пројекат, чак и ако сви у њој нису свесни тога. Ако сам у праву, онда ће помоћ Русије окупљеној српској опозицији изостати, јер се од ње не може сакрити прави инспиратор окупљања.

Одушевљење Путиновом посетом и далекосежна и прилично јалова очекивања од ње, брзо ће заменити суморна јесен и нови пољупци у стражњицу, које ћемо упутити Западу, Шиптарима, Албанцима и свима који то пожеле. Да се разумемо: лично сам уверен да је једина будућност вредна живљења, када је Србија у питању, савез са Русијом, али сам сигуран да тај савез неће остварити ова власт, а нисам сигуран да је за то, у неком недогледном „сутра“, способна и садашња опозиција. Загледани у то „сутра“, живећемо бесконачно, српско, јадно и сиротињско „данас“.

објављено 20. октобра 2014.

О аутору

Повезани чланци

1 Коментар

  1. Дуле

    Зашто је овде латиница примарна?
    Треба је избацити тотално јер и они који као не знају ћирилицу, знају, то ти тврдим из личног искуства, Милане.
    Добро је да си оформио овај блог где могу да се нађу твоји текстови.
    Срдачан поздрав
    Дуле СА

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *