radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Записи из земље Шарлатаније

Записи из земље Шарлатаније

Ко има разлог да бежи од стварности? Онај ко трпи од ње.
(Фридрих Ниче, „Антихрист“)

 

Они, који су довољно стари да се сећају Деведесетих, добро памте коцкарнице на сваком ћошку, стриптиз барове, порниће у рано поподне, затим пророка, пророчица, исцелитеља и свог осталог шљама, који је нужни пратилац сваке друштвене кризе. До тих, сада већ кварат века удаљених Деведесетих, имали смо релативно стабилан систем, друштво са незнатним потресима и, изнад свега, личну и имовинску сигурност. У само неколико месеци, Дизниленд је затворен, а сигурност и релативну материјалну довољност су заменили стрепња, неизвесност, сиромаштво и ратна психоза. Један број људи се тренутно сломио[1] и побегао у пиће и Бенседине, у коцку и буран ноћни живот. Док су једни Срби гинули на само 150 километара од престонице, у њој се веселило и шенлучило више него у мирна времена. Бекство (на срБском: беГство) од стварности, почело је да односи данак:  пророци и коцакрнице су радили у три смене, пирамидалне банке[2] су нагониле људе да продају станове и ставе паре на штедњу, а прва права, модерна, бубњарска ватра медија се обрушила на нас.

Још Осамдесети слабо примећене теорије о Србима, као народу најстаријем, нагло су се разбуктале и задoбиле интересовање јавности, којој увелико није било до стварности. Кад се нису тражили докази од пророчица, што би од историчара?  Нагло се разгоревао, попут откровења, антикомунизам, који нас је учио да су рат и распад СФРЈ последица комунистичког система владавине, а не директног уплитања Запада.[3]

Уопште узев, први су поклекли (баш због недостатка смисла за апстрактно мишљење, односно недостатка смисла за хумор) они на дну друштвене лествице – слабо образовани и сиромашни. Пошто ово није научни рад, дозволићу себи да кажем да су Клеопатра или Видовита Зорка, имали далеко више смисла за хумор, него конзументи њихових услуга. Савршено су се забављали и још трпали шушку у џепове. Са ове временске удаљености, очигледно је да су се и Вук Драшковић, као и његов кум Шешељ, приватно смејуцкали, док су гледали како њихове присталице одлазе у смрт, или у тучу с полицијом, док су они куповали станове и пунили рачуне у банкама, наравно, не оним пирамидалним.

После несерећног Петог октобра, народ, добрано угњечен деценијом рата и санкција, а још боље анестезиран лажима челника ДОС-а, гласа од себе није дао кад су му распродали имовину, кад су га разбојнички опљачкали и кад су му инсталирали окупациони апарат. Дозлабога наивна прича о томе да је српско питање демократско питање, те да ће нова епоха донети једнаке шансе за све, најбоље се примила опет у оном делу друштва које је било ниско у ланцу исхране и које није капирало да је ту због својих недовољности, а не због система.[4] Тај слој, слабо образован, са веома површним интересовањима, у распону од Цеце Ражнатовић до Мале Невесте, веома је спор у размишљању, али веома брз на биралиштима, па и данас радо гласа за своје упропаститеље, а, како ствари стоје, наставиће и даље да се влада по истом обрасцу.

Услед мука, заправо две и по деценије мука, стопила су се два друштвен слоја-средња и нижа класа и вредности тих друштвених група су се измешале. Мали број срећника, који су из најнижег сталежа, прескочивши средњу класу, захватили виле по Дедињу, бавећи се транге-франге економијом и криминалом, још је додатно депресирао претходне друштвене вредности, представљајући себе као хероје Новог доба. Ни Запад није лењствовао: преко наше политичке номенклатуре, коју он доводи путем наших избора на власт, кренуо је да нас цивилизује и извлачи из варварства, превреднујући све наше вредности. У савршеној конфузији, у потпуно слуђеној нацији, појавила су се разна езотерична учења, с оне стране здравог разума. И – широко су прихваћена од пауперизованих слојева становништва. Богати се и даље цинично смејуцкају, не верујући да крдо и даље гура приче које они причају, а да сами, наравно, у њих не верују.

Појавио се читав нови бизнис: продаја магле. Данас Србијом – и не само Србијом, већ и по расејању – шестаре опскурни ликови, који им продају приче о светској завери, илуминатима, Билдерберг групи, Србима-народу најстаријем и сличним глупостима. Поражена нација лако гута све, а творци бајки гомилају лову на рачунима. Још је народу мало што гута папазјанију, него и вапи: „Зовите нам (тог и тог шарлатана) да нам објасни (то и то)“. Не схватају да само траже неког ко ће да потврди све њихове већ стечене ставове и предрасуде. Ако неко и устане против шарлатана, одмах се воздигну гласови: „Ко сте ви да оспоравате господина академика (тог и тог)“!?

4 pop__frugal_meal

Као што рекох, поражена нација се само још за маглу држи. И то није – да се разумемо – апстрактум, јер поражена нација је, заправо, скуп поражених појединаца, који су се, услед околности, одали алкохолу, навукли на бенседине, који нису успели да заснују породице, који су усамљени и остављени од заједнице. Све су у животу промашили, само нацију нису могли. Она је њихово последње прибежиште и утеха. То није делатни, активистички национализам, већ је депресиван, бајковит и битно пасиван. Они хоће бајку, а не збиљу, што је идеална подлога за развој разних деретићоида и осталих паразита. Што је слава њиховог народа већа – макар та слава била и умишљена – то су и они већи, док седе, тужни, испред монитора и гурају магнум кримен нашег доба – Велику лаж. Будући слабо образовани, ненаучени на критичко разумевање, без икаквих знања о методологији друштвени наука[5], они лаж ишту и она им се даје. Што би рекао Ниче – трпе од стварности, па беже од ње.

Посебно су карикатурални неоправославци, псеудорелигиозни типови, који се за православље држе много чвршће него што је то потребно, Оно их, на неки начин, шпрајцује, то јест, више вера држи њих, него што они држе до ње. Срећом, све то се решава осредњим сумама новца, које их враћају у њихово природно станиште – атеизам.

Данас је већ прилично очигледно да се, услед гњечења оног што је у човеку метафзичко, од стране оног што је материјално, као и захваљујући крајње дилетантском одговору на питања епохе од стране традиционалних верских заједница, кроз езотерију и псеудоисторијска лупетања, рађа једна нова, другачија религиозност – религиозност очаја и јада, која више и не тражи одговоре, већ утеху. Више не тражи ни наду, него само тајну. И чудо.[6]

Један део националног корпуса, ти национал-романтичари слабог образовања и без прихода, усамљени и препуштени себи, лумпен-националисти, су, бар се ја бојим, трајно изгубљени за српство. Они су способни да чују још само лаж и обману и баш од њих живе. Њихове реакције на отрежњење веома личе на грозничава стања у која упадају нервни болесници по наглом прекиду терапије. Најбољи пример су антикомунисти: време је показало да је социјализам, бар у неким аспектима живота, био Ел Дорадо за ово што сада живимо, што ће рећи да је време обесмислило њихове приче. Немоћни да се, у душевном смислу, одмакну од опсене на којој су се подигли, могу још једино да појачавају гас, односно да на пад антикомунистичких расположења, одговоре новим и новим таласима антикомунизма. То је као кад би се у Црвенкапу, као нови лик, увео и други вук. Тиме бајка не би била мање бајка, али би, свакако, била далеко будаластија.

Свако има право на своју ирационалност, али се на њеним темељима не да ништа градити. Србију, од Турака, нису ослобађали гуслари, него људи чињеница и историје: Милош и Карађорђе. Историјске околности, какве год биле, траже рационалан одговор и траже чињенице, а не истине.[7] Наћи, не истину и правду, већ чињенице помоћу којих можемо оборити туђе чињенице, најважнији је – не и извесни – политички задатак за данашњу генерацију Срба. Истина и правда, ма колико „лепљиво“ деловале на наше умове, неће обуставити окупацију Србије, као ни примену Бриселског споразума. Истина и правда ишту чудо, Бога и Русе, а рационалан приступ захтева размишљање, рад и прегнуће сваке врсте. Можда и жртву.
Тренутно смо сасвим далеко од разумевања а, како ствари стоје, нисмо толико далеко од делања без разумевања, што ће нас одвести у репризу Петог октобра, ако се брзо не формира недогматска и неидеолошка елита, која оперише чињеницама и која је спремна да, без великих, родољубних фраза, подметне грбачу за нацију. Питања „ко је крив за ово“, „зашто се крије истина о пореклу Срба“, „зашто се ћути о Јасеновцу“ nикада неће довести до позитивног помака. То су питања и размишљања која конзервирају агонију. Исто тако, већ помало болесни фокус на Вучића, уместо на окупацију, не да не доприноси, него озбиљно штети сваком напору да се из чабра изађе.

Ово су питања која ће, за дуги низ година, одредити нашу будућност:

Како се ослободити окупације, као заједничког именитеља свих наших проблема?

Ко може да изведе ову операцију и како?

Са чим рачунамо у тој борби, а кога отписујемо као баласт?

Сва остала питања су данас беспредметна и никакву тежину немају, осим за дебату која краја нема.

strangers_by_reality_must_die-d5vd9do

[1] Војин Димитријевић, у својој књизи „Страховлада“, наводи резултате истраживања који су вршени над заробљеницима у рату у Вијетнаму и ти резултати показују да се најпре урушавају људи који немају смисла за хумор и интроверти. Као сведок епохе, могу само да изнесем свој лични утисак да су резултати тих истраживања подударни са оним што се код нас десило почетком Деведесетих.

[2] Оне, иако су оперисале цифрама, заправо јесу ирационална творевина која се није обраћала рационалној предузетничкој страни личности, већ оној халапљивој, која одбија да узме дигитрон у руке. Мој другар Сале Д. и ја смо, на салвети, у кафани, срачунали да на свету нема толико новца, колико би нека пирамидална банка требало да исплаћује клијентима после десет година. Ако бисте, рецимо, под ондашњом каматом од 15% месечно, ставили само 1000 марака на штедњу и обнављали уговор сваке године, десете године бисте добили 245 000 марака. У најбољем случају би се могло рећи да је такав вид штедње био коцка, која се базирала на трци са временом: хоћете ли пре повући новац, или ће банка пре банкротирати.

[3] Антикомунизам је једанко ирационалан као и Дафимент банка, или Њена Светлост Клеопатра, водећа пророчица Деведесетих. Кад кућа гори – то би био рационалан одговор –  чељад не расправља о томе ко је крив за паљевину, него хвата кофе. Кад се кућа угаси, нађе се кривац и ствар се оконча. То што антикомунизам никако не умире, 34 године после Титове смрти, само показује ирационалност твораца приче. Сервантесу би пошла вода на уста да може да види ове горде борце против ветрењача.

[4] У, иначе, инертном социјализму,  постојала је друштвена проходност, али и хијерархијска структура, у којој је било незамисливо да неко ко није био у стању да заврши средњу школу, може да води фабрику, или предузеће. Слабо образовани су, одувек, носили фрустрацију због мањка знања и грдно су се обрадовали систему који ће, наводно, фаворизовати способност, а не знање. То ће бити њихова слатка освета свим паметњаковићима и штреберима, који су им солили памет годинама! Сиромаси нису разумели (а и данас не разумеју) да их је само социјализам чувао од тога да остану без посла и наставе каријеру испијањем пива пред продавницама. Капитализам им је ту каријеру омогућио, лажући их, онако лаковерне и незаинтересоване да се удубе у ма шта, да у капитализму постоје само капиталисти и они који е то тек бити. И – прогутали су причу. Наравно, опет ће им крив бити неко други (Вучић, Бог, или макар Синиша Мали), али себе и своју ирационалност никад оптужити неће. Таква је природа лумпенпролетеријата и на њу приговора нема.

[5] Чак и без знања да тако нешто уопште постоји

[6] Има нечег дубоко религиозног, чак дирљивог, у томе што неко седи поред празног тањира, и слуша бајку о томе да је Александар Македонски Србин. И баш то сазнање му замењује хлеб.

[7] „Истине“ су само тумачење чињеница и ни мало не утичу на њих. Гравитација постоји без обзира како је тумачили, па чак и ако одустаљнемо од било каквих тумачења. Таоци, од чињеница ослобођених истине и правде, веома су неупотребљиви за политички живот, ма шта они о себи мислили.

О аутору

Повезани чланци

2 Comments

  1. Aleksandar Mihailovic

    Lepo opisana naša apostpetooktobarskopučističkorasprodajnokorupcionaškokontrarevolucionarnorijalističkopljačkaškobezalternativnosluganska zbilja. Kada je bilo opasno po život oni koji su se kasnije na krilima mentora i demagogije dokopali vlasti i državu dograbili kao plen, bili su negde daleko i smišljali razloge za svoje kukavičluke i agresivnu pljačku svega „mrskog“ iz doba „komunizma“ koga nigde nije i nikada bilo. Jednima su razlozi bili „pacifizam“, „da to nije njihov rat“, „da ne žele da se opredeljuju ni za koga“, „da bi samo pravili gužvu“ kod bombardovanja, pa su lepo sa pristojne daljine posmatrali šta se događa u njihovoj državi i navijali, a ako bi „njihovi“ posustajali tražili su da dignu nove eskadrile i još po malo bombarduju Beograd i „omekšaju“ teritoriju za tvrdu pljačku i rasipništvo. Vatrom u skupštini i RTS-u a kalašnjikovima po bankama, carinama i velikim firmama su „osvojili vlast“, poklonili se Arčibaldu i još višim gazdama i krenuli u besomučnu traznicionoterminatorsku obradu „teritorije“, osilili se i budućim generacijama pripremili vagone dugovanja i teških kredita. Ti „tranzicionarni jahači Apokalipse“ su sada najvatreniji zagovornici novoverstva i „demokratije“ i smislili su tačno 77 razloga za opravdavanje svojih postupanja, a ko je kriv, naravno, kao i u Hagu, uvek Srbi, a posebno Milošević, uz njega i Tito i „komunizam“. Koju li bismo sreću imali da su ovi došli još 1945.g, u Srbiji bi bio srednji vek, ali, ipak bi tu bilo i romantike, Odlično pitanje na kraju, ko i na koji način će nas osloboditi, a i od kog i kakvog okupatora, duša i teritorije?

    Одговори
  2. miki

    Sunce se radja bude na zenitu na zalasku pa padne mrak od kad je sveta i veka.Zalosno al sunce u Srbiji je pred sumrakom ceka nas mrak tamna noc ,noc duga bez sna,noc gde ce se izmesati bogati siromasni vernici nevernici,patriote i izdajnici,sve ono sto po danu nije po noci bice,Nestace sve ideje ideologije istok zapad komunizam socijalizam svi ce traziti samo jedan odgovor zasto je on bogat a ja nisam. zalosno al srbiju ceka crna buducnost ak kako kaze narod dok jednom ne smrane drugom ne osvane.

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *