radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Трифковић Драгана: Шта то беше политичка идеологија?

Трифковић Драгана: Шта то беше политичка идеологија?

Политичка идеологија би требало да буде основ политичког деловања. Према једној од дефиниција из „Увода у политичку теорију“ (Д. Симеуновић) : „Идеологија је систематизован скуп политичких идеја, принципа и друштвених идеала, који репрезентује поглед на свет неке друштвене групације, изражавајући њене интересе и потребе…“

Сходно томе, политичке активисте једне странке би требало да спаја иста идеологија. Данас смо сведоци тога да је политика све мање борба за уверења, и да је она прерасла у борбу за привилегије. Мотивација појединаца за учлањење у неку политичку партију у многобројним случајевима нису општи односно виши интереси са идеолошком основом, већ насупрот лични интереси. Посебно актуелности на политичкој сцени Србије инспиришу појединце да доживљавају политичке организације као ефикасне бирое за запошљавање и најлакшим начином за остваривање сопствених потреба. Показало се да за успех у политици нису потребне квалификације као што су образовање, умеће, одговорност и др. већ бескрупулозност, површност и користољубивост.

У данашње време су ретке странке у Србији које могу да се похвале привржености сопственим идејама и програму, и политички лидери који су препознатљиви по принципијелности. Један од позитивних примера у том смислу био је Војислав Коштуница, бивши председник Демократске странке Србије. Може се рећи да је он политичку каријеру посветио остваривању својих идеја и да његова мотивација није био материјални интерес или привилегије, већ национална свест и идеологија. Нажалост, чини се да сопственим примером није мотивисао блиске сараднике, који су након његовог повлачења из политике односно одласка из ДСС, исказали потребу да по сваку цену буду део власти, иако се то директно супротстављало интересима странке. Најбољи пример таквог парадокса је учешће ДСС у београдској власти са СНС, када је заменик градоначелника из редова ДСС- Андреја Младеновић хвалио пројекат „Београд на води“ док се истовремено странка којој је припадао оштро противила том пројекту. Младеновић је са групом истомишљеника након тога искључен из странке, да би се убрзо придружио владајућој партији која има прокламоване потпуно другачије политичке циљеве. Јасно је коначно да политички принципи нису били спорни, јер нису ни имали важну улогу у овом случају.

Да је у Коштуничиној странци преовладао трговачко-комерцијални дух, сведоче и примери са Вождовца и Врачара. ДСС је изашла на локалне изборе на Вождовцу и Врачару у коалицији са Дверима. Након преласка цензуса на заједничкој листи, руководство општинског одбора ДСС на Вождовцу је формирало самосталну одборничку групу од три одборника и преименовало је у групу грађана „За наш Вождовац“ како би се без одобрења странке укључили у власт са СНС. На Врачару је један одборник ДСС уз подршку београдског одбора, учествовао у преузимању власти и формирању већине са СНС, која не одражава вољу грађана. Тиме је потпуно обесмишљено искључивања из странке дела београдског одбора ДСС пре избора, због учешћа у власти са СНС, односно свело се на међусобно ривалство у борби за радна места и мандате.

Чувени Слободан Јовановић је амбиције појединих политичких активиста врло јасно дефинисао: „Политичка амбиција једног полуинтелектуалца заправо и није политичка. Она се састоји само у томе, да се човек кроз политику обогати и да на високим положајима прогосподује. Он не зна ни за какве више и општије циљеве. Тек кад полуинтелектуалац избије на врхунац политичког успеха, види се како је он морално закржљао“(део текста из књиге“Један прилог за проучавање српског националног карактера” С. Јовановић).

Опозициона странка не може истовремено да буде највећи критичар власти и да договора учешће у власти са странком коју критикује. Друга дилема је да ли неприродно учешће у власти због два радна места у општини или једног управног одбора у неком предузећу, доноси више користи за појединце или штете за организацију?

Политика мора да се врати из опортунистичких и трговачких у политичке оквире. Због тога је неопходно да се измени систем гласања односно изборни закони, како би се спречило корумпирање изборне воље грађана и  злоупотреба мандата. У супротном, политичка сцена Србије ће остати ограничена простом рачуницом власника мандата, где нема никаквог места за идеологију.

Текст прузет са сајта News Front.

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *