radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Српска „Квака 22“

Српска „Квака 22“

Пре два дана сам, са мојим другом Ацом, прошетао по граду, колико да бацим поглед на протест „Не да(ви)мо Београд“. Прва импресија: добро обучени, добро подгојени демонстранти; на свакоме сома евра гардеробе, фенси ранчићи на леђима, бочице сокова и воде у рукама.

Тај слој, који је јуче, кобајагим, демонстрирао против рушења под фантомкама, моја сестра иначе зове „увело цвеће“, или „Ђулици увеоци“. Ко је из Београда, зна о чему причам: то је прецвало градско становништво, које никад ништа теже од кашике није узело у руке и које мисли да је посисало сву памет овог света. Асистирали су им паланчани који су дошли, са 19 година, у свој родни Београд на студије и који се, као вечити кандидати за фенсиће, трпају на све другосрбијанске манифестације. У основи, сви заједно су екипа која је научила да живи од положаја и статуса, а не од рада и та екипа је спремна да спали Србију, само да очува свој положај. ЛГБТ популација је ту, али не у виду хомосексуалаца, већ њихових неовлашћених представника из НВО.

То је, дакле, она гомила која за себе мисли да је авангарда, а заправо је сума медиокритета, који гутају мејнстрим сплачине, увијене у ЦНН целофан.

Но, екипа је лепо организована: скупљају се, по мањим групама, на зборним местима и скупа, на команду, одлазе на протест, предвођени особом која носи другосрбијанску меденицу око врата. Улоге су одлично подељене, свак зна у кога треба да гледа, шта треба да се ради и шта и кад треба да се урла. Читава зезалица највише личи на слетове из Седамдесетих, када је омладина, спонтано, вежбајући спонтаност по два месеца, предавала Штафету младости врховном команданту. Истина, сада штафете нема, а и врховни командант је измештен у иностранство.

Тешко ми је да верујем да Вучић није од почетка схватио игру, а још ми је теже да разумем зашто се није снашао. Имао је сигуран излаз: не бранити догађаје у Савамали и одмах маси дати нечију главу, а затим носиоца главе, кад се све утиша, наградити неком масном комбинацијом, или га поставити за амбасадора у некој егзотичној земљи, са чијим поглавицама гајимо вишедеценијско пријатељство. Истина, сасвим је могуће да би организатори протеста, који на протесте не долазе, онда тражили и главе подизвођача, односно лица под фантомкама, затим имена налогодаваца савамалске акције рушења, што би могло веома далеко, а богами, и високо да одведе.

Вучић се нашао у деликатној ситуацији: истовремено мора Западу да изађе у сусрет и сервира Малог на тањиру, без икакве гаранције да ће притисци престати и да се неће даље чепркати, нарочито по томе ко је наредио полицији да буде пасивна у ситуацији кад се кривично дело одвија на педесет метара од станице речне полиције, а тај ко је наредио да се гледа и да се не види, није Синиша Мали. Ни одговор на питање ко су непосредни извођачи радова никако није згодан за Вучића: ако су извођачи државни чиновници, зашто то не раде по дану, уз асистенцију полиције и по важећим процедурама, а ако нису, ко је дозволио и на основу ког рема, да нека неовлашћена група врши послове државних органа? Ни један од ових одговора није згодан за Вучића, јер би просечном бирачу, или грађанину, било тешко објаснити да човек који бдије над сваком дечјом сузом у Србији, нема појма шта се дешава на километар од његовог радног места.

Два су, по мом мишљењу, разлога што Вучић истрајава на безнадежној причи, коју још и филује повременим, по њега штетним изјавама („Ја бих рекао: дајте и мени један багер“! А коме би то рекао? Изјава имплицира да зна ко је то радио). Први је тај што покушава да пресече везу између себе и догађаја, а други, можда и важнији, што свом окружењу и, што је још опасније, криминалним групама у Србији, не жели да покаже да је слаб и да мора да прави уступке. Уколико се покаже да је „шеф“ мршав, читава структура моћи се препакује и барони СНС, скупа са осталим, по разним основама моћним појединцима и групама, почињу да размишљају о новом, „јаком човеку“, односно о дану после Вучића. То је оно што „шеф“ мора да избегне по сваку цену. Мирис слабости је увод у крај каријере. Упадљиво је да се нико, сем Вулина, не отима да брани господара. СНС га брани несувислим и стереотипним саопштењима, по службеној дужности и само је питање времена када ће, уз „жуте“, за догађаје у Савамали, оптужити и заосталост преткумановске Србије и петовековно турско ропство.

Ипак, иако је ситуација тешка, није безнадежна, јер Вучић увек има могућност да трампи неки народни и државни интерес, за свој положај. Не би била ни првина. У Операцији „Спасите тигра“, лако може да летне Косово, или Телеком, а ни ЕПС није безбедан. Ни једна цена није превелика за останак на власти.

Политички аналитичари, посебно они који поседују врећицу са тридесет сребрњака, ће нас убеђивати да су протести, у ствари, казна за Вучићево окретање Русији и за трпање проруских министара у Владу, да је све ово због тога што као лав брани Косово, али то све вреди колико и празна тегла пекмеза. Прича да Запад, иначе, спрема пичвајз на Балкану, па је мечка заиграла и пред Владом Србије, такође нема много везе с мозгом. У Америци је изборна година, а традиција је да се, у њој, не вуку радикални потези. Може ово, истина, да буде и казна, али за нешто сасвим друго, што је далеко од очију јавности: пошто је Вучић показао, за четири године, савршену послушност и кооперативност, вероватније је да се умешао у неки посао који је резервисан за господаре, него да овај притисак има политичку позадину.

Untitled

Српски, ајд’ да их од милоште зовемо  „патриоти“, као да не могу да дочекају прилику да изразе подршку Вучићу, а против опаких „жутаћа“ и Запада. Биће да му нешто дугују, чим га овако ревносно бране од његових пријатеља а, пошто дугују и тим Вучићевим пријатељима, углавном ће се та подршка заснивати на саопштењима и честиткама Вучићу што је прешао на проруску политику, чиме ће га још више укалити.

Можда је најбоље и најпаметније не мешати се у мали сукоб међу пријатељима. Кметови, а ми то јесмо данас, не треба да се мешају у сукобе аристократа, јер ће сами бити природна жртва њиховог помирења. Нити ће Запад оборити Вучића за петнаест дана, нити ће он њима неку штету нанети.

Посебна је прича могућност да он заиста пређе на проруску позицију, у шта ја дубоко сумњам. У том случају би нас нудио Русима као што нас нуди Западу: јефтина радна снага, доступни ресурси, субвениције и слично, што Руси, да се не фолирамо, неће одбити, јер, ако неко и дође овде, то неће бити руска држава, него руски капиталисти, а они нису добротворно друштво. Вучић је савршено свестан да нема никакав политички ни капацитет, ни потенцијал, тако да себе може да понуди некоме, свеједно Русима, Западу, или Хрватима, само преко наших леђа. Зло наслеђе СРС-а се најбоље види баш у философији да се до стварне власти и не може доћи, па је онда најбоље да се одустајање од ње бар добро наплати и ту матрицу Вучић и даље следи, био је свестан, или не. Последњи који је у Србији имао амбицију да, макар повремено, влада, био је Милошевић, а од њега наовамо, постоје само политички подизвођачи. Неспособни да воде политику (ма какву), имају  само способност  да од политике живе (ма по коју цену). Ово је, заправо, одговор онима који мисле да треба подржати Вучића, ако се окрене према Русији.

Како год се буде даље одвијала афера „Савамала“, ми треба да се, дакле, држимо подаље и да се уздржимо од подршке било фенсићима, зато што скачу на Вучића, било Вучићу, од кога се немамо чему добром надати. И он, и они, не живе од рада, не знају за муку, не знају за рачуне, не нападају их извршитељи, не гоне их тужилаштва… Какве ми везе са њима, уопште, имамо?

О аутору

Повезани чланци

3 Comments

  1. Мртав Угао

    “То је, дакле, она гомила која за себе мисли да је авангарда, а заправо је сума медиокритета, који гутају мејнстрим сплачине, увијене у ЦНН целофан.“
    Апсолутно одлично!

    Одговори
  2. Slaviša Ćirković

    Ovi protesti pokazuju osetno diskurzivno nazadovanje srednjestrujaške gradjanštine. Većina nas čije su se završne godine studija poklopile sa smenom vekova (da ne kažem milenijuma), nekritički smo, u doba adolescencije, pristajali da poslužimo kao dekor političkih manifestacija tzv. demokratske opozicije. Takodje smo dobrovoljno pretvarani u džubokse za reemitovanje još i tada izlizanih drugosrbijanskih mantri o demokratiji, ljudskim pravima, tržišnoj privredi, evropskim vrednostima, toleranciji, multikulturalnosti, pomirenju i famoznoj katarzi (najuzvišenijem pojmu “Peščanikovog” jata, “Beogradskog kruga” i nevladinog sektora). Herojski su se gutali galoni suzavca i po koji udarac pendrekom, a sve to zarad rušenja Miloševića – arhineprijatelja generacija odraslih pod sankcijama, predstavljenog kao jedine prepreke za demokratizaciju Srbije i povratak “normalnog života”(Koštunica je favorizovao pridev “dosadan”) – nekog mitskog vremena koje skakavcima ne beše hrana. Možda je reč o nepouzdanom sećanju zbog mladosti i neiskustva koje je ondašnjem poimanju sužavalo referencijalnu bazu, ali čini mi se da je u metodologiji organizovanja demonstracija iz druge polovine 90-ih, pored neosporne strane logistike i znatnih finansijskih sredstava, bilo mnogo više spontanosti i improvizacije u poredjenju sa ovim današnjim. Opozicija je naprosto parazitski kanalisala autentično (premda vrednosno problematično) negativno raspoloženje gradjanstva prema Miloševićevom režimu (progresivnom narastanju odijuma posebno je doprinosila julovska komponenta vlasti, poprilično odbojna i najneobrazovanijem sloju). Muzička podloga protestnih aktivnosti SPO-a, DEPOS-a, Koalicije Zajedno i DOS-a bili su Partibrejkersi, Disciplina kičme , Darkvud dab, itd., parole (neretko zaista duhovite) smišljane su na licu mesta, a transparenti, ukoliko ih je uopšte i bilo, sklepavani su u kućnoj radinosti.
    Kada se, nakon evociranja tih prošlovekovnih zbivanja, usredsedimo na proteste u organizaciji Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd”, ne možemo se oteti utisku da sada više nije reč ni o kakvim demonstracijama, već o sterilnom, dobro uhodanom radnom kolektivu. Sve u aktuelnim protestima upućuje na pažljivu organizaciju koja ima u vidu komformizam privilegovanog sloja gradjana i drastično viši nivo pozapadnjačenja u odnosu na pomenuti period od pre 15-20 godina. Parole zvuče kao da ih je pravila marketinška agencija zadužena za “duhovito” reklamiranje piva: “Fantomka glavu čuva”, “Moj Mali je opasan, nosi fantomku u grad”, “Fantomke vam lepo stoje”, itd. Ima tu i “opasno pretećih” poruka gradskim ocima: “Ulice pripadaju nama”, “Vratićemo oteto”, “Ostavke”… U poredjenju sa ovim, slogani pobunjenih radnika iz filma “Noć u kući moje majke” odišu svežinom i inventivnošću. Cenim da su se Nebojša iz Beograda, Mali i ekipa ozbiljno zamislili nad moralnim implikacijama svojih postupaka čim su čuli ove domišljate parole. A tek kada su ugledali džinovsku žutu patkicu! Pa mora da su svi kao jedan krenuli u izradu koncepta za tekst ostavke. Pritom, posebno bode oči unisoni “dizajn” protestnih rekvizita – crveni kartoni identičnih dimenzija ispisani belim slovima, uz korišćenje oba pisma (takoreći dvojezični). Korporativistička disciplina i techno samodovoljnost u potpunosti su zamenili makar i prividnu razbarušenost rock ‘n’ roll kolektivizma iz mračnih devedesetih.
    Pripreme za Exit, pod šifrom: Gradjanski protest “Ne da(vi)mo Beogad”, same po sebi ne predstavljaju nikakvu pretnju uspostavljenoj strahovladi. Nevolja je u tome što, sudeći po Vučićevim sve nervoznijim reakcijama, zajedničke gazde , posredstvom ovih žureva fensi teletabisa, šalju konkretne poruke, nama običnim smrtnicima još uvek nerazumljive. To znači da u Srbiji dejstvuje savršen mehanizam (naravno, iz vizure Zapada). Aktuelnom ljubimcu se dopusti (verovatno se indirektno i podstiče) da gricne malo zabranjenog voća, a bivši istovremeno dobija potrebne informacije, logistiku i novac za dizanje galame protiv prestupnika uhvaćenog na delu. Ljubimcu-pokajniku se, nakon dragovoljno učinjenog ustupka (čitaj: još jednog nacionalnog poniženja ), omogući izlaz iz delikatne situacije iznenadnim opozivom protesta. I svi su srećni. Prestupnik, jer se spasao bede, a “opozicija”, jer je, okrnjivši auru “vlasti”, za jedan korak bliža povratku u izgubljeni raj. Srpska politička zbilja je tako potvrdila onu tezu da nije dovoljno samo služiti Zapadu, već je potrebno to činiti sa osmehom na licu. Ovako sofisticiran instrument iznude ipak nije postojao u vreme DOS-a i njegovih derivata, što je sasvim dovoljan razlog za označavanje naprednjačkog režima kao najlošijeg (ili bar najštetnijeg) u novijoj srpskoj istoriji. Suštinska nesuverenost zemlje je nasledjena, ali sa negativnom selekcijom se otišlo korak dalje u odnosu na ranije nomenklature (što je i glavni razlog lakoće instaliranja pomenutog mehanizma). Ma kakav bio, okupator ipak ne može prisiliti upravitelja teritorije da se pri vodjenju kadrovske politike rukovodi podaništvom kao jedinim merilom.
    Naravno, državne patriote (Djuka, Cvijanović, Lazanski, Drecun, Andjelković i ostali znalci koji gravitiraju “Novom Standardu” – zajedničkom pojilu zlonamernih optimista i ponekog naivnog) pokušavaju da nevolju svoga hranioca, izloženog napadima “žutih”(slepog orudja Zapada), okrenu na korist, prikazavši ga kao “čoveka dve paradigme”. Ova floskula je unutar ciljanog biračkog tela (uglavnom bivših radikala) bez sumnje shvaćena kao neminovnost privremenog boravka Gospodarevog nepatvorenog patriotizma i rusofilstva u mrskom evropejskom ruhu (narodski rečeno: Vučić radi glupe zapadnjake). Dotične pseudopatiote (reč je zapravo o najobičnijim utilitaristima) uteruju naciji strah od žute patkice, proglašavajući je za vesnika predsojeće obojene revolucije – ukrajinskog scenarija koji CIA i Soroš spremaju Srbiji. Cilj svega ovoga je stvaranje opšte pometnje medju već sludjenim srpskim pukom, jer nad glavama neprestano visi Damoklov mač eventualne promene smera u tumačenju one konzerve magle sa nalepnicom: “Čovek dve paradigme”.

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *