radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Тунел идеолошке страве – четвтри део

Тунел идеолошке страве – четвтри део

Идеологија и образовни систем

Образовни систем, у модерном друштву, неизоставно формира код младих идеолошку свест. Да се може мислити неидеолошки, ван доктринарних шема, сасвим је туђе свакоме ко је завршио макар основну школу. Ко је завршио средњу, већ размишља у категоријама парламентаризма, избора, демократије, људских права и слободног тржишта, а да није ни свестан како је укалупљен у такав систем мишљења. [1]

Ми стално заборављамо да је циљ школског система (осим образовања и васпитања) производња адаптибилног појединца, индивидуе која се уклапа у постојећи политички систем.[2] Према томе, човек се, на врло раном узрасту, учи да решења за све тражи унутар већ постављених правила игре, а никако изван њих. Зато је Србија пуна оних који траже да се побољша судство, рецимо, или здравствени систем, па чак и образовни систем, не схватајући да су баш такво судство, или просвета, или здравствени систем припадајући (баш) том политичком систему. Из овога произилази да је једна од нуспојава образовања и фрагментирана свест, која спречава јединку да види „велику“ слику, већ се цела века бави ефемерностима.[3]

Пошто свака грађанска идеологија, како год да себе декларише, неизоставно полази од индивидуе и њене свести као основе друштва, она хоће (а то кроз образовни систем и ради) да контролише начин повезивања појединаца у групе и да баш тај начин зове друштвом.

Модерне идеологије, које данас детерминишу политички систем у Србији, су функционалистичке и позитивистичке[4], што значи, упрошћено, да не постоји систем вредности заснован на традицији и обичају, већ да се он формира у односу на оно што је већинско понашање или вредновање. Ова поставка ствари је најразорнија када су адолесценти у питању, јер они, по природи ствари, теже да буду прихваћени и да, на основу прихваћености, изграде идентитет и интегритет.

Образовни и васпитни систем их терају да прихвате, дакле, вредности владајуће идеологије, а не оне вредности које су им пренете од родитеља и предака уопште, а поготову не оне које се могу означити као неке националне вредности.[5]

Позитивистички поглед на свет подразумева да човек врши неку функцију у друштву и да је, уколико не прихвати диктат већине, самим тим постао дисфункционална јединка, према којој су дозвољене разне репресивне мере.[6] Исто тако, индивидуа се, у таквом систему вредности, означава као искључиви кривац за сопствено сиромаштво, неуспешност, па чак и за губитак здравља.[7] Та се идеолошка поставка преноси на школски систем, те онда деца уче да су емпатија и солидарност сувишни. То, на микро-плану доводи до појаве која је свима позната: када неко остане без здравља, или посла, од околине не добија лек, нити посао, већ мудар савет како живети здраво, или на који начин писати си-ви.

Даље: идеологизован школски систем, без обзира да ли се ради о оном социјалистичком, или овом модерном, европском, убеђује децу да су морал, систем вредности и начин живота родитеља увелико превазиђени, те да су баш родитељи, са свим утварним вредностима нације, обичаја и традиције, кочничари властите деце у ходу ка Врлом, новом свету.

Посебна подвала је тзв. „мултикултуралност“, односно претпоставка[8] да се културе могу мешати у бескрајном броју комбинација и исто толиком броју сразмера. Идеја да се то може је сасвим примитивног порекла и настала је на бркању културе са афективним и физиолошким процесима. Пошто сви, дакле, плачу кад их нешто боли, или сви хоће да једу, пију и веселе се, то значи да су им културе мање-више приближне, те се могу миксовати.[9] Пристајање на мултикултуралност у пракси сначи само једно: добровољни пристанак једне нације на културни и морални империјализам надмоћније нације. Важно је разумети да се основна поставка никада не испитује, нити вреднује, већ да се узима здраво за готово.[10] Према томе, школа није ту да представи младом човеку богатство идеја и да му омогући да сагледа алтернативе, већ обрнуто-да га учини једнодимензионалним и да му политички систем, са свим његовим утварама, представи безалтернативним. Када дође до промене политичког система, промене се само основне идеолошке поставке, али школски систем не мења намену: производњу адаптибилног појединца.[11]

Проверите све ове тврдње; тражите од неког младог човека да вам објасни друштвене појаве, или да дефинише демократију, људска права, тржиште, европске вредности и из њега ће покуљати готове матрице, које никад нису прошле кроз криички ум. У крајњој линији, дебата ће моћи да се отвори око питања да ли демократија скандинавског, или америчког типа, да ли слободно тржиште, или оно у коме држава повремено инервенише, али никада да ли се демократија и слободно тржиште могу субституисати. Маргине су постављене школским системом и изван њих нема ни света, ни појава, ни решења-остаје само вечито преметање исте мисаоне садржине.

stand_above_the_crowd_by_cloneysprites-d8p5kkl

Професори, и сами идеологизовани, не покушавају (махом не би ни умели) да нешто промене.[12]  Шансу да погледа у будућност има само мали број људи који се критички односе према школском систему и они који коз школски систем нису ни прошли.

Шема, која је често наметнута од претходне геенрације, која је прошла кроз школски систем (школовање-доплома-странка-посао)[13] је веома чврста и то је тачка у којој се срећу школа и родитељи.

Можда би био интересантан експеримент са стварањм једне школе која би била дезидеологизована и у којој би деца била терана на размишљање, уместо на усвајање. Но, за такав експеримент би се тешко нашла средства и био би третиран, од стране система, као субверзивна делатност.

 

[1] Клопка је у овоме: појединац може да се, начелно, бори против свега овога, али докле год се бори, остаје у истој појмовној сфери. Физичари би рекли: исти правац, различит смер. У пракси, велика већина се или мири са шаблоном, или се бори за поправку шаблона, што је сасвим безизгледно. Снажни духови данашњице се боре, примерице, за поправку демократије, а не бацају поглед иза хоризонта, односно не покушавају да сагледају постдемократску епоху и могућности које она нуди. Таквим ангажманом се само исцрпљују, али баш то показује колико су школске стеге снажне. Поправити демократију је исто као веровати да ће шминкање оживети мртваца.

[2] Па тиме и у социјални, економски, привредни итд. Стално се заборавља, а ту заблуду шире економисти, привредници и остали поправљачи света, да је политички систем оквир за све друге системе у друштву. Ко не контролише политички систем, не контролише ни један подсистем.

[3] Нарочиту улогу ту има факултет, који гура човека у „струку“, одсецајући га од опште културе. Формира се струковна свест, тако да војник види друштво као регрутни потенцијал, поп као паству, економиста као тржиште и производну снагу, психолог као мрежу интерперсоналних односа итд.

[4] Са подваријантама, које више прикривају, него што тумаче.

[5] При том, децу није тешко слагати да је неки систем вредности „већински“, односно да је прихваћен од већине, па они треба само да га прихвате. Нормално, сви други системи вредности е означавају као ретроградни и историјски превазиђени, а млад човек свакако не жели да буде ван моде и савремених токова.

[6] У једном тренутку се, Двадесетих година прошлог века, у Америци, сматрало да онај ко неће да ради, није нормалан, па треба да постане психијатријски случај. Ленчарење није долазило у обзир не зато што је болест, већ зато што није већинско расположење и тек се ту логика изврће: оно што није већинско, није нормално. Хиљаде лоботомија је извршено над људима само зато што нису имали стереотипно понашање, иако им се никаква душевна болест, у конвенционалном смислу, није могла пришити.

[7] Занимљиво је да обрнута логика не важи-успех појединца је само ограничено његов, док суштински представља доказ успешности политичког система и система вредности. Губитак здравља је последица порочног живота и нередовних контрола, тако да је појединац директно одговоран за болест.

[8] Никад и ничим доказана и суштински недоказива.

[9] Питање за разматрање је да ли су творци ове будалаштине заиста уверени да је овакав бућкуриш могућ, или је будалаштина тенденциозна и има за циљ разбијање националних култура. За идиотизованог конзумента ове глупости, никакве разлике нема.

[10] Пре тридесетак година, у школи је било опасно по успех, доводити у питање теорију еволуције, или власт радничке класе над средствима за производњу; данас је једнако нездраво доводити у питање, или макар тражити доказе да је слободно тржиште најбољи облик размене роба и радне снаге (па чак да ли оно уопште и постоји), опасно је доводити у питање људска права, а није безопасно ни оспоравати мултикултуралност. Питања и тражење доказа не одводе у дебату, него у дискриминацију и дискфалификацију.

[11] Зато је могуће, на пример, да неки Мирољуб Лабус (или ма који други професор) једног дана предаје социјалистичку политичку економију, а буквално сутра, либерално-капиталистичку, сваки пут објашњавајући студентима да је „баш та“ најбоља. Испод површине, сасвим је свеједно која је „боља“, већ којој треба саобразити омладину.

[12] И сами су, модерним речником говорећи, део тржишта просветних услуга, што ће рећи да би њихова неадаптибилност на идеологизовано образовање значила њихову тржишну замену неким професором који је адаптибилан.

[13] У новије време може и школа-странка-посао-диплома.

milan-milenkovic-foto-a-milenkovic
М. Миленковић, фото – А. Миленковић

О аутору

Повезани чланци

4 Comments

  1. Зоран

    Одличан низ текстова. Слажем се са тезом да је идеја „да сви могу да разумеју све, па кад разумеју треба само да се определе на основу разумевања, идиотскија од представе да је земља равна“. У демократији, која влада заједно са капитализмом, или којом владају капиталисти, никад се неће десити да тај исти капиталиста одлуку о судбини свог капитала препусти „свима“. Унапређење мерцедесовог мотора, или Самсунговог ТВ-а неће бити препуштено свим радницима фабрике, већ ће одлуку донети квалификовани и најспособнији инжењери и менаџери. Некако је симптоматично, да кад су у питању одлуке о државама, националним структурама, ствар препуштена „свима“, и лудим и глупим и образованимa и неписменима. Човек може да помисли да је то и била главна идеја твораца система.

    П.С. Чини ми се да би боље било кад би боја текста била црна, или бар тамнија од тренутне, ради већег контраста и лакшег читања.

    Одговори
  2. Aleksandar Mihailovic

    Tema je mnogo više aktuelna i bitna nego se to u našem društvu shvata, a ova analiza prakse je odlična. Žalosna je istina da već decenijama nemamo funkcionalni sistem školstva, obrazovanja na svim nivoima i vaspitanja, te se sve svodi na eks katedru, na uzmi ili ostavi, ili uzmi koliko želiš i hoćeš, a to možeš da uzimaš u redovnom roku, na pravilno određene obroke, ili u nedogled kao „večiti đak/student“ jer je takvo vreme da diploma i ako je dobiješ ne znači mnogo, osim za slikanje. Ne cene se ni znanje ni svekolike sposobnosti, osim onih vezanih za piramidu vrednosti stranke na vlasti. Da je sistem školstva i nauke organizovan na sasvim drugi, funkcionalni način, ne bi se događalo ni da neko ne završi, ili da uči a da se tome ne zna kraj, ili pak da završi za jedno zanimanje a radi u sasvim drugom, te se i sam sistem obrazovanja kompromituje. U tim uslovima ljudi ne bi išli na biroe ili u inostranstvo raznim kanalima, već na posao i u punjenje a ne pražnjenje budžeta. Nekada je usmereno obrazovanje samo delimično zahvatilo ovu problematiku, ali, trebalo ga je dalje razraditi, pa je nedorečenost taj sistem odvela u propast. Reforma o kojoj govorim je sasvim drugog tipa i sigurno je da bi za najviše 20 godina potpuno iskorenila problem nezaposlenosti, a to je onda nemerljivo bolja situacija za razvoj kulture, ne primitivizma, proizvodnih zanimanja a ne birokratskočinovničkih, te ni sport ne bi bio privilegija onih koji imaju pare već svih, gde bi na vrhu bili najtalentovaniji i najuporniji. Društvo ne bi bilo opsednuto rijalitima i svađama, demagogijom i politikantstvom već kreativnošću, inventivnošću, inovativnošću i svekolikim ljudskim i moralnim vrednostima. Nadajmo se da će doći prilika da i ti koji znaju, umeju i mogu da promene naše društvo, koje u biti podrazumeva i korenitu promenu ovog pljačkaškog sistema, pa da i nama konačno krene, a bez toga će i drugi propasti.

    Одговори
  3. бане

    Ми, средњих година, образовани смо у школском систему самоуправног социјализма који је врхунске животне и филозофске истине црпео из марксизма. И великом већином, преко 90%, нисмо постали марксисти. Можда црвени нису знали да наметну своју идеологију, а можда је још тада школа изгубила своју васпитну функцију.
    Што се тиче критике грађанског друштва и парламентаризма, ту се у потпуности слажем. Много је бољи феудални систем организације државе, наравно, за државе оног времена. Када би се данас такав систем обновио феудалци би били у боју најспособнији и најспремнији, као; Чуме, Кум, Будала, Легија, Аркан, Кристијан, итд. То би били властелини и властеличићи, а ми у тој подели добијамо улоге кметова.

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *