radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Српска прича – други део

Српска прича – други део

Моја прабаба, Ружица Којић, рођена Николин, рођена је на српску Нову годину, 1901-е, оног дана кад је за нас почео можда и најтежи век у историји српског народа, а ја сам увелико пребацио тридесету, кад је испустила своју истински племениту душу. Рођена је у Аустроугарској, на данашњој румунској граници и причала ми је да ју је, као девојчицу од дванаест година, њен отац, а мој чукундеда Стеван, водио да са Фрушке горе гледају Београд, „наш Јерусалим“, како је говорила. Слободну српску земљу. 

Причала ми је како су, поред пруге Срби плакали, гледајући мађарске возове, како возе војску ка Србији. „Ми плачемо“, говорила је, „јер знамо да је Србија сиромашна и гладна, да је шака јада, а Маџари певају „Чекај, чекај, кучко Србијо, није твоја Херцеговина“. Неколико месеци касније, возови се враћају пуни рањеника, Мађарска је на коленима, а ми стојимо поред пруге и певамо“.

Њен брат, Милорад, био је рудар у Америци и првим бродом је стигао на Солунски фронт, као добровољац. Из малог Радојева, села на румунској граници, шест Срба је погинуло на Солунском фронту, а обогаљених је било још и више.

srbi-prelaze-dunav-1690-godine-tokom-prve-velike-seobe-crtez-tusem-franca-juze-
Срби прелазе Дунав 1690. током Велике сеобе. Цртеж тушем Франца Јузе

Зашто ово причам? Ми, горштаци, често потцењујемо менталитет Срба из Војводине, мислећи да је млак и да је подређен јелу и пићу. Заборављамо да су они потомци великих српских војника, који су, под Чарнојевићем, отишли у туђу земљу, да крвљу плаћају кирију и да крвљу чувају веру и посед. Ко је докон, нека прочита мемоаре Симеона Пишчевића, једног од тих великих српских војника, који је пола живота провео у аустријској, а пола у руској служби и који је дочекао да буде један од шездесетак Срба, који су постали генерали у руској војсци. У први рат је отишао кад му је било тринаест година, а у седамнаестој је био поручник. Скупа је била кирија у Аустрији.

Ипак, уз сву војничку муку, Срби су били имућни, јер су имали свој посед, своје парче земље, усред феудалног царства, у коме други поданици нису имали земље ни колико најсиромашнији Црногорац. За тај посед и за ту слободу (лично мислим да је бес Хрвата према нама никао баш на тој имовинској, а не верској зависти), из сваког домаћинства је један члан морао да иде у ратове, од Русије, до Француске, и да не пита ни за кога, ни за шта гине.

Ми, брђани, вазда више гладни, него сити, такође смо бранили своју сиротињу, али смо, ваљда баш због тог ендемског сиромаштва, постали ломљиви на привилегије и новац, на ордење и туђ иметак. Некад је, чак, и крађа била једини начин да се преживи у лошим годинама. Срби из Војводине нису морали да трпе наше муке, а помирени да као православци не могу, у Аустрији, да заузму високе положаје, нису развили политичке амбиције. Немају их ни данас. Неподмитљиви су, јер су увек били сити; вредни су, јер су имали на чему да раде (код мене, на Копаонику, боље се развило трпљење, него рад, јер је земље било мало, а чељади пуно); нису развили међусобна трвења, јер су били у туђој земљи; држе до обичаја и међу њима је атеиста мало; нису полетели на комунизам, нити на ма коју другу идеологију, јер нису научили да живе од идеологије, него од рада; криминалаца и превараната једва да имају, јер немаштина ова зла рађа, а они су, како је моја баба говрила, увек јели, и за време ратова, бели хлеб, док су моји Копаоничани пшеницу продавали, да узму неки динар, а јели су проју.

Давно је Јован Цвијић приметио да је војвођански менталитет код Срба најпостојанији. Немају епске јунаке, али ни превртљивце и отпаднике. Тамо се нико није турчио, иако је паша седео у Будиму век и по.

pavle-simic-proglasenje-vojvodine-srpske-majska-skupstina-karlovci-1848
Проглашење Војводине Српске на Мајској скупштини у Карловцима 1848., Павле Симић

Ово све причам због једне важне, а слабо примећене ствари: чувајмо посед, имања дедова (не мислим на новац; он данас јесте, сутра није), чувајмо тле, јер оно није само извор добара, већ и извор менталитета. Посед обликује људски карактер. Сиротиња је често храбра, још чешће се повија пред новцем и привилегијама; богаташи су људи без отаџбине и психологије. Тек онај средњи слој, који нема толико да се покондири, а опет никад није гладан, има развијен осећај за нацију и веру. Имао је кад и имао је чиме да га развије. Ми, монтањари, често хранимо десет гладних дедова у стомаку, а Срби из Војводине ни не знају шта је гладан деда. И, на крају: пречански Срби знају дубоку тајну живљења-вера, нација, обичаји и традиција се не бране само у ратовима и бунама, већ сваког дана у животу. Јесте епско и јесте велико јунаштво наших дедова и јесте се српство више подигло на мачу, него на плугу, али живот има много обичних, малих дана, када се не стиче слава и када се не секу турске главе али, ако се у сваком од тих малих дана поклонимо сенима предака и ако се сваког досадног и безначајног дана сетимо да смо Срби и браћа, имаћемо будућност. Ако то заборавимо, прегазиће нас они народи који поштују себе и своју заједницу. И то неће бити неправо.

објављено 04. јула 2015. на порталу ИН4С

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *