radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

У сусрет колонијалним изборима

У сусрет колонијалним изборима

Избори су одлична ствар за сваку државу, не зато што се на њима о нечему одлучује, него што огољавају политичку сцену, истерују из рупе лажне опозиционаре и, на крају крајева, показују народу како ће се провести зато што воли да гласа, а нема појма о политици. Пред сваке изборе се појаве и слабашни гласови који кажу да вражју работу треба бојкотовати и делегитимисати. Такве гласове радо и полетно гуше најпре опозиционе странке и политичари, којима не пада на памет да пропусте прилику да се углаве у скупштину и гурну прсте у пекмез.

После ових, за реч се јаве дежурни политички аналитичари-аматери, који паметују како бојкот и није лоша идеја, али нема ко да га организује. Ваљда зато и гласају за оне који нису организовали бојкот, већ су предали листу.

Постоји врло озбиљна аргументација у корист бојкота и она није ни нова, нити нарочито оригинална, али је ваља повремено актуелизовати.

  1. Бојкот делегитимише систем, док излазак на изборе, уз обавезну кукњаву на предизборне услове и неизоставан плач над покраденим резултатима, у основи легитимише систем. Систем је, дакле, добар, само га контролишу неваљалци. Ово размишљање има рупу величине Сибира: како су неваљалци успели да се пробију кроз добар систем и испливају на врх?
  2. За мале политичке организације, позив на бојкот је одличан начин да се прикрије слабост. Кад нека партија, или покрет, који би се на изборима борили за цензус, позову на бојкот, заправо се шлепују на онај део бирачког тела који апстинује. Ако на изборе не изађе 40% бирача, што је уобичајено, таква организација увек може то да представи као последицу бојкота и – следствено томе – поверења и подршке коју народ има за њу. Кад изађе на изборе и забоде 4%, само демаскира своју немоћ.
  3. И будали је јасно, после четврт века тренирања демократије, да избори нити мењају шта, нити се на њима нешо посебно бира, сем коме ће се неваљалцу дати да цеди државну касу у наредне четири године. Избор је, дакле, ирационалан. Каста остаје каста, кметови остају кметови, странци остају господари наше судбине. Чему онда избори?
  4. Свака власт на изборе излази са 25-30% предности у старту, јер рачуна на конзервативне гласове, односно на онај део бирачког тела који увек гласа за власт, ма ко је вршио. Неко гласа из навике, неко из користи, док мањине гласају за власт само под условом да она разара сопствену државу, што је код нас ноторна ствар.Велики део гласача уопште и не разуме о чему се ради. Претпоставка да се сви разу меју у политику, равна је претпоставци да сви лепо певају, лепо цртају и једнако добро играју фудбал. Политички систем је стварио фикцију о томе да једнака права стварају и једнако разумевање, што је најобичнија будалаштина. Хирург се разуме у политику таман колико и политиколог у хирургију, али пропагандна машина ствара опсену да је политичко разумевање једина способност која је равномерно распоређена у популацији. Кад питате лекара, или машин-бравара, свеједно, да ли су сви бирачи једнаки у погледу права да одлучују о политици, рећи ће да јесу, али ако их питате да ли су сви способни да одлуче како се оперише слепо црево, или како треба обрадити комад метала, рећи ће вам да су та знања привилегија професионалаца. Томе треба додати и нешто што демократија, скупа са концепцијом људских права, савршено игнорише, а то је биолошка различитост. Неки људи, просто, због личних ограничења, нису способни да схвате о чему се уопште ради, камоли да валидно одлучују. Тешко бисте се одлучили да вам возач буде неко ко има коефицијент интелигенције око 70, али вам ни мало не смета да такав одлучује на изборима. Такав бирач је налик некоме ко долази, без мрве слуха, у певачко друштво и инсистира да пева, јер он на то, Боже мој, има право. Право, које се подигло изнад разумевања, заправо је негација свих оних права која настају на основу стручности, знања и талената. Према томе, од избора се треба уздржати увек и свуда, без обзира ко на њих излази, јер је демократија, сама по себи, највећи светски лажов, јер је људима дала право да одлучују мимо разумевања.
  5. Бојкот је, у условима страховладе, која је подржана споља (немојмо се заваравати да красни Запад не зна да овде постоји медијска цензура, да постоје масивна кршења устава и закона, као и драматично кршење традиционалних права човека и грађанина) частан лични избор. Не дати глас ни једном учеснику система који роби, пљачка, застрашује и лаже, јесте ствар образа. Тачно је да се на резултатима избора неће познати да ли сте баш ви изашли, или нисте, али на вама ће се познати кад се погледате у огледало. Балканом крстаре хорде бирача који кукају да их је једне године преварио овај, друге онај, а треће неко трећи. Да се не бисте придружили тужном хорском запевању преварених бирача, држите се даље од бирачког места – то је сигуран начин да вас нико не превари.
  6. Да би избори били колико-толико смислени, морали бисмо да претпоставимо да сваки учесник има једнак медијски простор, једнаку касицу и једнаку способност да валидно представи свој програм. То никако није случај, нити ће бити. Код вас, у Црној Гори, људи су јесенас добили батине да би опозиција избоксовала коректне изборне услове. Ако не избоксује, а неће, у то сам сигуран, немојте ни њој дати свој глас, јер вас онда лаже једнако као и власт.

И – на концу – одлучите да ли желите слободу и независност, или модерну демократију, јер и једно, и друго нећете добити. Слобода се налази са оне стране неоколонијалног система, коме служе сви који на изборе иду, знали то они, или не знали.

error_404__democracy_not_found_by_loreejoe-d573qnx1

Текст објављен на порталу ИН4С

У сусрет колонијалним изборима

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *