radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Пут

Пут

Каже Милош Илић, наш највећи социолог културе, да се појава цивилизације може опазити кроз производњу вештачких потреба. И, заиста мало ко данас, међу нама, модерним Србима, може замислити живот без мобилног, лаптопа, без дезодоранса и каладонта, без топле воде и још много тога.

Механизам је једноставан: прво те убеде да смрдиш ко вуга, па ти увале дезодоранс. Наше жене су толико напуњене разним умецима, ботоксима, силиконима, тако су добро декорисане, депиловане и нашминкане, да више личе на киборге, него на своје мајке и бабе. Гледамо их полуголе, напуцане и радодајне, па нам се опет нешто и неће. Биће да су наши дедови имали турбомлазни мотор у стражњици, кад им код наших рђаво декорисаних баба, ништа није сметало.

Живот, накрцан вештачким потребама, привидно је лак, а суштински тежак, чак ропски. За онај јад и ону муку, кад ти цркне мобилни, или ти продува ауспух или, не дао Бог, изда интернет, зна свак ко је потпао под чаробну моћ сокоћала.

Знање привидно расте. Имамо више културних установа, фестивала, библиотека, депонованих података и информација, него икада. Није далеко дан кад ће свака општина имати некакву академију наука. Уверени смо да смо мање примитивни, мање прости и мање необразовани, него наши стари. Прочитали смо мало верске литературе, те смо уверени да наши дедови проведоше векове у погрешном православљу, које ћемо ми, модерни  Срби, ослободити наслага паганштине и припростих тумачења вере.

cole_thomas_the_course_of_empire_destruction
Томас Кол – Фазе у развоју Царства: Деструкција

Каква глупост, каква ароганција! Ми смо своје аргументе спремни да, у недоглед, бранимо новим аргументима, а наши стари су своје аргументе бранили крвљу. Нису читали Свете оце, нити Николаја Велимировића, али су били спремни да умру за своју веру. Нису ни знали да су националисти, или патриоти (нису знали ни значење тих речи), али су били спремни да за заједницу положе живот у сваком тренутку. Имали су наши дедови, признајем, онај мирис сељака, који није знао за скупе парфеме и дезодорансе, али у том мирису је била наша сигурност; знали смо да неко може да нам науди само преко њих мртвих. Миришљави, богати и модерни умиру тешко. Неће им се.

Ипак, наши дедови су знали тајне живљења, које ми једва да још можемо да слутимо, а да следимо не можемо никако. Два су велика прасимбола, која се дижу над свиме што је обдарено дахом: мужјак са оружјем у руци и женка са младунчетом на сиси. Све друго је магла. Можемо да живимо и без академија, библиотека, чак и без лекара и болница, а без сокоћала посебно, али ако не мислимо да се бранимо и множимо, све је бесмислено и мораћемо да подлегнемо животној снази оних народа који се ових прасимбола нису одрекли.

Између нас и Шиптара, вехабија, усташа и осталих српских непријатеља, који реже у мраку и ове ноћи, у којој пишем овај текст, не стоје ни академици, ни професори, ни сокоћала, него неки уплашени двадесетогодишњак, последњи остатак некада славне српске војске, који ноћас, у патроли, са пушком у руци, чека да прими метак од душмана; док он стоји, док постоје мужјаци који су спремни да се боре, док постоји, макар у траговима у нашој крви, нагон за јуначком смрћу и ратним покољем, дотле смо живи, макар и на апаратима.

ilustracija4
илустрација Горана Горског

Кад себе убедимо, а на том смо путу, да су сви људи браћа и да је брат мио које вере био, те да се налазимо пред епохом вечног мира, пропали смо, јер пацифизам није одрицање од рата у корист мира, већ у корист оних који рат хоће.

Моје бабе, на Копаонику, рађале су седморо-осморо деце, а једна, нека баба-Јела, чак тринаесторо живих. Купус у кацу, дете у кућу. Још у време мог детињства, спавало се на слами, сви у једној, највише две просторије. Расло се на проји, јабукама и крушкама, а за празнике се кркало и нешто мрсно. Данас је идеал модерне српкиње породица са једним дететом, два аутомобила и три компјутера. Неће из кратке сукње петоро деце изаћи. Сукње су све краће, а језици све дужи

.Зашто немамо више деце? Неко ће рећи да му фали још једна соба, онај други има собу, ал нема места у  вртићу, трећем је мала плата… Свак има неки разлог. Но, тамо где се за живот траже разлози, већ је сам живот доведен у питање.

Ја имам четворо деце и не могу да прежалим што их нисам више имао, а прво ми се родило кад је плата била пет марака. Треће ми се родило под бомбама НАТО пакта. Чекајући „боља времена“, дошли смо дотле да на сваких 60 година, губимо једну читаву генерацију, јер је, раније, репродуктивни циклус био око двадесет година, а сад је преко тридесет. У Србији се обави око 150 000 абортуса годишње, што ће рећи да се, на тај начин, сваке четири године побије једна Црна Гора.

Постајемо пустиња између градова. Београд има више становника, него три Црне Горе и, са Новим Садом, Нишом и још пар већих градова, „једе“ села и варошице. Сељак, онај сељак, који ноосилац културе и традиције, обичаја и племенских табуа, ускоро ће бити угрожена врста, као бели носорог. Добар је још само за спрдњу и да даје хлеб размаженом градском становништву.

Моја је лична бојазан да данашња српска поколења, у која су прорле врлине потлачених и вредности робова, нису у стању да изведу преокрет. Срећом, или несрећом, око нас се догађаји  убрзавају и није далеко дан кад ће букнути серија урбаних ратова у Европи.

Талас ће се пренети на нас и, кад се привреда потпуно уруши, кад колабирају банкарски системи, глад ће нас потерати на дедовину, где ћемо се поново родити. Мојсије је четрдест година водио народ Израилља кроз пустињу и то не зато што је ишао далеко (цео његов пут није био дужи од 500 километара), већ зато да се, у тешким пустињским условима, роде бар две генерације, које неће бити отроване ропским расположењима предака, који су вазда зановетали да им је боље било у ропстви мисирском, јер су бар имали хлеба изобила. Тако ће бити и са Србима.

У тешка времена, у доба ратова и збегова, живот постаје тврд и суров, али одгаја мушкарце на висинама историје и жене које не беже од материнства. То је пут који морамо да пређемо и прећи ћемо га.

P9120055
фото – А. Миленковић

објављено 20. јула 2015. на порталу ИН4С

О аутору

Повезани чланци

2 Comments

  1. Ivan K.

    ММ: Моја је лична бојазан да данашња српска поколења, у која су продрле врлине потлачених и вредности робова, нису у стању да изведу преокрет. …….кад се привреда потпуно уруши, кад колабирају банкарски системи, глад ће нас потерати на дедовину, где …..

    Где ће моја маленкост наићи на рођаке, такође повратнике из града, с којима су нам односи задњих година веома захладнели, као у роману и филму „Ребека.“ То би био један пример препрека на путу које нас очекују.

    Под првом илустрацијом стоји: „Александријска библиотека у пламену, приликом прогона пагана 391.г.“

    Изволите конкретне информације о слици: Thomas Cole: „The Course of Empire: Destruction“ (1833–36)

    Одговори
    1. Александра Миленковић

      Poštovani, Ivane, kad odete na opciju „save pic.“, videćete da je tu unesen i naziv umetnika i tačan naziv dela. Inače, ova slika je deo jedne Tomasove serije u kojoj on obuhvata pet faza razvoja Carstva, konkretno Rimskog, no može se primeniti na sve kulture. U svetu umetnosti se još vode polemike šta je konkretno na četvrtoj slici, „Destruction“. Jedni pretpostavljaju da bi to mogla biti predstava vandalskog haranja po Rimu u V veku, drugi misle da su u pitanju građanski ratovi unutar carstva, treći da je to spaljivanje Aleksandrijske biblioteke i progon pagana, nakon što je hrišćanstvo postalo zvanična religija u Carstvu. Pošto su, ipak, u pitanju opservacije, u pravu ste. Bolje da ostane originalan naziv dela.

      Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *