radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Бранко Павловић: Државни удар као турско стање

Бранко Павловић: Државни удар као турско стање

Ердоганов положај је неодржив, не због страних сила, него због погубне политике којој све више грађана Турске окреће леђа
Прво да разјаснимо неколико ствари – смртна казна. Тачно је да је свака држава суверена да у свом казненом систему има или нема смртну казну. Па тако и Турска има право да уведе смртну казну. То само значи да не може бити чланица Савета Европе и да не може претендовати на придруживање ЕУ.

Није могуће евентуално прописану смртну казну, примењивати на одговорне за покушани војни или државни удар. Ретроактивна примена кривичних санкција уопште, а смртне казне посебно, забрањена је већ 800 година. Ако би Турска покушала да примени или применила смртну казну ретроактивно, то би нужно морало да значи потпуно изопштавање Турске из система УН.

Не постоји било какво геополитичко оправдање да се преко нечег таквог пређе, зато што смо онда на терену на коме не важи ниједан принцип и ниједна вредност, а на том терену је само могућ хаос. Зато забрињава одсуство одлучне и недвосмислене осуде саме идеје да би се смртна казна могла применити ретроактивно. Осуде долазе из идеолошког оквира надлежних у ЕУ пошто је та организација (и Савет Европе) против смртне казне, али само због могућности да је Турска уведе. Уопште се не разматра многоструко важнија последица ретроактивне примене смртне казне. Државни или међународни систем може бити једнако стабилан са и без смртне казне. Истина, без смртне казне је то теже замисливо. Али ни држава појединачно ни међународни односи у целини не могу се замислити као стабилни уколико би се прихватила ретроактивност смртне казне. Зато што би то значило да онај ко је на власти може да ради шта хоће и да свему даје привид легалности. А на правном привиду и лоше прикривеној самовољи није могуће градити стабилност.

Зато је важно данас Ердогана јасно осудити као личност која је потпуно неприхватљива у савременом свету. Као што сам рекао, он би био неприхватљив и у ранијим вековима.

ХАПШЕЊА И ПРОГОНИ

Прогањање гулениста је, по својој суштини, прогањање умерених исламиста. Последично томе, на власт и све важне функције у друштвеном систему, какав су образовни или здравствени, долазе радикални исламисти.

Лицемерје свих изван муслиманског света који подржавају Ердогана је болно видљиво. Када терористи, задојени радикалним исламизмом, убијају људе у Европи и Америци, о чему се пише на сва звона, или Африци и Русији, што се готово прећуткује, онда се каже да је кључно да умерени припадници исламске вероисповести устану гласно против радикалног исламизма, а не да се пред њим повлаче. А сада у Турској, када су на удару управо умерени друштвено експонирани припадници ислама, који се боре против исламске радикализације, тај исти свет их потпуно оставља на цедилу. Овде уопште не говорим о учесницима неуспелог преврата, него о жестокој репресији над огромним бројем интелектуалаца по очигледно давно припремљеним списковима, који немају никакве везе са покушајем војног удара. Или неко стварно мисли да је 30-сатна истрага открила 50.000 завереника?

ЗАШТО ТО ЕРДОГАН РАДИ?

Ердоган је озбиљан криминалац и таква врста криминала није могућа без диктатуре. Пошто људи не могу да се убијају, хапсе и прогоне са образложењем да је у питању криминал, нужно се свему даје ореол борбе за суверенитет и ислам.

Због тога, по својој суштини, Ердоганова власт сада увелико подсећа на облик власти који Ал Каида успоставља на територијама које запоседне. Владајући принцип је „непријатељ је свако ко је против нас“. Исто ради Ердоган. На удару је свако ко је против њега. Истине ради, требало би рећи да има и горе. То је Исламска држава, која на својим територијама успоставља систем на принципу „непријатељ је свако ко није са нама“. А у поређењу са Ердоганом, Ал каида је искренија, она уопште и не тврди да су њене мере „оличење демократије и владавине права“, како тврди Ердоган.

ТРАЈАЊЕ ВАНРЕДНОГ СТАЊА

Ердоган сада сасвим урушава правни поредак Турске и преузима под личну контролу све државне органе и институције. На том путу он никада неће стићи до жељеног краја. Када заратите са свим грађанима који се противе таквој власти, репресија сасвим неконтролисаних размера и интензитета мора бити стална. И вући ће га све ближе вахабитском исламизму. Отуда уопште не треба да чуди подршка Саудијске Арабије. Пут на коме се се данас креће Ердоганова Турска нужно своје исходиште има у Саудијској Арабији.

Ако ништа друго, онда би макар спој турске војске и саудијских финансија, ако би Ердоган трајао, требало да забрине све који му се не супротстављају данас.

 

ИРАН И РУСИЈА

У медијима смо чули како је необично да и Иран подржава Ердогана.То уопште није необично. Не само због курдске популације у Ирану него и због значајног броја Турака и њихових потомака у Ирану. Дакле, Иран има сасвим рационалан разлог да то зло преусмери на друге. За Иран је корисно свако одлагање курдског питања – а то је успостављање нове државе на којој би Курди били већина – зато што је велика вероватноћа да ће се то питање територијално сместити између Сирије и Турске. Не треба заборавити и да Ердоган, док није био криминалац, није хтео да уведе економске санкције Ирану.

Што се Русије тиче, сасвим је нормално да се подржи легално изабрана власт у Турској, али од сада па надаље Русија би такође морала да се оштро супротстави Ердогановој политици. Заблуда је мислити у категоријама „да ли ми то користи данас“. Најбољи пример су талибани и њихово наоружавање 80-тих година у Авганистану од стране САД. Ако се зло не заустави у почетку, после је касно или у најмању руку касније заустављање захтева неупоредиво веће жртве.

 

ПОСЛЕДИЦЕ ПО ТУРСКУ

Турска нужно иде у рецесију. Економске последице ће бити веома велике. И оне ће додатно дестабилизовати Ердоганову власт. Сиромашиће и његове заиста верне присталице, па ће се и оне због сопственог незадовољоства влашћу наћи сутра на удару репресије.

Све паравојне и терористичке организације које је Ердоган створио или их помагао ојачаће и почеће све самосталније да делују и у однасу на њега. Све државне институције ће битно лошије радити и то ће за последицу имати додатно незадовољство грађана. Репресија, медијска блокада и исламизовано образовање убрзаће процес одласка најобразованијих из Турске, што ће додатно отежати било какав пут ка опоравку.

Ако би овај систем трајао још неколико година, дошло би до знатног смањења укупног фундуса знања, нарочито у области природних и инжењерских наука. Радиклани ислам не подноси научне истине.

Пад туризма постао би сталан. Последично, то би повукло за собом и све дуге услужне делатности, али и пољопривреду и занатске делатности, тако да ће (или би) велики број људи остао без посла. Све су то нови незадовољноци, који морају постајати предмет нове безбедносне обраде и нових спискова.

Зато је Ердоганов положај неодржив. Не због страних сила, него због погубне политике којој све већи број грађана Турске окреће леђа. И зато он за стране силе постаје лака мета.

ОДГОВОРНОСТ МЕРКЕЛОВЕ

Ваља се подсетити да је Ердоган изгубио изборе, али на начин да нико није могао да формира владу. Онда је на поновљеним изборима Меркелова на само пар дана пред гласање дошла у Турску и најсрдачније могуће подржала Ердогана. Дала му је сертификат проевропског лидера, и на тој обмани је Ердоган успоставио своје самовлашће.

Све касније огромне промене у спољној политици Турске само су Ердоганово трагање за опстанком на власти и немају никакву стварну политичку садржину. Зато Меркелова и сада даје невероватно благе изјаве о Ердогановој власти. Она би хтела да се то све држи некако далеко од очију јавности, али сви ти њени промашаји доћи ће на наплату следеће године на парламентарним изборима у Немачкој. Остаје да се види колико ће Турака својом главом платити њену погрешну процену.

branko-pavlovic-autorska-1
Бранко Павловић

ПОВРАТАК НА СТАРО

Није више могућ ни повратак на старо у смислу пожељних односа у Турској из угла САД. Турска за деценије пред нама постаје држава која ће сву своју енергију исцрпљивати у покушају решавања унутрашњих проблема. И биће потпуно неупотребљива за све варијанте ескалације сукоба са Русијом. Цела та НАТО агенда могућа је само уз подршку већине грађана неке државе, а за сукобе изван Турске након престанка Ердоганове власти неће више бити нико.

БАЛКАН

Што се нас тиче, као и увек у смутним временима, треба бити принципијелан. Оно што је за осуду – осудити – а све друго препустити другима. На унутрашњем плану битно повећати своје безбедносне и одбрамбене способности. Турска може бити опасна за нас у краћем временском периоду, док се не уруши, а онда опет све зависи од памети народа који живе на овим просторима. Пружена рука умереном исламу и снажан отпор радикалном увек је паметна политика.

Текст преузет са сајта НСПМ

http://www.standard.rs/svet/35219-%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B8-%D1%83%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D1%82%D1%83%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *