radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Практикум за потказивање

Практикум за потказивање

Право је и обавеза сваког лојалног грађанина Србије да, кад то власт од њега затражи, потказује своје комшије. Тако нас учи пореска управа.[1] За сад се та доушничка обавеза односи на пријављивање станодаваца, који не плаћају порез на приходе од рентирања станова. Но, могућности, које се отварају у области потказивања, могу да постану наша велика развојна шанса а, у перспективи, и привредна грана.

Ми, да се не лажемо, склоност ка потказивању носимо у својој јуначкој крви, тако да немам никакву сумњу да ће пријављивање несавесних станодаваца постати масовна појава.[2] Ми потказујемо, онако, ендемски, једни друге и то од првог основне, па док можемо да говоримо. Некад из зависти, некад за паре, а најчешће из уверења да је служење власти прва обавеза сваког грађанина. Истина, то није већинска особина српског народа; у сваком разреду, или воду војске, имали сте једног, највише двојицу „тастера“ (београдски: „друкара“), али на седам и по милиона грађана, 5-10% је леп број, који би једно седам-осам пута напунио Маракану.

За несрећу, та особина се подстиче и награђује; учитељица има своје мале инсајдере (на српском: унутраче), који дојављују који неваљалац је цртао полне органе по зиду учионице и, за малог унутрача, резервисане су петице и похвале наставног већа, официр воли да зна који војници беже у град, или праве нека друга срања, а савесном војнику се дају награде у виду одсуства и значке „Примеран војник“. Полицијацу од заната вода на уста пође кад напипа доброг потказивача. Мислим да је, у полицији, увек било и нешто кеша за такве громаде. У предузећима се већ сматра пристојним откуцати шефу колеге, што је препорука за унапређење у служби. Додајмо томе и велики број оних који мисле да пријављујући властима чак и уличне пишаче, врше особито родољубиву и, изнад свега, безбедносу мисију. Некада је, у време комунизма, бар један стан у приземљу сваке зграде, био резервисан за „дежурхо ухо“, које је зна-се-коме, дојављивало идеолошко здравље сустанара.

Кад овако набрајам, чини ми се да је горњи проценат (5-10%) веома конзерватниван.

Но, штета је да се лепота потказивачког заната исцрпљује у оваквим бесмислицама, као што је „друкање“ несавесних станодаваца, јер је потенцијал индустрије потказивања далеко већи. Не би ме изненадило да и то приватизујемо, дамо Арапима, на пример, увалимо им по десет сома евра по потказивачу, па да нас Бог види. Ово са станодавцима је мршава прича јер, осим што је добра показна вежба, не даје директан резултат. Мора се, наиме, доказати да је тај, ко има подстанаре, наплаћивао ренту. Ни станодавцу, ни подстанару, никако у прилог не иде да се обзнани танана новчана веза која их спаја, тако да ће се испоставити да, заправо, стандодавци држе подстанаре из чистог алтруизма, без икакве користи. Чак им и трошкове плаћају.

После показне вежбе, могли бисмо да пређемо и на сложеније облике потказивања, које не мора бити само комшијско, или кумовско, већ се може укоренити и у породицу. Неки српски Павлишка Морозов[3] би могао, рецимо, да пријави оца, јер је на зиду лифта писао паролу „Вучићу-педеру“, а мајку јер је, по комшилуку, причала да не живи ништа боље, него пре Вучићевог доласка на власт. Ђак би могао да пријави учитељицу, или наставницу, да читаво полугодише није дала писмени задатак на тему: „Вучић-Бриселски споразум-мир“. Кум би кума могао да певне због тога што га је видео на протесту поред Паткице, а жена мужа што је, током епохалног обраћања Вучића нацији, шмекао деликатне буткице Маје Гојковић. Надлежни органи маније гоњења би, онда, прегледали пријаве, долучили које је дело прекршај, а које је за кривични поступак, док би потказивач имао право да бесплатно учествује на снимању Фарме, или Парова, јер је познато да је гледање ових риалитија доказ будности и повишене патриотске температуре.

У ову привредну грану би се, нормално, укључила опозиција, чији би шефови један другог обеђивали код Вучића, кад дођу по неку ситну кинту, или по потписе за изборе. Политички аналитичари, посебно они при власти, пријављивали би онај већински део народа, који се, ето, дрзнуо да се рогуши на епоху, односно да не гласа за СНС. Посебна улога таквих аналитичара, који живе од анализе историјског лика и дела Александра Вучића, могли би да се пмуче, па да пријављују оне аналитичаре који показују сумњу да је Вучић нови Милош Обреновић.

Истина, потказивање није, у правом смислу речи, индустријска грана. Пре би се могло сместити у терцијални сектор, негде између услуга и информатике.

Све у свему, хвала власти што се сетила да обнови и афирмише ову стару, српску традицију, која је већ почела да замире, попут старих заната, од којих нам је остало  само курвање.

А ви, браћо Срби, гледајте шта ћете и како ћете. Видите шта вам образ подноси.

guilt[1] http://rs.n1info.com/a178908/Biznis/Prijava-stanodavaca-koji-ne-placaju-porez.html

[2] Када је Гестапо поставио, на почетку рата, у Београду, кутије за потказивање, оне су се пуниле том брзином, да су ускоро биле повучене из употребе јер педантна немачка полиција није могла да обради све пријаве.

[3] https://hr.wikipedia.org/wiki/Pavlik_Morozov

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *