radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Реквијем за родољупце

Реквијем за родољупце

Још је Бизмарк, пруски „гвоздени канцелар“,  говорио да се највише лаже после лова и пре избора. Не знам, истина, шта је он под лагањем подразумевао, јер није видео модерну Србију у време изборне кампање. Овде кад се лаже – лаже се и то у складу са Гебелсовом опаском „лажи крупно, нешто ће се закачити“. Поштеног човека је срамота да слуша лажи, а како је онима који их изговарају, сам Бог зна.

Пошто имамо далеко више политичара и политиканата, него што је то нормално игде у галаксији (Лабуристичка странка, у оноликој Британији, има мање од 30 000 чланова, што би, за српске прилике био број којим оперише омања партијица), настао је општи предизборни затрч у коалиције и на листе. Србија има око 80 000 трутова који живе од политике, што ће рећи да 90 становника ове измужене и исцеђене земље има свог представника, коме треба да обезбеди плату и остале принадлежности. Нико од тих 80 000 крпеља не мисли да се, бар не пре угинућа, растави са политиком, а нови долазе у масама, у виду страначке омладине, која гледа да се, кроз бављење политиком, закачи на неке јасле. politics-brain

Нарочит неиздрж, уочи избора, хвата ислужене раге српске политике, које су, да би напуниле новчаник и опипале секретарице, продавале и издавале шта су стигле и могле, па сад имају странке само на папиру, јер ни тренирано партијско чланство није могло да издржи баш сваки заокрет и баш сваку муљачину. Најбољи пример је Вук Драшковић, али није једини: ту му је и кум, а ту су и десетине политиканата, са чланством које може да се сабије у телефонску говорницу код градске поште. Баш ти, који у мираз коалиционом партнеру не доносе бираче и чланство, већ само своје потрошено име, спремни су да рођену кеву тампе за мандат, или неко местанце у управном одбору.

Лако је, ипак, за Вука и кума му, лако је за оне који су се крмили на Молитвеном доручку, ама тешко је онима који имају осредње име, које ни сваки други бирач није успео да запамти, а тек сваки десети је у стању да га споји са неком политичком организацијом. Природна хранилица за ову врсту фауне је СНС, с тим што ће неки у коалицију ући директно, а неки индиректно, преко већ увежбаних партнера СНС-а, без обзира да ли се ради о републичкој, покрајинској, или сасвим малој, локалној љубави.

Мука је ова: научило се да се живи од политике и ником не пада напамет да би могао и нешто друго да ради. Пошто се, углавном, ради о људима који немају успеха у струци, који су осредњи  у ономе за шта су се школовали и који могу да рачунају, у вр’ главе на место млађег референта у некој фирми, разумљиво је зашто је борба за останак у политици ултимативна. Шта треба да раде такви? Да се врате у завичај и признају да су прднули у чабар? Не бива. Продаваће се (ионако мршаве) идеологије, даваће се дупе у кирију, брљаће се образ, само да се у политици остане. Сви ће, наравно, моћи са сваким, у уста ће се љубити бивши непријатељи, за вратове (тамо где би се најрадије ујели) ће се грлити неолиберали и патриоти, сабираће се бабе и жабе, само да се бар одложи испадање из политике, као делатности која и за најмање знања и труда доноси пристојну добит.

Посебне муке чекају тзв. „патриоте“, оне, дакле, који живе од љубави према своме народу. Све патриотске групације се крећу од 0% (људи-станке) до 5%, што ће рећи да нису успели да, за деценију и више, убеде бираче да су баш они ти који заслужују да од еврофундаменталиста преузму фотеље, секретарице и кредитне картице. Патриотска гузица ће, на овим изборима, бити најјевтинија – дај шта даш, а може и пола од тога. Више не морају ни да седну у фотеље, задвољиће се тиме да их пипну и увере се да су од праве коже.

Изговори ће бити следећи:

– тако народ жели;

– важно је разлике оставити по страни, јер је земља у тешком положају;

– сложили смо се око принципа деловања;

– склапање пакта са ђаволом је у интересу државе и народа;

– пакт са ђаволом је начин да се очувају интереси Русије у Србији;

При том, за народ не хају, а за разлике и принципе их боли гузица. Ради се само о сопственој кожи и ничему више. У интерсу народа је да се са ђаволом пакт не прави, а идеја да је Вучић шеф Путину, те да овај мора да му се додворава путем Ненада Поповића, или осталих русофила, који ће се здружити с Вучићем, сасвим је личног, а не политичког порекла: њима је, наиме, Вучић виши од Авале, па мисле да и Руси на њега гледају из жабље перспективе, као наши карикатурални патриоти. Ако једна велика сила нема друге механизме да заштити своје интересе у Србији, него мора да се ослања на Поповића, или још мање утицајне лажне русофиле, онда су  Руси пропали скроз.

Препознаћете их по нултој, или килавој критици режима, с тим да ће се критика тицати безначајних ствари. Хвалиће спољну политику Врховног вожда, јер су схватили да се та политика води „од споља“ и да без шлихтања тим „од споља“ опстанка у српској политици нема. Замераће вожду што није брже подигао Београд на води, што је, у некој фабрици, запослио 30 радника, а не 50, као што је обећао, сметаће им што, уз тегет одело, носи лихт-плаву, а не црвену кравату и слично.

Такву врсту критике власти моћи ће да износе са свих медија које власт и странци контролишу. Да су уредници медија иоле паметнији, пустили би, уз патриоте, и неког стварног противника режима, тако да публика може да види како патриоти бране вожда и његову политику.

Срећа у несрећи, посебно у овом слому српског „десног патриотизма“, је у томе што ће сви родољуби од заната скинути гаће и што ће се демаскирати, па ће тиме отворити простор за неку нову и другачију српску причу. Предуго су, сви скупа, од Драшковића и Шешеља, до ових најновијих родољуба, држали банку и обмањивали српски народ, представљајући себе као овлашћене тумаче патриотизма. То ће се завршити после ових избора. Представници криптокомунистичког родољубља ће преживети у политици, али ће њихове идеје и њихов морални лик бити, просто, прегажени.

Сви они, који су нас наморавали  да, пред влашћу и странцима, стојимо постојано, кано клисурине, убедљиво ће доказати да они сами то нису у стању. Постаће целивачи скута и рукава за трпезом српских крвника. До самих избора, сви ће се (сем једне групације, која се нагодила да јој се омогући патриотски крекет, јер се на њу рачуна на као на нови СНС из 2012.) према власти односити са толико пажње и разумевања за деликатан положај у коме се налази, да ће јој, ако загусти, и оде певати. Они, који су до јуче позивали на бојкот избора, сад ће другу песму зацвркутати, а њихове присталице, или оно што је од њих остало, окренуће се као сунцокрети према изборној листи, на којој се њихов шеф налази.

etienne-gaspard-roberts-opsenari
Етјен Гаспар Робертс – Опсенаријум

Мало је непријатно, за патриоте, што су решили да поклекну баш пред Вучићем, јер ће он умети, као нико, да их понизи до краја. Тадић и ови пре њега, то не би умели. Једна ставр се Вучићу мора признати: уме да оцени од каквог је ко материјала да се тиме одлично служи. Свакога је поставио баш на оно место које је супротно ономе што је овај исповедао: Вулин, велики борац за радничка права и социјална питања, добио је да води министарство које удара последњи ексер у сандук радништва и сиротиње, а Дрецун, велико борац за Косово, мора да објашњава Србима да је Бриселски споразум важнији од Повеље Уједињених нација, док ће Лазанском запасти да објасни Србима да је систем „Патриот“ далеко бољи од система С-300, 400 и 500 заједно. И данашњи патриоти, немојте уопште сумњати, ако се положаја домогну, то ће бити разне канцеларије за евро-интеграције, канцеларије за Косово, а русофили ће добити задатак да Путину саопштавају непријатне вести. Вучић има одличан смисао за хумор и не сумњам да ће га баш данашњи родољупци искусити.

О аутору

Повезани чланци

3 Comments

  1. Ivan K.

    Фин чланак. Бројка чланства Лабуристичке странке коју наводи је резултат забуне: Лабуристи имају око 270 000 чланова. Лабуристи Шкотске су ти који су имали 30 000 (сада су мање). Чланства партија у ју-кеј су на историјском минимуму. На крају поруке ћу пожелети да се то деси и у Србији.

    Одговори
  2. Милан Миленковић

    Иване, хвала за исправку. Цоби (или Чоби?), могу ја да будем острашћен, или не, али меру овом мом писању даје стварност. Ово, о чему пишем, се већ догодило, или се управо догађа, и ту моја острашћеност није важна. Пред очима нам се дешава слом родољубаца

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *