radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Шта је старије: Кокошка или јаје?

Шта је старије: Кокошка или јаје?

Шта је старије: држава, или нација? Шта се на чему гради? Наоко једноставно питање, али одговор није тако прост. На Балкану постоје само две државе за које је постојање нације претходни услов и то су Република Српска и Србија. Све остале државе су настале пре нације и њу су креирале накнадно. То су, махом, земље које су биле део Аустроугарске, или су имале немачке династије, тако да су баштиниле германско државно право, по коме држава претходи нацији.

То су: Хрватска, БиХ, Румунија, Мађарска,  Бугарска, Грчка и-парадоксално-Црна Гора, која нити је била део Аустроугарксе, нити је имала немачку династију.
Када се говори о црногорској нацији, као главни аргумент за њено конституисање, узима се државност. Имали смо, дакле, или имамо државу, па је труба да немамо нацију, која одговара имену државе. Ово чудно бркање државности и нације је новијег порекла и сеже до 19. века, али се поново оживљава после пада Берлинског зида.

Хрватска је, наведимо је као пример, прво замишљена у главама аустријског племства и државне управе, па јој је прибављен народ. У 18. веку још није било Хрвата, али су становници те замишљене Хрватске најпре сви преведени у католицизам, концем 18. века, а до краја 19. века, сви католици су постали Хрвати. Тек тада је држава, која је била стотинак година старија од нације, добила свој народ. То исто важи и за Мађарску, у којој огроман део становништва чини словенски, превасходно словачки елемент.

Спектакуларан покушај да се од групе народа направи нација, догодио се у Бугарској, концем Седамдесетих година прошлог века, кад су сви муслимани и Турци добили или бугарска имена, или пасош. Познат је случај боксерског шампиона Исмаила Мустафова, који је, у име државне идеје, добио име Исајло Маринов.

Још на попису из 1908. у Црној Гори није било Црногораца, али су већ увелико имали државу. За мање од једног века, држава је створила нацију и пар декоративних мањина, које ће бити толерисане само док подржавају власт.
И у Црној Гори је, дакле, последица претрчала узрок: претпоставка да се, уопште, оформи држава, јесте да постоји нација, чија ће то држава бити. Обрнут пут је, свакоме ко држи до логике, у најмању руку чудан.
Но, треба рећи и ово: нацију није тешко креирати на бази Павловљевог условног рефлекса: награда за онога ко у нацију уђе, казна за онога ко не уђе. Много је већи проблем тој нацији креирати историју и културу. Ко не верује, нека погледа како лепо уз гусле певају Херцеговци из Имотског, Љубушког, Ливна и Дувна, или како се у Сењу још играју српске алке. Промене се имена, промени се вера и нација, али обичај у бићу се тешко да променити.

Опет, кад једна нација нема историју, онда нема ни обавезности коју она собом носи. Историја нових народа је празна табла, по којој се пише шта се хоће и како се хоће. Машти се пушта на вољу више него у бајкама браће Грим. Тако смо сазнали да су Хрвати, током своје непостојеће историје, имали чак 77 владара, на чему могу и Енглези да им позавиде. Уопште немам сумњу да ће и црногорских владара, кад Дукљани среде историју, бити бар приближно, ако не и више. И ви ће се звати на „шј“, или „жј“. Право је чудо да Вук Караџић, који је родом из Црне Горе, није знао за та два фантастична гласа, а изгледа да их није користио ни војвода Мишић, такође пореклом из „јуначког легла“.

Ово су аргументи који су, уосталом, много пута изнети, на овај или онај начин, и тешко је рећи нешто ново и другачије. Ово рађање нације, међутим, много више муке доноси онима који се изјашњавају као Црногорци, него Србима из Црне Горе. Ови други су рашчистили сва идентитетска питања и остаје им само да издрже до краја.

Они први, међутим, морају сваког дана да та пшитања решавају и а се располућују између српске цркве и црногорске нације; сваки пут морају да одричу да су нам заједнички праоци Милош и Лазар, а да им срце задрхти кад неко запева о Косову; сваки пут кад запуцају у јабуку на свадби, морају себи да објасне да је то древни црногорски обичај, иако се у јабуку пуца и на банатским свадбама. Не могу да створе свој обичај, а морају да се одрекну старог, а опет свог; морају да одрекну историју и традицију, а не могу да створе нову; морају да одрекну „Горски вијенац“, а не могу да напишу нови.

Без икакве ироније кажем: тешко је бити Црногорац и велике су муке њихове. Наше нису мале, али су споља, док су њихове унутра. Треба, кад седиш  с ђедом, њему објаснити да ниси исто што и он, да си ванбрачно дете Секуле Дрљевића и Мила Ђукановића, али ђед ко ђед, разумеће и волеће те, таман да си Кинез, него како ћеш себе да волиш после тога?

Од неоцењиве је важности следећа, до сад слабо уочена чињеница: Црногораца, Хрвата и осталих нема пре грађанског друштва. Претпоставка да будеш „политички народ“, јесте да си, најпре, грађанин, у државно-правном смислу. Нација, ако је и када је органска, самоникла, не зависи од друштвено-економских формација. Тек грађанин, који је по дефиницији, одрекао традицију и обичаје и у коме је ослабила вера, може да иступи из нације. Нација је, тек у грађанском друштву, избор; пре њега је ултимативна.

Да ме не би неко погрешно схватио: не говорим против Црногораца; и ми, у Србији, имамо доста својих „Црногораца“, односно Срба који су иступили из нације, само нису себи смислили име, па их, од милоште, зовемо космополитима, или грађанима света. То су они којима  све српско заудара на балкански свињац, који добијају стрес кад виде опанак на телевизији и који би „на два шамара“ пристали да буду и Бушмани.

Престали су да буду Срби, а нешто друго још нису постали и због тога сузе роне на своје розе кошуљице и лаковане ципелице. Чекају да им Вучић, или неко њему сличан, понуди неки нови идентитет, као Мило што је понудио, али ови ћуте и не маре за душевне боли однарођених елемената.

Бити Србин је судбина, бити отпадник од српства је избор. Али, не треба заборавити да је поље људског избора и његове слободне воље веома, веома мало и уско. Сви се родимо у једно време и за то време; родимо се у једној култури и једној нацији, без свог избора. Онда се родимо у једној, „баш тој“ породици, на шта не можемо да утичемо; родимо се лепи, или ружни, паметни, или глупи, здрави, или болесни. Тек иза свега тога почиње оно мало поље слободе Ако хоћемо да га проширимо, морамо да прегазимо све – и веру, и нацију, и културу, али и дедове. Тек кад све бацимо у блато, постајемо апсолутно слободни и баш тад губимо све.

Јер, човек не стоји, ако је човек, на Тимберленд ципелицама, него на гробовима предака, на језику, на племенским табуима и тотемима. Ко изјави да је слободан да бира, одмах је пао у ропство, а ко изјави да је роб предака, традиције и обичаја, одмах постаје слободан; слободан „за“, а не „од“; слободан за подвиг, за отмено служење племену и прецима, док онај други, ко је слободан „од“, ослободио се свега овога и постао је мање од локвања, који иде где га струја носи. Зато су конвертитски народи нечувено сурови, јер убијајући друге на окрутне начине, у ствари убијају припадника те нације у себи.

olga_olja_ivanjicki_boj_na_kosovu
Оља Ивањицки, Бој на Косову

Црногорци још нису прешли границу, још нису умочили руке у крв своји дојучерашњих сународника и, док то не учине, за њих још има спаса и наде. На нама и на њима је да водимо рачуна да се то не деси, јер смо сувише блиски, е да би то једно од нас преживело.

Што су аргументи у прилог томе да је биолошка маса црногорске нације српског порекла, то је ирационални одговор Црногораца упорнији. Њима је све на коцки, нама није ништа-бићемо и даље Срби, како год се све ово окончало-али ко зна шта ће они бити? Гледамо да је довољно да се, у хрватском јавном мњењу, заврти нека медијска прича, и читава хрватска нација увиђа да је, заправо, не словенског, него готског порекла. Онда опет раде медији три дана, и сви увиђају да су, у ствари, персијског порекла. Онда опет ради телевизија и враћају се у словенско порекло. То може да се деси и Црногорцима и то врло лако и брзо. Што је нација млађа, то је више као дете, лако се поводи и сваки нови дан потире претходни. Кад ниси оно што јеси, онда можеш да будеш све што ниси.

Објављено 8. новембра 2015.  на порталу ИН4С

Шта је старије: Кокошка или јаје

 

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *