radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Децивилизатор: Световид, архангел и начело

Децивилизатор: Световид, архангел и начело

СПОМЕН ПРИНЦИПУ

O Балши, и Душану Силном, да умукне крик.

Властела, војводе, деспоти, беху срам.

Хајдучкој крви нек се ори цик.

Убици диште Видовдански храм!

Слави, и оклопницима, нек умукне пој.

Деспотица светих нек нестане драж.

Гладан и крвав је народ мој.

А сјајна прошлост је лаж.

А ко нас воли, нек воли камен голи.

Нек пољуби мржњу и мртве.

Ископане очи, вино што се точи,

у славу убиства и жртве.

О правди и победи светој нек умукне крик.

Оцеви и браћа и сестре беху срам.

Освети, мајци нашој, нек се ори цик.

Раји, рити, диште косовски храм.

А сунцу и манастирима угушите пој.

Кадифе и свиле нек нестане драж.

Јаук и гробље је народ мој.

А сјајна прошлост је лаж.

Мој народ није стег царски што се вије,

него мајка обешчашћена.

Зној и сиротиња и мржња што тиња

у стиду згаришта и стена.

Милош Црњански

 

Уз песму о Принципу

(…) Вест да је у Сарајеву убијен аустријски престолонаследник, стигла је до нас, тог сунчаног дана у Бечу – који је освануо без и једног облачка – после ручка. Стигла је у нашу кафану (Caffé „Meinl“), у близини торња Св. Стефана, за време партије билијара. Занимљиво је да нам је та вест саопштена, испрва, тако, као да су у Сарајеву убили србијанског престолонаследника. Келнери су је тако добили. Тако им је рекао наш прота, преко телефона. Противно ономе што се данас мисли, та вест није изазвала никакву констернацију, ни међу нама, ни Бечлијама, и музика је у Бечу до вечери свирала. Тек се доцкан неко сетио да је ућутка. Епоха валсева била је завршена.

Констернацију су, међу Бечлијама, изазвали тек мртвачки сандуци престолонаследника и његове жене, грофице Котек (коју је Принцип убио нехотице, гађајући гувернера Босне, генерала Поћорека).

Сва је станица била завијена у црно. А локомотива је стигла са црвеним очима. Сандук Ерцхерцога био је много већи и са много више венаца него сандук његове жене, која је била само обична грофица. У Аустрији није било једнакости ни на дворовима, ни међу мртвима, а све је, и мртвачки сандуци, мерено шпанским церемонијалом Хабсбурга. Уушима, каткад, у сну, ја и сад још чујем шум корака аустријских генерала, са тог погреба. Корачали су кораком лудака, љуљајући се на ритам погребног марша Шопена, са својим дворогим шеширима на глави, а шешири били су накићени зеленим перјем из репова петлова. Чуо се топот коња. Толика је била тишина настала. Сандук Франца Фердинанда био је покривен заставом Хабсбурга, жутом, са двоглавим црним орлом, старим око хиљаду година. Син једног сиромаха, пролетера, земљорадника, Херцеговца, још непунолетан, био га је скинуо са неба, револверским пуцњима.

Атентатор је имао чудно име. Састављено од имена принца и архангела.

Европа и сад још слави убице атинског тиранина, Пизистрата, Хармодија и Аристогејтона, у својим школским уџбеницима (ad usum delphini). Слави и сенаторе Рима који су убили Јулија Цезара. Међутим, за атентатора Сарајева, није имала добре речи никада. Па и Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца није било очарано тим својим поданицима. Није хтело дуго да дозволи ни пренос костију тих атентатора.Сем тога, чак и код нас, неки су од Принципа били начинили Србина – провинцијалца, фанатика, шовена, који је, тобоже, био само играчка у рукама шефа Обавештајног одсека србијанског генералштаба, пуковника Драгутина Димитријевића Аписа.

Међутим, атентатор нам је говорио, јасно, и са оне стране гроба. Као што је познато, атентатор је држан у тамници Терезијенштата и тамо му је, тобоже због туберкулозе костију, лагано ампутирана десна рука. Између тих, ужасних, часова, испитивали су га о мотивима његовог атентата. Постоји о томе дневник једног лекара. Принцип је, природно, признавао да је желео уједињење Босне и Србије, али је отворено признавао и то да је то био само корак ка даљем циљу атентатора и њихових другова.

Тај циљ је био револуција. „Сви смо ми били Бакуњиновци“, биле су речи Принципа. Ни после рата, Принцип, у нас, није био омиљена тема. Његов акт одобравала је само наша сиротиња и омладина. Буржоазија није одобравала акт Принципа. При крају рата, сви су у нас говорили само о потреби подизања једног велелепног Косовског храма према нацрту Мештровића.

Наш велики песник Дучић видео је, тада, у Србији, императора. Он јој је узвикивао; „Ave Serbia!“ (Morituri te salutant). Ја сам написао ову песму у славу убиства и Принципа.

 

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *