radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Мртвога курјака реп

Мртвога курјака реп

Док је Тито био жив, Срби су му клицали, звали га „љубичицом белом“, одржавали му слетове,  волели га више од маме и тате, дочекивали га и испраћали, заклињали се да с његовог пута неће скретати и убијали се од плача кад је испустио своју загорску (јеврејску? пољску? руску? масонску? ватиканску?) душу.

Кад је, коначно, бацио кашику, рекли смо му све што смо о њему мислили. Добро, не баш одмах по угинућу, јер је још био на снази Закон о заштити имена, лика и дела, али неколико година касније, кад је постало безопасно, заиста смо му рекли све. И још не можемо да престанемо да му говоримо. Некадашње: „Драги друже Тито, ти си највећи син народа и народности“, претворило се у „Драги друже Тито, ти си највећа фуњара наших народа“. Велика штета што не може да нас чује како смо данас храбри и како нико као ми не уме да мртвом курјаку реп мери.

18092579764be01a3528858394911402_orig

Како то ред и обичаји налажу, први су проговорили некадашњи чланови СКЈ и Титови омладинци. Хајде ми, ванпартијци, што смо били љути на маршала, али партијци и напредна омладина…сачувај Боже. Толико су били гневни на њега, да се одмах видело да је њима највише зла нанео. Једино је штета што су му све рекла кад више није могао да чује.

Одмах су се овој патриотској помами придружили и Равногорци, који је, тако се испоставило, далеко више било 1991-е, него 1941-е. Испада да је комунизам највише, заправо, погодовао Равногорцима, јер су се, под маршалом, омасовили и умножили. Тада сам схватио да је свима деда био четник, а никоме партизан и да је Тито владао сам, док смо у опозицији били сви ми. Кад сам, негде у Кнез Михајловој, почетком Деведесетих, угледао припаднике Српског четничког покрета, на челу са обријаним војводом марксистичко-патриотске оријентације, Војиславом Шешељом, схватио сам да је Вељко Булајић био највећи реалиста нашег филма: недостајали су само друг Јул Бринер и половина моста, па да имам дежави. Што је најинтересантније: имао сам осећај да су ти четници, који дефилују Београдом, свој „стајлинг“ и „аутфит“ изградили управо гледајући Булајићеве филмове, а не пожутеле слике својих дедова.

orson-vels-cetnik
Орсон Велс, „Битка на Неретви“

Онда смо, захваљујући новој генерацији историчара, открили све злочине Ј.Б. Тита, јединог комунисте у држави. Испоставило се да је оборио све рекорде Хитлера и Атиле бича Божјег, јер је успео да, у граду који је имао 100 000 становника, стреља чак 200 000. Тај ће се рекорд одржати дуже него рекорд Јармиле Кратохвилове на  800 метара. Исто тако, сазнало се да је, на Сремском фронту, сатро читаву српску омладину (неких 15-20 000 омладинаца). Пре маршала, наш обичај је био да у ратове не шаљемо омладину, већ старце; од 1912. до 1918. сви млађи од 40 година су морали да седе код куће.

Штета што је умро пре него што смо сазнали шта је и ко је био и шта је радио. Имали бисмо шта да му кажемо, да је поживео још неку годину, али је биологија престигла нашу храброст. Опет су нас Енглези удесили.

Од тог доба, ствари се нису много промениле. Ко се запослио кад је Титу спала трола, данас већ чека пензију, али Србима, народом најстаријим (и то смо, у међувремену, сазнали) владају неки други владари, којима ћемо, по нашем древном обичају, рећи шта о њима мислимо тек кад падну с власти. Јер, код нас се власти не одлази, него се са ње-пада. Какве ће све приче о Вућићевим, или Ђукановићевим неваљалствима испричати данашњи функционери СНС-а и ДПС-а? Шта ће нам све саопштити из својих вила и из базена? Сазнаћемо да су се, од почетка, борили против Вучића, или Ђукановића, свеједно, да су виле, јахте и паре прихватили само зато да се не би демаскирали као противници режима. Увлачење у дупе господару је била, тако ће нам рећи, само представа за јавност, а приватно, кад није било камера у близини, свашта су му говорили. Пас с маслом не би прогутао оно што су они њему рекли насамо.

tito_snimaОно мало храбрих Срба, који се у промилима мере у односу на укупан број „народа најстаријег“, који су имали и имају петљу да данас кажу шта мисле о господарима, мораће да се помере у страну, кад господари падну с власти, да направе место Вулину, Бабићу, Стефановићу и осталима, да они причају како су се борили против режима, какве су муке видели у борби против Вучића и како су каријере угозили због служења своме народу, правди и истини. Онај ко мисли да претерујем, нека се сети само какву епску борбу данашњи Вучић води против себе самог из Деведесетих, или како Мило убија Србина у себи већ скоро две деценије и како баш тим „себеубилаштвом“ доказује своје српско порекло.

Довољно сам стар да се сећам како су  некадашњи оберкомунисти, попут Мићуновића, Горице Мојовић, Жике Ковачевића, или Латинке Перовић, омркли као борци за радничку класу, а осванули као либерали и промотери капитализма и демократије и знам да ће се то поновити и кад ова тевабија оде са власти. Због тих и таквих морам да одам Титу признање: није дозволио да му се, на крају рата, у дупе увуку кадрови Краљевине Југославије, са причом да су одувек били антимонархисти, него су то крили да победе комунизма. Маршал је дозвољавао да му се увлаче само његови. Можда би о оваквом гесту могао да размисли неко у будућности, неко ко мисли да влада Србијом, ако се уопште и има чиме више владати, те да не дозволи да му се прихефтају данашњи Вучићеви и Милови кадрови, са својим тужним животним причама.

Нема храбријег народа од Срба, кад опасност прође. Ту смо шампиони. Што смо се више плашили, што смо више вајдили на неком режиму, то смо му, кад фрка прође, љући противници. Данас поуздано знамо да никад нико није волео Тита, да нико није гласао за Слобу и да данас нико не гласа за СНС. Ми смо, у политици, обични муљаши, који гледају, пре свега, своје дупе и вајдицу. Зато је могуће да нас неко лаже без мере и конца, да смањује пензије и плате, да распродаје шта му напамет падне и да опет добије наш глас. Екстремно мали број часних људи је, код нас, спреман да подигне глас против власти. Они, који глас подижу кад власт падне, нису часни, него су морални патуљци. Чак и када неко диже глас против неправде, пљачке, против отимачине и неслободе, углавном се испостави да говори у име неке друге политичке опције, која би урадила све исто као васт, само што би, у том случају, говорник био међу предаторима.

Пуна је Србија оних који још побеђују партизане на Сутјесци, који још ратују против Слобе, а храбро ћуте о ономе што се данас дешава. О овоме данас ће кад постане безопасно.

Зашто, дакле, ћутимо? Зашто смо и раније ћутали? Па…нисмо знали. Нисмо чули за Јасеновац, крили су од нас, нисмо појма имали да је постојао Голи Оток, а за Сремски фронт смо сазнали тек кад нам је то рекао Вук Драшковић! Ма није могуће? Нисмо знали, или нисмо смели? Или нам је било свеједно, док се наше име померало на ранг-листи за станове, док смо јевтино школовали децу, док смо дизали јевтине кредите за „стојадина“? Волели смо Тита и Југославију, самоуправљање и братсво-јединство јер су нас лагали? Е, па нису.

_jasenovac
„Камени цвет“, рад вајара Богдана Богдановића, 1966.

За Голи оток сам сазнао у петом основне, дакле 1973. године, кад ми је другар Неша саопштио да му је стриц тамо летовао, спакован са мачком у џак и спуштен у море. У Јасеновцу сам био 1976. и гледао филм о усташким злочинима. Сремски фронт није био тајна, учило се о њему, нису комунисти крили ту епизоду, а свако ко мало мозга има у глави и атлас у орману, могао је да закључи да се на том фронту нису борили стари Словенци, него млади Срби. Као и увек, уосталом. Што се братства-јединства тиче, имао сам шест година кад је усташа Миљенко Хркач подметнуо бомбу у биоскоп 20. октобар у Београду; било ми је девет кад је убијен, опет од стране усташа, Владимир Роловић, амбасадор у Шведској, а само годину дана касније, у околину Бугојна је упала група од 19 усташа. Осим тога, кроз одрастање смо сазнали да су Босанци глупи, Шиптари прљави, а да су Словенке курве. Красна слика братства и јединства. Све ово није видео и знао само онај ко је корист од незнања имао, ко се бојао за своју гузицу, или ко је био глуп. Данас нам тужну причу причају припадници баш ове три групе. Само, глас кукавица, шићарџија и будала није веродостојан глас.

Није далеко дан кад ће се, поново, јавити гласови, који ће тврдити да су веровали у Београд на води, али да их је Вучић преварио; да су били шокирани кад су чули да не постоје фабрике делова за авионе и микрочипова; да нису могли да дођу себи од чуђења кад су сазнали да Тома Николић није регуларно студирао. Ех, да су знали, не би они ћутали, него их преварише неваљалци…

Те и такве лакрдијашке приче ја слушам четрдесет година и, што је најгоре, нису завршене.  Упамтите добро: кад вам неко каже да нешто крупно није знао, да је био слаган – пред собом имате нечасног човека. Кад вам неко каже да се бојао да јавно говори, није реч о нечасном човеку, заиста је репресија била прилична али, кад тај неко добије напад храбрости кад опасност нестане, опет имате посла с фуњаром. Ко је глуп, томе приговора нема. Он једини има добро оправдање.

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *