radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Сећања: Драгош Калајић – Лабуд међу циганским кокошкама

Сећања:  Драгош Калајић – Лабуд међу циганским кокошкама

Ако је време праволинијска путања, поплочана неповратним појавама и догађајима, зашто нас, онда, доводи пред места где је давно боравио наш живот?

Какав је смисао тих кружења испод звезда које такође – према опажању Милоша Црњанског – почивају у „бескрајном, плавом кругу“? Реч је о питању које можда не тражи одговор, већ уозбиљење човека пред тајном живота. Како сведочи књига Итака и коментари, Милош Црњански се с тим питањем први пут суочио у париској улици Расин:

„Ја сам становао у једном малом хотелу, недалеко од театра Одеон, у улици Расин. Преко пута мог хотела, у улици Расин, на ћошку, сад стоји спомен-плоча од мрамора, узидана у зид, где је у пуцњави против окупатора, пао један наш сународник. Скидам му капу. После тридесет и две године, кад сам тамо био, ја сам стајао загледан у прозоре иза којих сам некада живео. Не могу да нађем у свему томе никакав смисао. „

Исто питање доживљава и јунак Романа о Лондону, руски царски официр, принц Рјепнин, на путевима кроз свет изгнанства: „И нехотице би прво погледао у те прозоре, иза којих су биле постеље, у којима су он и Нађа спавали, а сад спава други неко. Питао би се и нехотице: Ко су? Јесу ли устали? Све је бесмислено.“

Пролазећи београдским Теразијама, скоро редовно поглед упућујем ка прозорима  на првом спрату Игуманове палате. Добро знам зашто то чиним и какав је смисао таквог истрајног погледа: одајем захвалност Милошу Црњанском, који ми је, својим непосредним обраћањем несвесно помогао, у једном тешком периоду живота. Иза прозора о којима је реч некада је била редакција књижевног часописа Дело, у којој сам провео многе године. Часопис је, између сцила и харибди социјализма животињског лика, у својству главног и одговорног уредника, предводио Мухарем Первић, честити комуниста људског лика.

dragos-kalajic-1972
Калајић, 1972. године

Мухарем Первић заслужује и општу захвалност, јер се снагом свог неприкосновеног идеолошког и интелектуалног ауторитета међу политичким моћницима често заузимао за прокажене и осумњичене ствараоце, бранећи их од забрана, прогона, па и горих казни. У времену о којем говорим, крајем шездесетих и током седамдесетих година, у очима гомиле јуришника на положаје и привилегије социјалистичке номенклатуре, уметници су били најомиљеније и најлакше одстрељиве животињке из резервата неподобности, за потребе стицања политичке славе. За такву славу и одговарајуће напредовање дуж лествица номенклатуре било је довољно уочити и јавно проказати неку „диверзију“, „скретање“, или „несаживљеност са стварношћу“ у мислима или делима незаштићених стваралаца. У том систему, пречесто оптуживани да „стављају клипове у точкове прогреса“, уметници су служили за оправдање свих његових неуспеха. Многи су веровали у јавно проказане кривице, обичавајући да упућују колективно потписиване протесте против уметничких дела која нису ни видели или прочитали.

 

Муке Мухарема Первића

Редакција часописа Дело састојала се од собе главног и одговорног уредника и предсобља у коме је вазда седела секретарица Марица Стевановић, плавуша холивудског изгледа и осмеха. Ту су се задржавали чланови уређивачког одбора у очекивању пријема код главног и одговорног уредника, ради бесплатног рада и договора. Очекујући те пријеме, обасјан Марициним осмехом, ту сам често гледао како пролазе и код Мухарема Первића,  без најаве, улазе крупне зверке званичне културе, од главног и одговорног уредника издавачког предузећа Нолит,  Милоша Стамболића до одговарајућих аутора, Васка Попе, Радета Константиновића и Оскара Давича. Дуго су се обично задржавали код Первића, кога сам потом затицао мрзовољног и уморног, као да су га све море света мориле и измориле. Чињеница да је Нолит из свих књижарских излога повукао моју књигу огледа Упориште – рехабилитација структуре интегралног човека као „идеолошку диверзију“ десноусмереног погледа на свет, те мрки погледи које су ми упућивали у пролазу, поменути прваци званичне културе – изазивали су код мене, повремено, слутњу да је управо моја маленкост главни предмет њихових посета. Ипак, ту слутњу сам ревносно одбацивао,  добро пазећи да не западнем у мочвару распрострањене бољке зване „манија гоњења“.

Једном приликом, ганут ваљда смраченим погледом са којим ме је дочекивао Мухарем Первић, покушао сам да га избавим из таквог стања, предочивши му постојање лепше стране живота. Годинама касније и далеко од дружења у редакцији часописа Дело, за једним столом ноћног клуба Дуга, где су нам се животне путање поново укрстиле, Мухарем Первић је, уз осмех сете, ту положио живост сећања на моју давну брижност:
„Ти ми тада рече: „Зашто си стално тако смрачен и потиштен? Шта те то толико мучи? Ваља гледати и на лепше стране живота, бар ради равнотеже“. Предлоћио си ми да ме водиш на неку луду журку, а ја те гледам и мислим се, а не могу да Ти кажем: „Ти си главни  узрок мојих мука“. Ко ме све тада није гњавио, притискао и наговарао да Ти не објављујем Твоје „реакционарне“ текстове, да Ти откажем сарадњу, да Те избацим из уређивачког одбора. Оно што си Ти писао у Делу такорећи никоме није било по вољи и сви су кривили мене и моју идеолошку небудност што то допуштам.“

У времену које је предмет овог сећања, један једини, али највреднији глас подршке дошао ми је од Милоша Црњанског, иако сам у први мах мислио да је реч о несланој шали. Једног сунчаног јунског дана 1972. године, Марица Стевановић ме је дочекала са вешћу коју је пропратила честиткама у облику сочних пољубаца сестринске радости: Милош Црњански је посетио Нолит и изјавио да је мој приказ Романа о Лондону, објављен на страницама Дела, нешто најбоље до тада речено тим поводом. Црњански је том приликом наводно рекао да сам у том приказу успео сажето изрежи све оно битно што он већ деценијама настоји да изрази. Зато жели да ме упозна и моли да му се јавим. Уз вест, Марица ми је пружила и број телефона у стану Милоша Црњанског.

Наравно, нисам се одазвао том позиву, уверен да толико неумерене похвале нимало не личе на здрав разум Црњанског, већ само и једино на ситну те недуховиту пакост Нолитовог труста мозгова.

 

Срђа Прица се не боји Енглеза

Силом свог историјског значаја у српској култури, Милош Црњански је био далеко изнад досега јуришника идеолошке правоверности на резервате неподобних стваралаца. Додуше, он се није ни мешао у исцениране сукобе, посвећен сређивању сопствене стваралачке заоставштине и издавању необјављених или запостављених дела, од студија о Микеланђелу до романа Кап шпанске крви.

Судећи по једној анегдоти, коју сам чуо од амбасадора Срђе Прице, он је и даље једино стрепио од Енглеза и њихових напада. Ту анегдоту Срђа ми је поверио током једне вечере, у својој вили на Сењаку, где сам уживао и у неизбрисивом тајанственом осмеху његове супруге, Вукице:
„Било је то 1971. године, у време оне хајке на националисте. Ишао сам Теразијама и угледао, испред себе с леђа Црњанског. Пожурим корак, стигнем га и потапшем по рамену. Он се трже, окрену и, кад ме угледа и препозна, лице му се разгали од среће. Рече: „Знао сам ја, друже, да сте Ви храбар човек!“ Ја мислим да он мисли на хајку против националиста, па му кажем како је он толико велик човек да је неприкосновен и како сам ја, пак, толико слободан да не марим за идеолошка опредељења људи које ценим. Што се мене тиче, може он за друге бити и најцрњи националиста или фашиста – ја ћу му се у свакој прилици дубоко поклонити. Он ме слуша, смешка се, некако тужно, па ми каже: „Не, не, друже Прица, Ви сте веома храбар човек кад ми овако јавно прилазите да ме поздравите: не бојите се Енглеза, а Ви њих добро знате и знате шта су све у стању да учине онима који им нису по вољи као ја, а сада и Ви.“ 

crnjanski

Судећи по сећањима Милоша Црњанског, насловљеним Ембахаде, његово зазирање од Енглеза потиче из личног и општег националног искуства. Лично искуство почиње на аеродрому у Бристолу, где Црњански са супругом, први пут среће званичнике британске империје у својству ратне избеглице са дипломатским пасошем:
„Ту нас преузима полиција и воде нас на саслушавање у једну бараку, и мене и моју жену. Саслушавају ме два детектива и један млађи официр, уљудно, али увредљиво. Све књиге, све папире ми одузимају. Ломе цигарете које налазе у коферу у једном porte cigarettes. Ваљда мисле да песници у цигарете мећу шпијунске извештаје. Ја имам дипломатски пасош, и протестујем, али они сасвим флегматично раде свој посао… Испитују ме нарочито о мојим познаницима у Риму – и то о грофу Ћану. Велим,  скрећем им пажњу да сам ја дошао по својој слободној вољи у Енглеску и тражио, тражио, да дођем у Лондон кад је горео. Два детектива ме питају што замуцкујем кад говорим енглески? Они имају информације да ја енглески знам добро. Велим, енглески сам почео да учим од своје тринаесте године. Имао сам учитељицу енглеског језика и у Риму. Знам енглески добро, али још говорим тешко. Детективи су све грубљи и хоће да отворе и запечаћену дипломатску пошту, коју, из Лисабона, носим генералу Симовићу. Млади официр онда то спречава, прекида саслушање и доводи ми жену. Меће нас, љубазно, у аутобус, и вози у хотел у Бристолу. 

На моју жену, која је Србијанка, и која је пропатила немачку и аустријску окупацију у Србији,  у Првом светском рату, овакав дочек у Енглеској утиче поразно. Њена мати је била одведена у интернацију у Мађарску. Њен отац, са неколико људи, умало није обешен у Крушевцу, под Аустријанцима. Њена Србија је опет под окупацијом. Београд се опет жртвовао. Ми смо овамо дошли као „савезници“, па зар овако да нас дочекају? Енглези су, за време рата, све странце који стижу у Енглеску, неколико дана држали у  затвору, на саслушању. То су звали Patriotic School.“

Оно опште, национално искуство енглеског „савезништва“ почиње заправо пучем од 27. марта 1941. године, који су извели англофилски генерали и политичари масонске обедијенције, по налозима одговарајућих британских служби. Гурнувши српски народ у безмерно страдање, перфидни Албион га је оставио на цедилу.

 

Под заштитом Александра Ранковића

Роман о Лондону садржи бројне и упечатљиве описе симптома енглеских изрођавања, енглеских одрођавања од европске бити. Паметном човеку и један пример је довољан:

„Та огромна варош личи на неку фантазмагорију, у којој је све – бар се тако чини – разумно, логично, величанствено, а кад се боље погледа, из ње све бежи, у неки ситни живот, у неку кућицу, у крчму. На пиво. На тим британским острвима некад су обожавали Сунце, дизали храм од огромног камења Сунцу, а нико не зна да протумачи, како су то подизали? Читаве стене Сунцу… А сад?“

Ваља истаћи да се поглед Црњанског ту високо издиже изнад Лондона и англосаксонског света и да својим презиром обухвата све хоризонте модерне цивилизације Запада.

Прву и највећу заслугу за избављење Црњанског из беде британског егзила има Срђа Прица. Он је у својству амбасадора био први званичник нове југословенске државе, који је својом вољом посетио Црњанског и позвао га да се врати у отаџбину.

Ту беду описала ми је после Вукица Прица са женском упућеношћу у  стање света материје:
„Када смо дошли код Црњанског и његове супруге, Срђа и ја смо морали да седимо, а они су непрекидно стајали. У њиховом стану биле су само две столице.“

Са моћима легендарне дипломатске умешности  – која је успела да измоли чак и од милијардерке Барбаре Хатон њено драговољно исељење из сопственог апартмана у једном њујоршком хотелу за потребе смештаја Јосипа Броза – Срђа Прица је приволео Милоша Црњанског за коначни повратак у Југославију. Ипак, сумњичави Црњански је супругу оставио у Лондону, док се лично не увери у добронамерност  власти нове  Југославије. Многи његови заклети непријатељи били су не само живи, већ и живахни на власти или уз власт, од Марка Ристића, који га је прогласио „мртвим песником“, до Оскара Давича што је ревносно и скоро свакодневно јавно потказивао идеолошку неподобност сваке иоле истакнуте, а самосвојне фигуре на сцени српске културе, укључујући ту и писца ових редова, за кога је дотични био сковао и одговарајућу етикету ради жигосања: „калајићевштина“.

Подозрење Милоша Црњанског растворило се тек у загрљају челника државне безбедности, Александра Ранковића. Фотографију која је овековечила тај сусрет, у Опатији, Црњански је дипломатском поштом послао супрузи, као неми знак да и она може да се врати, спокојно и без страха.

Неки очевици кажу да је вест о паду Ранковића Црњанског затекла у студију Радио Београда, док је снимао своју, гласну лектиру Ламента над Београдом, што је била и остала ненадмашена, упркос труда бројних и професионално импостираних гласова.

Преко разгласа сви уредници били су позвани код директора због једне веома важне вести и одговарајућих упутстава. Потом је Црњански наставио да чита свој Ламент над Београдом, кажу видно блед и сасвим измењеног гласа, у коме је наводно треперио страх човека лишеног једине спољне заштите. Слушао сам доцније тај снимак и нисам приметио никакве разлике између тона гласа у првој и у другој половини лектире.

 

Имате ли Ви уопште пријатеља?

Једно је извесно: испоставило се да сам преценио злобу својих личних непријатеља у Нолиту и околини. Опазивши да му се не јављам, Црњански је поновио позив, али сада посредством Милосава Мирковића у чију сам добродушност имао и имам апсолутно поверење.

Када су се коначно преда мном отворила врата стана Милоша Црњанског, у једној модернистичкој машини за становање, односно за поживотињење човека, у Улици маршала Толбухина, опазио сам на очекиваном лицу једну неочекивану, ружну сенку разочарења:
„Та Ви сте, тако рећи, балавац, а ја сам мислио да сте неки професор Универзитета.“

Током првог дела разговора та сенка је постајала све тмурнија, згуснутија и тужнија. Покушавао сам му прићи са свих страна познатог ми света, добацујући му удице естетских или идејних, животних или књишких изазова, али он се све више удаљавао, осматрајући ме подозриво, из неког простора усамљености, недокучивог за моја сазнања попут мађарског језика отворене књиге,  коју сам опазио на столу његове лектире.

Преокрет је наступио након његовог питања:
„А да ли сте читали ‘Кап шпанске крви’?“ 

„Не. Ако сам погрешио – криви су прикази из којих сам закључио да је ту само реч о љубавној афери Лоле Монтез и Лудвига Првога. Искрено речено, у Вашем опусу ме највише привлаче Ваше идеје..“

Сенка је намах ишчезла, а до тада старачки затегнуто лице нагло се затегнуло на ископаној, зкатној маски истинског бића, просијавајући његову светлост:
„Погрешили сте. То је мој најбољи роман… А што се тиче оног мог несрећног предратног листа ‘Идеје’ – маните се ћорава посла! Бојим се да ни Ви нећете доживети време када ће се моћи јавно, и слободно, а без предрасуда да се о том листу суди. Уосталом, Ви најбоље знате оно: ‘победници пишу историју’…“

Оклевао сам, збуњен, промишљајући да ли и како да му кажем да је по среди неспоразум: Нисам мислио на лист Идеје, већ на идеје поетике његовог истрајног трагања за идеалном отаџбином, од пародије Итаке у очима ратника-повратника и Србије, преко Русије Вука Исаковича, те Европе принца Рјепнина, до Хипербореје из Код Хиперборејаца, митског празавичаја свих европских и индоевропских народа, обасјаног „непобедивим сунцем“.

Осетио сам, на свом лицу, зрак топлине очинске бриге са којом је упитао:

„Имате ли Ви пријатеља?“

Питање ме је потпуно помело, јер га себи никада нисам поставио. Одговорио сам неубедљиво:

„Да… мислим да имам пријатеља.“
„Али, ја мислим на праве пријатеље. На оне који ће Вам помоћи и у најцрњој невољи, који ће Вам дати тањир топле чорбе и кров над главом, ако затреба, а да уопште се не питају ‘зашто?’.“

„О томе нисам размишљао.“

„Е, видите, драги мој, о томе ваља размишљати ако се човек заноси сном уједињења и ослобођења Европе од аждаја бољшевизма и капитализма. Јер, знате како је: они који владају само упитају: Ќолико има тих усијаних глава? Сто? Хиљаду? Десет хиљада? Сидај!’И одоше главе док се каже ‘бритва’! Ја то добро знам. Хвала Богу, глава ми је на раменима, али су ми Идеје живот упропастиле и још увек плаћам цех те лакомислености.“

Milos_Crnjanski ideje

Коснуло ме је то признање слабости људског материјала, тај призор пораза човека од историје. у магновењу, спозано сам порекло оне сенке разочарења на његовом лицу: упркос своје величине и одговарајућих јавних признања, Црњански је непрестано стрепео од неизвесне сутрашњице.

Кроз деценије избеглиштва, у највећој зими европског незадовољства, стид судбине губитника освојила је срж његове структуре. Надао се посети, ако не могућег правог пријатеља који ће му „и у најцрњој невољи“ хтети и моћи „пружити тањир топле чорбе и кров над главом“ – онда бар неке личности од положаја и утицаја, способне да му олакша терет страхова нагомилан на души током предугих деценија изгнанства и забрана, глади и понижења, очајања и безнађа.

У његовим очима разочарења био сам тек један млади десперадос, па сам одговорио примерном безобзирношћу:

„Ипак, без Вашег ‘упропашћеног’ живота – не би настала дела попут ‘Романа о Лондону’, ‘Код Хиперборејаца’ или ‘Ламента над Београдом’. А та дела сада обасјавају и  осмишљавају животе нових генерација. Боље је бити и мртав лав, него живи пас. Боље је бити и „мртви песник“ за Марка Ристића и сличне, него за младе, који долазе и који у Вама препознају свог учитеља!“ 

За оне који су Црњанском видели и који виде свог учитеља, он је био савршено оличење интелектуалца по непревазиђеној дефиницији његовог  идејног и духовног сродника, Дрије ла Рошела:

„Функција интелектуалца, или бар једног типа интелектуалца је да иде са оне стране непосредног догађања, да искуша ризичне стазе, да пређе све могуће путеве историје. Није страшно ако погреше. Извршили су неопходну мисију, одлазећи тамо где никог нема. Напред, назад или са стране – било куда. Битно је изаћи из стада масе. Интелектуалац и уметник нису грађани као други. Имају далеко веће дужности од других.“

 

Смех Црњанског

Моја придика је развеселила Црњанског. Одговорио је, кроз нагло избијени смех, лупивши шаком по колену:

„Ха! Прилазе мени и младе лепотице па ми кажу: ‘Ми Вас волимо, ми Вас обожавамо!’ А ја им кажем, шеретски: ‘Шта ми то вреди да ми кажете, сада, кад сам престар. Што се тако лепе нисте родиле кад сам ја био млад, па ми тада рекле да ме волите, да ме обожавате’.“

У времену на које сад мислим, радост због позива Црњанског поделио сам са пријатељем Слободаном Машићем, тада јединим приватним издавачем који је то постао због верности идеалима анархизма. Замолио ме је да његов издавачки подухват представим и препоручим Црњанском и да га упитам има ли рукопис који званични, остали издавачи не желе или не могу да објаве. Машић је био спреман да га објави. Извршио сам преузету обавезу, али је Црњански понуду скоро мрзовољно одбио, рекавши да нема ништа спремно.

Покушао сам да му пренесем Машићев пословични жар:

„Могли бисте да напишете неку врсту аутобиографије, коју бисмо илустровали вашим фотографијама!“

Тај жар измамио је из његових скоро увелих очију пар искри:

„Каквим фотографијама?“
„Вашим фотографијама, по Вашем избору. Могле би ту да се објаве и фотографије које сте Ви снимали, попут оне са сопственом сенком, фотографије драгих Вам лица, фотографије места која сте волели или за која сте били посебно везани…“

„А да ли бих могао да објавим своје фотографије из младости?“

Глас му је био молећив, па сам одговорио скоро кличући, да бих охрабрио и приволео:

„Наравно!“

Устао је покренут силином одушевљења и почео кружити око стана попут лава у кавезу, што очекује скоро ослобођење:

„Е, у том случају, прихватам понуду. Написаћу нешто посебно за Вашег пријатеља и објавићемо фотографије из моје младости, да се види како сам био леп и моћан. Знате, мене су мрзели салонски комунисти и зато што сам за жене био неодољив, а уз то сам био и врсни гимнастичар, и кицош.“

Једнако нагло, вратио се у пређашње нерасположење, као да је у свом ходу ка младости наишао на неку непремостиву препреку. Ипак, поглед му је задржао одлучност:

„Знате, сад сам тешко болестан, али чим оздравим направићемо ту књигу.“

„Немам утисак да сте болесни, изгледате сасвим здраво.“

„Ха! Само тако изгледам, али, у ствари, ја сам тежак болесник, од тровања… Отровали су ме Енглези.“

„Како су Вас отровали?“

Питање је било неспретно справљено, па је Црњански разумео да се распитујем о конкретним методама тровања:

„Отровали су ме преко воде, из водовода. Ставили су отров у цеви. Не знате Ви на шта су све спремни ти изроди и зликовци!“

Сетио сам се тада свог оца, судског капетана Краљеве војске, који је читав послератни период провео у унутрашњој емиграцији и који је сваког јутра, уместо молитве, проклињао „копилад перфидног Албиона“. Сетио сам се и свог првог сусрета са једним званичником британске власти у римској амбасади Велике Британије, где сам дошао да тражим путну визу. Саслушавао ме је о мом имовном стању као да сам све стекао и стицао лоповлуком. На крају, упитао ме је колико новца намеравам понети у Велику Британију. Задовољио сам његову радозналост и додао како мислим да је та свота сасвим довољна за једномесечни боравак у Лондону.

Из очију му је избио један сев мржње сав преточен у иронију којом је одговорио:

„То што Ви мислите за нас је савршено неважно. Важно је само оно што ми мислимо.“

Испричао сам Црњанском то искуство, не знајући тада за његово, изложено доцније у Ембахадама.  Додао сам како ме је посебно погодио тон са којим је службеник изговорио заменицу другог лица множине, „ми“. То „ми“, осетио сам, било је поларно удаљено од европске множине:

„Ипак, они имају, обично, лепа европска лица и можда нас зато толико боли њихова издаја, њихово изрођавање. Иза тих лепих па и прелепих лица европског кова, пречесто је пустош, празнина јаловости која заудара на неки левантијски материјализам.“

Положио је на мене један дуги поглед и рекао:
„Енглези некад нису били такви, некад давно. Ту празнину, ту пустош коју сте опазили у њима –  други су им починили. Убили су у њима оно што сте малочас поменули, оно римско magnitudo animi. Убили су њихову великодушност, навукавши их на новац, продубивши у њима најгоре инстинкте похлепе и себичлука. Уместо великодушности они сада имају само надутост. Али, и тој надутости одбројани су дани, јер се она полако испумпава. Полако схватају да су, варајући друге, и сами преварени, да су изгубили империју…“

crnjanski-milos1Црњански никада није оздравио, бар до прага званог „смрт“. Када пролазим улицом Маршала Толбухина на зграду где је некад живео, више се ни не осврћем. Не бих умео показати ни број, а камоли прозоре иза којих је некада живео.

Одавао је утисак оне врсте људи којима овај свет није њихов дом. Кад га гледам, на путевима сећања, као сада, личи ми на хиперборејског лабуда, сломљених крила, кога је голема невоља натерала да живи међу циганским кокошкама.

 

Текст је објављен у часопису „Профил“, бр.8, године 1996. 

Преузет са блога „Мрежа Црњански“.

http://crnjanski.net/publicistika.php

http://crnjanski.net/upload/Kalajic-Profil.pdf

О аутору

Повезани чланци

1 Коментар

  1. Pingback: Милош Црњански: Сеобе - Свитање

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *