radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Горан Јевтовић: НАТО и Србија – није то баш тако…

Горан Јевтовић: НАТО и Србија – није то баш тако…

Два дана за редом читамо у „Политици“ текстове[1] посвећене односу НАТО и Србије. На прво гледање, рекло би се непристрасна штива, односно извештаји, у циљу објективног информисања јавности. Но, када се завири између редова лако се може уочити спровођење НАТО агенде на делу. Префињена, да не кажем лукава „јавна дипломатија“, тачно према „Индивидуалном акционом плану партнерства – ИПАП“ (Individual Partnership Action Plan – IPAP),[2] као најинтензивнијем механизму НАТО програма под називом „Партнерство за мир“, резервисаном за такозване нечланице.

Да поновимо још једном – особито љубитељима „војне неутраности“ (таквих је више милиона) а међу њима су и познате родољубиве странке – „Партнерство за мир“ је НАТО програм од слова „а“ до слова „ш“. Програм по коме смо, према НАТО аршинима и под командом и супервизијом северноатлантских стручњака, „реформисали“ оружану силу, тачно по њиховом укусу и за њихове глобалистичке подухвате.

Толико „квалитетно“ смо се реформисали, да када би ме неко питао из српског врховништва за савет, без размишљања бих предложио подношење државног захтева за моментални улазак у Алијансу. Ово није провокација, заиста би то био био најпаметнији потез. Када би нас сада примали, као Црну Гору рецимо, то би значило признање Алијансе да је Србија целовита – са Косметом, Војводином и Рашком у свом саставу, за век векова. Тако нешто би нам гарантовао управо њихов Вашингтонски уговор из 1949. и бројне стратегије и планови након тога.

Друге солуције – окретање Истоку – су заиста „нерентабилне“, с обзиром да су нас поодавно Вучићеви – а много пре њих Тадићеви и Коштуничини – експерти, службеници и аналитичари, „чињенично“ убедили у супротно. Петнаест година из дана у дан се чује, на овај или онај начин, али увек громогласно – Русија је далеко, окружени смо евроатлантским државама, Дунав није међународна пловна река, европско небо и на њему ваздухопловни путеви затворени су за руске траснпортне авионе, нагло окретање ка Евроазији би било опасно, мали смо и слабашни, а Косово нам ионако чува НАТО.

Има ли бољег објашњења? И квалитетнијег дефетизма? Тешко. Још само да се колективно самозапалимо.Ко нам овакве небулозе изговара? Управо они који се годинама упињу доказујући како је познати српски „диктатор“ ’90-тих опструисао набавку ПВО система С-300 и тако угрозио одбрану од агресије НАТО. Па још тврде, наравно из поузданих дипломатских и посебно локалних мафијашких кругова, како је то могло очас посла да се среди.

*

У првом тексту „Политика“ преноси делове интервјуа др Ненада Поповића, председника Српске народне партије и Вучићевог верног коалиционог партнера, који је дао руском „Интерфаксу“, поручујући руској и српској јавности преко тог гласила, како ће његова партија „наставити да се супротстављања чланству Србије у НАТО-у и да Србија ни у ком случају не сме да буде члан те алијансе“.

Већина би приупитала – шта је у овоме лоше, доктор Ненад је против учлањења у НАТО од првог дана од када је закорачио у свет политике? И где је ту неискреност, а ја бих додао и вешто спиновање?

Ствар је проста да простија не може бити – где је, када и од кога из врха Алијансе и около-наоколо, председник СНП и бивши потпредседник ДСС-а чуо, да је Србији оваквој и, посебно, оволикој, понуђено учлањење и потписивање Вашингтонског уговора из 1949. године?

Уколико није тако, а није, чему онда залуђивање Срба и осталих грађана? Због чега обмањивање јавности и ничим утемељена и сувишна патриотска анти-НАТО реторика? Зашто искривљује НАТО огледало и доводи у заблуду бројне добронамерне људе? Због чега не саопшти да је НАТО од петог октобра у земљи Србији толико углављен управо преко „Партнерства за мир“ – против чега наречени доктор наравно да нема ништа – да је потпуно апсурдно да окупирана (таква мора да остане до даљњег) Србија, путује у Брисел и оближњи Монс преко Напуља? Чак и да баталимо бес народа због рушилачке оружане агресије.

Да ли је такав Поповићев став искључиво зарад политичких поена? Само делимично. Примарни разлог – то је, најпрецизније речено, задатак. Од кога? Управо од НАТО мајстора. На оним истим постулатима на којима су нас 2007. године утерали у „војну неутралност“. У државно мртвило и предају.

Уместо да тада отказујемо НАТО програм „Партнерство за мир“, да се окрећемо Русији и осталим слободољубивим земљама, и да макар реторички запретимо војничком одбраном своје јужне српске покрајине, зато што је Резолуција 1244 брутално погажена, ми смо се јуначили скупштинском резолуцијом која нас је оставила на ветрометини. А Косово и Метохију потпуно предала у руке Северноатлантској алијанси. Њеној „Здруженој оперативној команди“ у Напуљу која руководи мисијом КФОР.

Дакле, право питање за господина Поповића (и бројне, њему сличне родољубе), питање које никако да му поставе не само српски, већ како видимо и руски новинари, је – када ће кренути у кампању против НАТО програма „Партнерство за мир“ и изласка Србије из тог евроатлантског дворишта? Прецизније – када ће кренути са истеривањем НАТО савеза из Србије, тако што ће протерати „Партнерство за мир“?Културно, фино, дипломатски, у складу са међународним правом. Чак је и предвиђен рок од годину дана за свечани излазак.

Јер, немогуће је супростављати се СОФА аранжманима које је Србија потписала као и свака друга чланица НАТО, бити против ИПАП-а, затим, против „НАТО војне канцеларије за везу“ (ускоро ће и званично прерасти у Штаб), залагати се за херметичко затварање државних граница због избеглица, а успут заговарати блиску сарадњу са Русијом и (наводно) наоружавање са те стране, и истовремено неговати НАТО програм „Партнерство за мир“ у највишем стадијуму, зато што, када се све наведено потрпа у исти кош, добије се један од тежих облика шизофреније.

Није ми познато о чему господин Поповић збори са домаћинима и бројним гостима на чувеном Молитвеном доручку у Вашингтону, на коме је већ подуже редован посетилац, али да сам на његовом месту ја бих их без увијања питао следеће – зашто не примите овакву и оволику Србију у пуноправно чланство ваше Алијансе? Нараво, одговор би, уколико би отворили душу и били искрени, гласио, отприлике, овако – примићемо вас када вас сведемо на преткумановске границе. Тамо негде на 1912. годину.

**

У другом „Политикином“ тексту смо обавештени о петој сесији „Атлантског савета Србије“[3] под називом Отворено о ИПАП-у“. Вишегодишња и планска активност коју „по дифолту“ подржава Амбасада САД и „Одељење за јавну дипломатију НАТО“. На том, редовитом зборовању учествују одабрани српски и иноземни „стручњаци“ евроатлантске провенијенције, ојачани високопозицонираним припадницима Министарства одбране и Војске Србије. Који су, такође, поодавно „одабрани“ и „едуковани“ и провучени кроз префињене НАТО филтере.

Тако нас је уважена Дијана Иванчић, начелница Одељења за НАТО и Партнерство за мир у Министарству спољних послова Сбије, детаљно обавестила, а „Политика“ то преноси, о резултатима српског-НАТО плана под називом ИПАП. Задовољно констатујући како је практично све оно што је од задатака прихваћено, углавном и испуњено, те да је у вези са тим благовремено поднет званичан извештај. Зна се и коме – Секретаријату НАТО-а, одакле ће нам идућег месеца доћи у госте и у контролу Експертски тим. Наравно, потребно је на лицу места проверити зборе ли домаћини истину или по нешто скривају. Савезнички и партнерски, нема се шта додати.

Е, сада, све би то било дивно, да се новинару „Политике“ није обратио активни учесник НАТО сесије, пуковник Петар Бошковић, начелник Управе за односе са јавношћу Министарства одбране. Хвалећи домете и достигнућа на ИПАП путешествију и „плодну сарадњу“ са НАТО, кренуо је, бог’ме, у озбиљну критику српског новинарства. Па је тако изрекао више замерки оценивши да се ради површно, да се текстови често не темеље на пуним информацијама него на оним које се „покупе са улице”, те да нема истраживачког новинарства.

Каже Бошковић самоуверено, „новинар то једноставно неће да чита, он ће да покупи информацију на улици и, ако је ви не пласирате на прави начин, изгубићете много времена“, образлажући став да су медији пуни предрасуда када извештавају о сарадњи Србије и НАТО-а. А онда је поентирао: „Оног момента када кажете Партнерство за мир, они то повезују са НАТО-ом, директно са НАТО-ом, што није баш тако, јер се у Партнерству за мир налази и Русија, а она није у НАТО-у”.

Обратимо пажњу, дословно је рекао – када кажете Партнерство за мир, они то повезују са НАТО-ом, директно са НАТО-ом, што није баш тако…!

Дакле, слично Поповићу и осталим мајсторима замајавања, званични представник одбрамбене силе Србије тврди да НАТО програм „Партнерство за мир“ у ствари није НАТО програм, а поготову нема „директне“ везе са НАТО-ом! То јест, мож’ да буде, ал’ не мора да значи.

У једној реченици друг Перо обриса међународно верификовани уговор под називом „Оквирни документ“ и пратећи „Презентациони документ“, преко којих је Србија потписала сарадњу са НАТО савезом и ушла у НАТО програм „Партнерство за мир“. Обриса и једно пет-шест перманентних такозваних „механизама сарадње“, обриса и „поверилачке фондове“ којима нам је НАТО елиминисао ратно људство, стотине и стотине озбиљних јединица, силну борбену технику, милионе комада муниције, пројектила, минско-експлозивних и логистичких средстава, обриса и „НАТО војну канцеларију за везу“ усред Београда, и тако даље и томе слично.

А, да, ту је главно образложење – шта се бунимо, у „Партнерству за мир“ је и Русија. Наравно да ни он, нити било ко други ко је плаћен да такву тврдњу редовно раубује – кад могу Руси, а што не бисмо и ми Срби – неће поменути никада: прво – да се учлањење Русије у ПзМ одиграло у време чувеног Андреја Козирјева који је и потписао „Оквирни документ“, а друго – да је већ 1997. године учешће Русије у том НАТО програму значајно измењено, да би већ 2002. године тај однос прерастао у потпуно равноправну сарадњу под називом „Савет Русија – НАТО“.

Шта још нећемо чути? Да систем одбране Русије и посебно њене Оружане снаге нису биле реформисане према НАТО стандардима и процедурама и под патронатом њихових стручњака, за разлику од Војске Југославије, а затим и Војске Србије, које је НАТО потпуно уништио.

Посебно се неће освртати на односе НАТО-Русија од 2008. године, од догађаја у Грузији, као и о ономе што се дешавало од 2014. након украјинске обојене револуције, када су ти односи потпуно замрзнути, све до догађаја на Блиском истоку, у Сирији. Тога, једноставно, нема и неће за скоријег вакта ни бити у српском, војничком новоговору.

***

У земљи Србији увелико је у току вишедневна „командно-тактичка“ вежба под кодним називом „Морава 2016“.[4] Шта је карактеристично? По први пут од када смо ушли у НАТО програм „Партнерство за мир“, тачније, од када нас је НАТО поклопио, на наведеној вежби не учествују припадници тог савеза. Чак ни као посматрачи. Подигнуто је све што је могло да се креће из свих видова, родова и служби, и то на целокупној територији, од севера до југа. Врше се провере јединица, гађања, проигравају супозиције, увежбавају команде, решавају бројни задаци из прве и треће мисије Војске, логорује, па чак обучава и нешто резервног састава.

Врховни командант Томислав Николић је посетио „дејствујуће снаге“. Импресивна слика. Али, ова „битка“ се, иако тако не изгледа према садржају и на основу „поклопљене“ територије, ипак изводи на тактичком нивоу. Такав је и назив, јер су такве и јединице. Такозвани НАТО „модуларни систем“, са којим не можемо да бранимо земљу у „стратегијском окружењу“, нити да затворимо државну границу, да одбранимо оперативне правце, ваздушно-десантне просторије, насељена места, стратешке објекте и ослонце, и друго.

Некада, док смо имали углед и моћ стварне оружане силе овакве активности су називане најчешће – маневрима, командно штабним ратним вежбама, проверама борбене готовости армија, корпуса, дивизија, двостраним вежбама са бојним гађањима и слично. Тога више нема. Ем нас нема ни у приближном броју нити по квалитету, ем нам не дају. А зна се ко – они са којима негујемо „заједничку спољну и безбедносну политику“ – НАТО и ЕУ.

Недавно је, пре непуних 10 дана, одржана мултинационална вежба „Платинасти вук 16“[5] (након „вукова“ 2014. и 2015.), под патронатом Европске команде САД и НАТО. Подразумева се у бази „Југ“. Тамо су припадници Војске Србије са колегама из Босне и Херцеговине, Бугарске, Македоније, Сједињених Америчких Држава, Словеније и Црне Горе, успешно реализовали теме из области „тактике, технике и процедуре у мултинационалним операцијама“ према различитим садржајима.

„Мултинационалне операције и различити садржаји“. Више и не спомињу термин „мировне операције“. Е, то је јавна дипломатија НАТО – навикнути просечног Србина да се не замара „детаљима“. Што би он размишљао о мултинационалном ангажовању, па макар на супротној страни „ангажовања“, у сасвим изгледној перспективи, била и Русија.

Шта је заједничко наведеним, формално и садражајно, потпуно различитим вежбама? И о једној и о другој је увелико извештен онај Експертски тим НАТО, који ће нас обићи и пожелети јуначко здравље идућег месеца. Тек толико да читаоци не брину.

Што би рек’о друг Перо Бошковић – морамо бити прецизни, мора да се чита, да се не скупљају информације по улицама, да се не робује предрасудама, и да не повезујемо „Партнерство за мир“ директно са НАТО, што није, јелте, баш тек тако…

Јал’ тако, јал’ никако…, мој Перо, стари ратни друже…

Pawel-Kuczynski-satirical-art-

[1] http://www.politika.rs/scc/clanak/355761/Popovic-Srbija-ne-sme-da-ude-u-NATO

http://www.politika.rs/scc/clanak/355746/NATO-strucnjaci-u-junu-u-Beogradu

[2] http://www.mfa.gov.rs/sr/images/ipap/ipap.pdf

[3] http://www.atlanticcouncil.rs/vesti/vesti/275-peta-konferencija-u-serijalu-otvoreno-o-ipap-u-strategija-javnog-informisanja

[4] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9653

http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9647

[5] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9632

Текст преузет са сајта Фонда Стратешке културе

http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/nato-i-srbija-nije-to-bas-tako/

О аутору

Повезани чланци

1 Коментар

  1. драгослав павков

    „Уместо да тада отказујемо НАТО програм „Партнерство за мир“, да се окрећемо Русији и осталим слободољубивим земљама, и да макар реторички запретимо војничком одбраном своје јужне српске покрајине…“

    Ili ovo ogromno plavo nije Rus(ij)ska federacija, ili ovog čoveka neko plaća da loži neznaveni srbski narod. Niko nije toliko glup, a naročito to nisu pobednici nad NATO i osvajači rezolucije 1244. http://www.mod.gov.me/files/1170071690.doc

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *