radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Како би заиста изгледао рат између САД и Русије (први део)

Како би заиста изгледао рат између САД и Русије (први део)

THE SAKER

Историја је у више наврата доказала да је снага воље много важнија од технологије.

Ово је вероватно питање које ми људи најчешће постављају (мисли се на наслов текста; прим. прев.). То је такође и питање на које слушам највише бизарних и на погрешним премисама заснованих одговора. Бавио сам се овим и у прошлости, и они које ова тема занима могу да прочитају следеће чланке: Памћење важних лекција Хладног рата, Смисао Обаминог чекића од милијарду долара, Зашто је америчко-руски нуклеарлни баланс чврст као што је увек и био,Кратки подсетник о америчко-руском нуклеарном оружју, Размишаљања о незамисливом,Конвенционални војни баланс између САД и Русије.

Било би бесмислено да све опет понављам, па ћу се потрудити да проблему приђем из донекле различите тачке гледишта, али чврсто препоручујем заинтересованима да издвоје време и прочитају ове чланке који су, иако углавном писани у 2014. и 2015, још увек у суштини релевантни, посебно кад се ради о методологији приступа проблему. Сада желим да раскринкам неколико популарних клишеа о модерном ратовању. Надам се да ћу, радећи то, успети да вам пружим информације уз помоћ којих ћете се пробијати кроз бесмислице које корпоративни медији данас називају „анализама“.

 

 

КЛИШЕ БР. 1: АМЕРИЧКА ВОЈСКА ИМА ОГРОМНУ КОНВЕНЦИОНАЛНУ ПРЕДНОСТ НАД РУСКОМ

Зависи шта подразумевате под термином „предност“. Америчке оружане снаге су много веће од руских – то јесте тачно. Али, за разлику од руских, оне су раштркане по целој планети. У рату није важна величина војске, већ колики њен део је заправо доступан за борбу у арени ратних дејстава (убудуће АРД означава поприште конфликта).

На пример, ако у једној АРД имате само два аеродрома, од којих сваки има капацитет за пријем 100 авиона који изводе ваздушне операције, ништа вам не значи ако имате хиљаду авиона на располагању. Можда сте чули за фразу „цивили се фокусирају на борбену моћ, војници на логистику“. То је потпуно тачно. Модерне војске имају екстремно велику логистичку подршку, што значи да би за један тенк, авион или бацач ракета требало да имате огромну и софистиковану линију подршке, која омогућава да тај тенк, авион и бацач ракета нормално оперишу.

Или једноставније: ако вам зафали горива или резервних делова зе тенк – он не може да функционише. Стога је апсолутно бесмислено рећи, на пример, да САД имају 13.000 авиона, док Русија има само 3000. Ово можда и јесте тачно, али је ирелевантно. Једино што је важно јесте колико спремних авиона САД и НАТО имају за ангажовање у моменту почетка ратних операција и која ће бити њихова мисија.

Израелци имају дугу историју уништавања арапских ваздушних снага за време њиховог боравка на земљи, и то изненадним нападима, који су најбољи начин да се анулира нумеричка предност противника. Ствари стоје тако да би Америци било потребно много месеци да у Западној Европи састави силу која би имала и најмању шансу да се супростави руској војсци. Са друге стране, нико не би могао да натера Русе да седе и гледају како се гомилају трупе за тај напад (што је највећа грешка коју је направио Садам Хусеин).

bomb-strangelove

КЛИШЕ БР. 2: АГРЕСОРУ ЈЕ ПОТРЕБНА БРОЈЧАНА ПРЕДНОСТ У ОДНОСУ 3:1 ИЛИ ЧАК 4:1

Ово је само „донекле тачно“, посебно на тактичком нивоу. Али често се узима за опште правило да то што одбрана даје предност 3:1 значи да са једним батаљоном у одбрани имате реалне изгледе за победу у ситуацији када вас нападну три противничка батаљона. Међутим, гледајући из оперативног или стратешког угла, ово правило је потпуно нетачно. Због чега? Због тога што страна која се брани има велики недостатак: нападач увек одлучује време, место и начин напада.

За оне које више занима ова тема топло препоручујем књигу Изненадни напад: Лекције за планирање одбране Ричарда Бетса, која, иако је релативно стара (1982) и веома фокусирана на Хладни рат, пружа веома интересантан и детаљан увид у предности и ризике изненадног напада. Ово је занимљива тема коју не могу овде детаљно да елаборирам, али хајде само да кажемо да успешно изведен изненадни напад готово у потпуности анулира све предности које би у теорији страна која се брани требало да има.

Даћу вам једноставан пример: замислите линију фронта дужине 50 километара у којој сваких пет километара са обе стране чува по једна дивизија. Дакле, свака од страна има десет дивизија од којих је свака задужена за чување пет километара фронта. Ако бисмо се водили правилом 3:1, страни А је потребно 30 дивизија да пробије 10 дивизија одбране. Да ли је ово тачно? Није! Страна А може концентрисати пет дивизија на 10 километара фронта и ставити преосталих пет у одбрану. На тих 10 километара фронта страна која напада сада има пет нападачких дивизија против две одбрамбене, док на остатку фронта страна А има пет одбрамбених дивизија против осам потенцијално нападачких. Приметите да сада страна Б нема предност од 3:1 у односу на одбрамбене снаге стране А (прави однос је сада 8:5)

У реалном сценарију страна Б би пребацила дивизије у одбрану уских 10 километара фронта, али то значи да ће од тог тренутка имати мање дивизија дуж остатка линије одбране. Одавде се сада може развити много сценарија: страна Б може, уместо да се брани, прећи у контранапад; може одлучити да се брани по дубини (неколико ешалона, два или три); страна А може фингирати напад на једном делу фронта и онда напасти на другом месту, или страна А може послати, рецимо, један појачани батаљон да брзим кретањем направи пометњу у редовима одбране стране Б. Оно што желим да кажем је да правило 3:1 представља опште тактичко правило и да у правом ратовању руковођење јединицама захтева много више веома детаљних калкулација, укључујући и последице изненадног напада.

 

 

КЛИШЕ БР. 3: ВИСОКА ТЕХНОЛОГИЈА ОДНОСИ ПРЕВАГУ

Ово је апсолутно нетачна тврдња, а ипак овај мит представља свету догму међу цивилима, посебно у САД. У реалном свету високотехнолошки борбени системи, иако веома вредни, доносе цео низ проблема, од којих се први тиче цене.

(Дигресија: кад сам студирао војну стратегију крајем 90-тих, један од наших професора – из америчких ваздухопловних снага – показао нам је график који илуструје растуће трошкове једног америчког борбеног ловца од 50-тих до 90-тих. Онда је пројектовао овај тренд у будућност и у шали закључио да ће око 2020 (ако се добро сећам) САД имати новца да приуште само један веома, веома скупи авион. То је, наравно, била шала. Али она носи озбиљну поруку: растући трошкови могу довести до несносно скупих оружаних система, који могу бити произведени у само неколико примерака и који су веома ризични за употребу.)

Технологија је такође обично веома крхка и захтева изузетно комплексну подршку, поправке и мрежу за одржавање. Немате ништа од тога ако поседујете најбољи тенк на планети ако већину времена проводи на општим ремонтима.

Још један од проблема софистиковане високотехнолошке опреме је то што њена сложеност омогућава да је нападнете на више различитих начина. Узмите за пример војни дрон. Њега је могуће онеспособити:

Противваздушном ракетом (активна одбрана);

Ослепљивањем или неком другом врстом онемогућавања његових сензора (активна одбрана);

Ометањем комуникација са оператером (активна одбрана);

Ометањем или онеспособљавањем његовог навигационог система (активна одбрана);

Камуфлажом/обманом (пасивна одбрана);

Креирањем лажних мета (пасивна одбрана);

Заштитом мета, на пример, закопавањем (пасивна одбрана);

Прекомерном покретношћу и/или дислокацијом (пасивна одбрана).

Постоји још много могућих мера, све зависи од стварне претње. Кључ је опет у цени и питању колико коштају трошкови развоја, изградње и употребе напредних оружаних система у односу на трошкове једне (или више) противмера.

Коначно, историја је у више наврата доказала да је снага воље много важнија од технологије. Само погледајте апсолутно понижавајући и тотални крах вишемилијардерских и високотехнолошких израелских одбрамбених снага у рату против Хезболаха 2006. године. Израел је користио сву доступну авијацију, добар део морнарице, веома обимну артиљерију, најновије тенкове, и поражени су, апсолутно поражени, од стране мање од 2.000 бораца Хезболаха, који чак и нису били најбољи борци које Хезболах има (Хезболах најбоље борце држи на северу реке Литани). Исто тако, ваздушна кампања НАТО против трупа Војске Србије ће отићи у историју као један од најгорих пораза огромне војне алијансе са високотехнолошким оружјем од малене земље наоружане видно застарелим војним системима.

(Дигресија: оно што је заиста у оба поменута рата „однело превагу“ у корист англо-циониста је првокласна пропагандна машинерија која је успешно прикрила величину пораза њихових снага. Али информације постоје и у њих се и сами можете уверити).

nevidljivi-2

КЛИШЕ БР. 4: ВЕЛИКИ ВОЈНИ БУЏЕТ ОДНОСИ ПРЕВАГУ

Ово је такође мит који се посебно негује у САД. Колико пута сте до сада чули нешто попут „бомбардер Б-2 од милијарду долара“ или „носач авиона класе Нимиц од шест милијарди долара“? Претпоставка је да Б-2 или Нимиц коштају толико новца да морају бити заиста импресивни. Да ли је заиста тако?

Узмите за пример Ф-22А „рептор“ (на слици испод) и онда погледајте секцију „развој“ на википедијском чланку о том авиону. Шта ту имамо? Пар руских Т-95 (година увођења у употребу 1956) пресрело је један ирански Ф-4 Фантом (година увођења 1960). Управо то, пар бомбашких акција у Сирији (авиона Ф-22А “рептор“) имало је за циљ да попуни шарени асортиман ангажмана у прекоморским интервенцијама које се изводе у промотивне сврхе. Дакле, на папиру је Ф-22А невероватан авион, што суштински и јесте тачно, али чињеница је да је био коришћен само у мисијама које су Ф-16, Ф-15 или Ф-18 могли да одраде јефтиније, чак и боље. (Ф-22А је очајан кад се користи као бомбардер јер никада није био дизајниран за ту намену.)

Већ сам наилазио на контрааргумент типа: Ф22-А је дизајниран за рат против СССР и, да се тај рат догодио, показао би се као ненадмашан авион. Да, можда, осим што их је свеукупно направљено мање од 200. Осим што, да би задржао мали одраз на радару, Ф-22 има сићушно лежиште за монтажу оружја. Осим што су Совјети развили системе за претрагу и праћење базиране на инфрацрвеној технологији на свим МиГ-29С (који су далеко од статуса високотехнолошких летелица) и Миг-27С авионима. Осим што су Совјети већ били отпочели развој „антистелт“ радара и што су данас Ф-22А у суштини бескорисни против модерних руских радара. Ништа од овога не негира чињеницу да је у погледу технолошког развитка Ф-22А супериорно достигнуће и веома импресиван борбени авион. Али он не би направио битну разлику у потенцијалном рату између САД и Совјетског Савеза.

 

КЛИШЕ БР. 5: ВЕЛИКЕ ВОЈНЕ АЛИЈАНСЕ ДОБИЈАЈУ РАТОВЕ

Још један мит о ратовима који се негује на Западу – војни савезу добијају ратове. Типичан пример је, наравно, Други светски рат. Теоретски, Немачка, Италија и Јапан формирале су пакт Сила осовине, док су 24 државе (укључујући Монголију и Мексико) оформиле савез под називом Савезници. Као што знамо, Савезници су поразили Силе осовине. Међутим, тако речено, то представља бесмислицу. Реалност је потпуно другачија.

Хитлерове снаге бројале су око два милиона Европљана из 15 различитих земаља, које су немачким снагама додале 59 дивизија, 23 бригаде и велики броје засебних пукова, батаљона и легија. Поред тога, Црвена армија је заслужна за око 80 одсто свих губитака немачких снага (у људству и опреми). Сви други, укључујући САД и Велику Британију, поделили су сићушних 20 и мање одсто и придружили се рату кад је већ било очигледно да је Хитлер поражен.

Неки ће поменути широке покрете отпора који су се супростављали нацистима, често херојски. Не поричем њихову вредност и допринос, али важно је схватити да ниједан покрет отпора у Европи није успео да порази ниједну Вермахтову или SS дивизију (10-15 хиљада људи). У поређењу са тим, само у Стаљинграду Немци су изгубили 400.000 војника, Румуни 200.000, Италијани 130.000 и Мађари 120.000. Дакле само у једној бици пало је 850.000 војника. У Курску су Совјети поразили 50 немачких дивизија, које су имале око 900.000 војника.

(Дигресија: покрети отпора су типично били задужени за саботаже, диверзије или нападе на одређене мете од великог значаја. Њихова намена никада није била да се боре са регуларним војним формацијама, чак ни са четама од тричавих 120 људи. Немачке снаге на територији Совјетског Савеза биле су структурисане у неколико „војних групација“ (Heeresgruppe), од којих је свака садржала четири или пет армија (свака са по 150.000 војника). Оно што овим цифрама желим да истакнем је да степен операција на Источном фронту не само да је био знатно виши од онога са чим би покрети отпора могли да се носе, већ и у односу на било који други фронт у Другом светском рату, барем што се тиче копнених операција, будући да је морнарички рат на Пацифику такође вођен на широкој основи.)

beograd_borbe_1944-
Београд, борбе 1944.

Наставиће се

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
The Unz Review

Текст преузет са сајта Нови Стандард

http://www.standard.rs/svet/34729-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D0%B1%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0-%D0%B8%D0%B7%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%BE-%D1%80%D0%B0%D1%82-%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B5%D1%92%D1%83-%D1%81%D0%B0%D0%B4-%D0%B8-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5-1

О аутору

Повезани чланци

1 Коментар

  1. Ivan K.

    Када сам видео шта је Миленковић издвојио као поднаслов, пао ми је мрак на очи.

    Србин, практично босоног, гологлав, избегава ни авлију да уреди да од ње живи, а камоли да има макар и полупристојно наоружање, са „савезником“ Русијом која троши десет пута мање на наоружање од САД, и привредно-ресурсно је једно дваес’ пута мања од Запада, – види текст који каже да је то сасвим безначајно, нацистичка Снага Воље ће га преобразити у победника

    – Сјајно!

    Што је баби мило, то је селектирала за „шеровање“ и лајковање.

    Да је селектирала нето више, било би јој опроштено. Наиме, наш Црногорац Сејкер, је својим полунебулозама испровоцирао низ ваљаних коментара, делом ваљанијих од онога што је он написао.
    Анатолиј Карлин:

    In practice, “The bullet is a fool but the bayonet is a fine lad” (pre Crimean War Russia), “the cult of the offensive” (pre-WW1 France), and “martial races” (Pakistan before India repeatedly trounced them) style rhetoric has more often not been used to mask laziness, real weakness, and criminal incompetence.

    У пракси, реторика у стилу „метак је будала али бајонет је фини момак“, „култ офанзиве“, „ратничке нације“, је пре свега био у функцији маскирања лењост, стварну слабост и криминалну некомпетентност.

    Е, та лењост, стварна слабост и КРИМИНАЛНА НЕкомпетенција најбоље описују елиту којој припадаш и ти, Милане. Као што ти проницљиво и оштро критикујеш понашање српског војног врха од пре тачно сто година, за сто година од сада Срби ће се пренеражавати и чудити што је Миленковић одбијао да призна елементарне чињенице и НЕмогућности … ваљда да би уживао у пријатном емотивно топлом чабру, митоманском јакузију.

    Као што Сејкер ваљда зна, исходи геостратешких сукоба пре свега зависе од економско – логистичке ситуације. Баците поглед на мапе и бројке, видите чиме располаже Запад, и чиме Русија и Кина , која је економски уско везана за САД. Покушајте да одбаците разлике у величинама људства и привреде, величинама ресурса на располагању и величинама улагања кроз генерације, одбаците руски крах деведесетих као суштински безначајан. Узмимо да се све то може надокнадити снагом воље. Пропорција ратно вољног становништва САД и Русије је у анкетама прошле године било утврђено као практично подједнако високо. Страх ме је шта ћете да закључите, јер сте толико везани за емоције, утиске и магловита сећања. Ја добијам утисак да је за преовладавање једне стране врући рат беспотребан.

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *