radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Брука

Брука

Српски избори су, после неколико миленијума људског размишљања, после безбројних погрешака и погодака, коначно открили колика је разлика између добра и зла, између Бога и Ђавола; прецизно мерено, разлика је тачно 0,02%. Кад, рецимо, имате 5,01% гласова, то је од Бога, то је, разуме се, глас народа (vox populi, vox Dei), а кад имате 4, 99%, прешли сте у срце таме, с оне стране народне воље па, дакле, у складу са латинском изреком, у подручје Луцифера.

Срби нису као Латини; наше су пословице обичне, готово сељачке, те једна од њих каже: ко са децом спава, попишан се буди. Примењена на српски изборни процес који, колико год да је предвидљив пре, толико је непредвидљив после затварања бирачких места, могла би да гласи: ко на правила игре пристане, нема право да на њих кука. Идеја, толико омиљена код српских опозиционих политичара који чекају ред за чантру, да ће систем изменити тако што ће се угурати у њега, поражена је до коске. Цензус је, показало се сваки пут, договорна, а не изборна категорија, тако да ће га прећи само они чије дупе није скупо, без обзира да ли је купац страни, или домаћи.

Српски патриотизам је, у изборној ноћи, показао своје лепо, модерно, проамеричко лице, какво десници и приличи. После дружења са америчким амбасадорима, цензус му дође као нека врста Унриних пакета. Бонус поклон: подршка, Србији тако наклоњеног, НВО сектора и еврофундаменталиста по врстама. Ништа српском патриотизму није мрско, само да се дочепа 0,02%. Дојучерашњи непријатељ, упропаститељ Србије и српског народа, данас је врли савезник. Сви велики принципи су пали пред 0,02%. Пали су, заправо, много раније, али ових дана је то постало видљиво. Борба Демократске странке да њихови најљући противници, патриоте од заната, пређу цензус, ганутљив је пример демократичности и пузања пред странцима, што би ДС могао да угура као олимпијску дисциплину и мазне злато.

Како год се постизборне игре завршиле, гледамо и гледаћемо крах овлашћених тумача српског патриотизма. Сви скупа, од СРС-а, преко Двери и ДСС-а, до Заветника и осталих родољубивих савеза и блокова, појачаних са неколико руских странака, нису скупили више од 15% гласова, одосно око 8% укупног бирачког тела. Брука. Сваког дванаестог бирача су убедили да су они патриоти и родољуби, што је природна последица борбе за цензус, а не за озбиљне друштвене и системске промене.

Овде се, иако не видљиво, бар не на површини, појављује нов проблем за наше западне господаре: шеснаест година се млитаво и уморно евро-атлантско бирачко тело освежава патриотама, односно конвертитима, који трампе патриотизам за нешто у влади и скупштини. Да се не лажемо: евро-фундаменталистичка струја у Србији никад није била доминантна, вазда се вртела око четвртине бирачког тела и да онај родољубиви део јавности нису варали Коштуница, Дачић и СНС, одавно би се ствари овде промениле. Тек уз трансфузију јањичарксе крви, еврооптимисти у Србији могу да наставе своје вампирско постојање. Реке бирача су свој глас давали странкама које су се у родољубље клеле, да би они, доцније, тим гласовима настављали евро-атлантске интеграције. Сада је, међутим, бара омалила. Ових 5% плус-минус 00.1% је последње што се од патриотског бирачког тела може искамчити за наставак интеграција. У томе треба тражити и разлог за чудноват успон Саше Радуловића  и његовог опскурног покрета „Доста је било“: пошто је патриотско појило пресушило, ствара се нови псеудо-експертски Г17, који треба да обезбеди трајање неолибералне догме и даље олупавање српске економије и привреде. Клопка је једноставна: Србију су упропастили рђави либерали, а не либерална догма, тако да ћете сада гледати либералне поштењачине на делу.

Шешељ је испричана прича и биће добар, као и увек, да свима около представља најгоре лице српског патриотизма, налик оном из холивудских филмова, да прети Булајићевим четницима и мотри да се у Србији случајно не појави неки аутентични патриотизам. Ако Двери и ДСС уђу у скупштину, кербер ће им бити Шешељ, а не Вучић.

Ако бих морао да нагађам шта ће се десити, рекао бих да ће ДСС и Двери ући у Скупштину Србије, највише захваљујући страним амбасадорима, а ти амбасадори неће бити ни руски, ни кинески. Цена за такву подршку ће бити веома висока, толико висока да ћемо имати нове, за почетак прикривене, евро-фундаменталисте.

Прогноза нам је  суморна: опадајуће осећање живота у Срба производи и опадајуће разумевање политике. Свако ко убаци две-три вруће пароле, добија шансу да постане политичар и да рачуна на комадић власти и брдо привилегија и пара. И баш око тих привилегија и пара се склапају свакојаки савези између европејаца и патриота, при чему они први гутају ове друге. Рђав људски материјал ће наставити да запљускује српску политику и баш у том и таквом материјалу треба тражити разлоге зашто се пут одвија увек у истом правцу-од суверенизама, ка евроинтеграцијама.

Први талас лажног српског патриотизма, онај који су покренули Драшковић и Шешељ, није, међутим, био оптерећен инфантилношћу актера и клерикализмом, попут другог таласа, од појаве „Образа“, до наших дана. За Драшковића и Шешеља политика је била (и јесте) бизнис, али није све; обојица би могла да живе и без ње-Драшковић би родавао књиге, Шешељ би предавао право. Нови талас патриотизма су покренули неостварени људи, који у својим струкама нису значили ништа (зато су се вазда позивали на подршку интелектуалаца са стране), који нису кроз руке пропустили много пара и жена. Управо стога им је политика постала ултимативна: кроз њу желе да дођу до свега до чега без ње нису могли и умели. Док су им уста пуна вере и православља, пакт са Ђаволом им постаје слика успешности у политици.

Бојим се да не зажалимо, једног дана, за Вучићем, као што смо зажалили за Слобом.

dighton-robert-1752-1814
Robert Dayton 1752-1814

2.

Данас је завршен велики митинг опозиције, одржан поводом једине изборне крађе у Србији, на коју није поднесен ни један формални приговор. Мини-ДОС се окупио и рикао испред РИК-а. Протест се комотно могао звати и „Хеј, алај смо се скупили бећари“. Моћ западних амбасада је спојила привидно неспојиво. Вучићево тврдоглаво одбијање да призна цензус коалицији ДСС-Двери је натерало странце да пре времена демаскирају патриотски блок и изведу га на бину са Чедом, Борисом и Борком.

Ипак, није реално очекивати да се Вучић, који је до сада ентузијастички испуњавао све жеље и налоге странаца, одупре баш на питању цензус-патриота. Слутим да ће последњим снагама попустити и да ће се нови ДОС у скупштини попунити патриотама са необично великим коалиционим капацитетом.

Сигуран знак да је патриотски блок прешао у руке Запада је то што је Блиц, тако ненаклоњен свему што је српско, известио о 10 000 присутних на протесту, док је стваран број био бар три пута мањи. Присталице патриота, на друштвеним мрежама, шенлуче и сеире и не нађох ни једног, ама ни једног, коме смета што се патриоти друже са онима које су, колико јуче, звали лоповима и упропаститељима Србије. Двери и ДСС су својим заокретима, успеле да отресу и последње из своје структуре што је неки образ имало и сада су, попут КПЈ после 1948-е, попуњене само људским материјалом који може да поднесе сваки заокрет генералне линије. Још једном се показало, као што се увек и покаже, да ко много моралише другима, сам морала нема. Уосталом, љотићевска идеологија и није могла да роди нешто другачије од колаборације.

О аутору

Повезани чланци

4 Comments

  1. Александар

    Генијалан чланак. Не може се мењати систем тако што ћеш најпре ући у њега

    Одговори
  2. Ivan K.

    ММ је написао: Да се не лажемо: евро-фундаменталистичка струја у Србији никад није била доминантна, вазда се вртела око четвртине бирачког тела и да онај родољубиви део јавности нису варали Коштуница, Дачић и СНС, одавно би се ствари овде промениле (крај цитата)

    Мене занима … Како би се ствари тако промениле?

    С једне стране, такозвана демократија само штети, на хиљаду начина, и сама идеја да бисмо се ми могли извући из овога демократским механизмима је смешна.

    С друге стране, и да се најврлији јунаци нађу на врхунским позицијама у Србији, спољна политика је фактор бр. 1 који одређује унутрашњу политику. Виктор Орбан, какав год приватно био – када говори и дела као патриота, то ради у договору са неким споља који му пружа гаранције. Пошто Русији, или Путину, и дан-данас мањка воља да помогне Србима на Косову, да ли би имала вољу да помогне Београду? … Ето интересантне теме.

    Зато, питам се: које би се врсте промена десиле са способним страначким политичарима и без варања већине јавности? Има ли ту нечег појмовно конкретног за чиме се има жалити?

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *