radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

  Путер

  Путер

Мој деда-стриц, Миодраг, био је, како се то онда говорило, у ропству, од 1941-е, до краја рата. Швабе су с њим добро поступале, као и са већином наших заробљеника из Априлског рата и био је изнајмљиван као испомоћ сеоским домаћинствима, којима су газдовале Швабице, чији су мужеви били или на фронту, или већ упокојени.

Питам ја једном Миодрага: „Стриц, како ти је било у ропству“? Миодраг је био чувен као добар радник, нарочито као добар косац. И као старац од седамдесетак година, био је утегнут, да се анатомија на њему могла учити.

„Е“, каже он, „овде сам ја, на Копаонику, у ропству“. Знам шта хоће да каже. На оној нашој стени, сам си себи роб.

„У ропству сам“, каже даље, „јео путер. На слободи нисам знао да постоји“.

У фамилији је кружила прича да се Миодраг вратио из ропства месец-два после осталих, што се тумачило тиме да се нека Швабица тешко растала од њега. Није ни чудо: десетине хиљада младих, снажних и здравих момака, са ових брдина, мора да су усамљеним Швабицама били веома привлачни. Колико је српске деце из тог „ропства“ остало у Немачкој, сам Бог зна. На ту врсту кулука ни један се роб није пожалио.

Шта је то што покреће људе, који су осетили бољи живот, да се врате у своју вукојебину, у којој не да неће јести путер, него ће морати да пости једно двеста дана годишње, да коси данима на проји и луку и да на две-три јабуке, кладарама извлачи из букве даску? Ако то није она наша, српска, глад за слободом, онда не знам шта је.

Латини су говорили: Ubi bene, ibi patria. Где је добро, ту је отаџбина. То важи  пре и после културе jедног народа. прво смо номади, скиталачка племена, крв која тражи своје тле. После културе, постајемо оно што смо данас: градски номади, који путују по светским метрополама, да се никад не сретну са слободном земљом.

Неки млад Подгоричанин може да оде у Београд, или Њујорк чак, ништа му се неће променити; све је исто, само веће и пространије. Ако оде у прадедовско село, променило му се све, може само да седне и плаче.

Кад крв нађе своје тло, ствара се онај мистични, умом необјашњиви спој, који ми зовемо отаџбином. Укорењујемо се и почињемо да стварамо културу. Док она, дакле, траје, миграције су могуће само под тешким притиском, било ратова, било климатских промена, а и тада се не сели читав народ, него само делови његови. Трпи се, гладује се, ратује се, али се груда не оставља.  То је она слобода без путера.

djura-jaksic
Ђура Јакшић

Модерни Срби, међути, више воле путер, него слободу. Код Срба осећај слободе опада са надморском висином; брђани још држе до ње, ови из долина немају више ни сећање на њу. Исто jе и са образом и са култом предака. Мој другар Балша, Црмничанин и брђанин, који живи у Београду, у две недеље једанпут оде да обиђе стару мајку у Црмници, а моји другари из Београда немају времена да виде родитеље, који живе на два-три километра од њих, него чекају славу, или неки парастос да се окупе.

Слобода није појам, она је нагон. Част је нагон. То долази пре размишљања. Чим размишљаш, већ ниси частан. Чим размишљаш о слободи, већ ниси слободан. Можда мало компликујем, па да кажем једноставније: ако ти неко дирне у породицу, у мајку, децу, или жену, а ти почнеш да размишљаш шта да радиш, од та посла нема ништа.  Човек је тако саздан да ако отаџбину нема у себи, напољу не може да је нађе. Ако то у себи немаш, око тебе је само земљиште, а не земља отаца. Обрнуто, кад у себи носиш част, слободу и култове предака, можеш и у јами да будеш и нико ти то не може одузети.

На висинама историје хладан ветар дува; наши стари су, у опанцима, рушили царства, плаћајући цену за то. Модерни Срби, у Тимберленд ципелицама, клече пред банкоматима и још мисле да су бољи од оних у опанцима. Каква спрдња! Каква ароганција једне генерације која не може да сачува оно што су јој опанчари оставили, а за себе верује да је најбоље од свих наших покољења.

Прадед није имао четкицу за зубе, а баба се није депиловала. Ето мере ствари! То што су били стицаоци и браниоци, нема везе. То што су се, кроз огањ, попели на Кајмакчалан, што ми не би могли по летњем дану, без борбе, нема везе. Ми једемо путер!

Меримо не само своје мале и готово излишне животе, него и читаво наше постојање, мерилима окупатора. Што нам он каже да је живот, ми прихватимо. Војводи Драшку је Млетачка изгледала као лудило, нама Њујорк изгледа као Дизниленд.

Опомените се, и Срби, и Црногорци, да ћете уласком у НАТО стећи обавезу да, заједно са осталом браћом из крвожедног савеза, убијате сиротињу по свету, и то онде где вам неки Обама прстом покаже.

Опомените се да улазак у савез није ништа друго него кукавичлук подигнут на ниво државне политике. Протураће вам приче да је Русија намигнула Ђукановићу да уђе у НАТО, да би она имала свог играча у зликовачком савезу. Ако у то поверујете, онда то већ није питање политике, него интелигенције.

Кад почну да стижу први сандуци и кад вам мајке закукају над НАТО заставом на тим сандуцима, а не над нашом тробојком, биће касно да се извучете.

НАТО савезу је потребно робље и топовско месо, а не партнер. Против уласка у НАТО говори читава српска, па и црногорска историја; говоре Лазар и Милош, Карађорђе и Његош; говоре  здрава памет и елементарна логика. Ваљда је све ово заједничко и Србима, и Црногорцима. Ако није, онда боље и не заслужујемо.

Проблем је само у томе што пут у НАТО мора да се заустави пре референдума, јер Мило на кутију да изгуби не може. Ту комедију сте гледали више пута и исход знате.

Опет, ако путер волимо више од слободе, онда заборавите све што сам написао.

објављено 30. јула 2015. на порталу ИН4С

 

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *