radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Бранко Павловић: Избори и насиље

Бранко Павловић: Избори и насиље

Шта нам показују избори у Русији и Берлину данас – јуче је то био референдум за излазак Велике Британије из ЕУ и избори у Риму, а сутра је то референдум у Републици Српској? Западна идеологија се распала.

Јединствена Русија, то ће рећи Путин, убедљиво је победила и овог пута. Најзанимљивији резултат за мене је у малој излазности (око 48%). То значи да су санкције запада, обарање цене нафте, монетарни удари итд. дали резултат и у Русији, у том смислу што скоро 10% бирачког тела, које не спада у стандардне апстиненте, неће да гласа за Путина. Вероватно су истовремено критички настројени према власти због корупције и других проблема. Проблем, и то непремостиви проблем за запад, то ће рећи САД, односно оне који владају тим системом, је у томе што, упркос њиховом потенцијалном неповерењу у Путина, ти бирачи неће да гласају за политичке гласноговорнике запада. Сви такви про-западни представници су начисто пропали на изборима.

Дакле незадовољних Путином, или бар владајућом странком, итекако има у Русији, али оних који би били против Путина, али за задану идеологију – нема. И то директно на линији очувања државе.

Западна идеологија, сада из другог угла, она која је заснована на „поштовању људских права“, „мултикултуралности“, „мултиконфесионалности“ итд., доживела је још један ударац на изборима у Берлину, где је Алтернатива за Немачку поново постигла двоцифрени резултат. Оно што идеологе западне политичке парадигме нарочито треба да брине је чињеница да су и социјалдемократе и демохришћани у паду. Као и то што у збиру немају ни 40%. Другим речима, централни политички спектрум идеја и оно што ужива далеко највећу промоцију у медијима, није више довољно убедљиво грађанима Немачке. Наравно, видећемо како ће се све одиграти за годину дана на изборима за парламент Немачке, али тенденција је јасна.

Из трећег угла, на изборима у Риму, западна идеологија је доживела страховит ударац, сада на таласу снажног „антиестаблишмент“ осећања грађана Рима. Тамо је потпуно непозната млађа жена победила кандидата премијерове опције са скоро двоструко више освојених гласова. Бирачима је очигледно било мање важно за кога гласају, од тога против чега гласају. И чим су добили могућност да свој бес укупним политичким стањем искажу, ујединили су гласове у корист „новог лица“.

Сасвим супротно глобалистичкој идеологији, национално се као одлучујући политички фактор, на велика врата, вратило на политичку сцену Европе референдумом у Великој Британији, где су Енглези суштински одлучили исход. Управо на основи националног самопоштовања, за које је владајућа западна идеологија мислила да је реликт само у брутално војно потчињеним земљама којима владају.

Предстојећи референдум у Српској, по својој политичкој суштини, темељно доводи у питање подразумевајућу политичку поставку запада, која каже да „периферија“ не може да буде субјект уопште. Дозвољено је да исказује политичке ставове само и искључиво по одобрењу запада. Иначе је то забрањено. Отуда, суштина тог предстојећег референдума није у „дестабилизацији“ БиХ, него у политичком осамостаљењу српског народа од туторства модерних колонизатора. Није проблем у томе како у Уставном суду гласају представници Бошњака, него у томе што суштински главну реч имају странци.

Наравно, у истој мери у којој је поткопан политички скуп идеја запада-САД, толико се то исто догађа и на економском пољу, слабљење утицаја неолибералних мантри у тој области.

И ту сада долазимо до парадокса: што су избори више фер, што су ближи неком идеалу демократије, што је референдумско изјашњавање грађана доступније и са више времена за дебату – то су шансе западне идеологије да зауставе промене и сачувају своју монолитну-окамењену структуру мање. У тим, макар иоле фер условима, та идеологија нема шансе и зато се повећавају могућности да запад прибегне насиљу. Бруталној дестабилизацији.

Такав приступ није наравно свуда могућ, али свуда покушавају са насиљем. Па докле стигну. Не само што та западна политичка поставка има несавладиве унутрашње противречности, што је чини да је све мање убедљива грађанима веома различитих држава и друштва, она је уједно и безалтернативна. Не постоји „план Б“.

Они буквално хоће да 1% људи влада светом. А већ 10% је за њих потпуно неприхватљиво.

branko-pavlovic-autorska-1
Бранко Павловић

Зато су паметни сви који се припремају за период пораза те идеологије и њене политичке праксе, а сумњиви или наивни сви који говоре о томе да је „најважнији мир“. На жалост целе планете, најважније је припремити се за борбу, са надом да ће се систем толико распасти унутар себе да неће бити способан да нанесе штету колосалних размера.

Кључна слабост те идеологије и политичке праксе која је следи је у томе што има много противника. Изузетно много, веома моћних противника. Од већине грађана саме Америке, преко Кине до Русије. Колико сутра, лако може да се догоди да немају више ослонац ни у Француској ни у Немачкој и целом југу Европе.

Смањивање вероватноће да ће насиље уследити постиже се јединством у отпору и разумевањем да се свако „помирљиво“ решење, са њихове стране, тумачи само као слабост и позив да испровоцирају насиље.

Преведено на наш локални терен, то значи да данас треба на сваки начин бити уз Републику Српску, јасно и без релативизација. И то не због храбрости, него строго рационално.

Текст преузет са сајта Фонда Стратешке Културе.

http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/izbori-i-nasilje/

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *