radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Канаринци

Канаринци

Kажу да има људи који су као канаринац – у који год кавез га ставиш, он пева. Поготову ако у кавезу има неког зрневља да се зоба.

Није једном било, а биће и опет, да музичке звезде певају на политичким митинзима, или да, на концертима, дају подршку некој политичкој партији. Тако се и Здравко Чолић, под старост, ставио у службу ДПС-а. Пре њега се прославио и Жељко Самарџић, цвркућући на концерту у част Дана независности Црне Горе, док је Ђорђе Балашевић, уместо цвркутом, писмом подржао ЦДУ.

Иако, бар по мом мишљењу, певаче, глумце и забављаче сваке врсте не треба превише озбиљно узимати, већ и због тога што су, до пре једног века, играли и певали док је по њима падао трули парадајз, њихов ангажман, у модерна времена, има своју тежину. Данас их, нештедимице, зовемо „уметницима“, што им прибавља извесну озбиљност и значај, мада их израз „забављач“ много прецизније дефинише.

Можда смо ми, уопште, претерано захтевни када су забављачи у питању; српски народ су, пре забављача, ружили и оставили га на цедилу многи српски интелектуалци, велики писци, академици, научни радници, политичари, а ми смо нашли да карактер тражимо баш од певача. На крају се испоставило да ми само од певача и полицајаца, од првих кад певају, од других кад бију, очекујемо патриотизам, док за остале отпаднике имамо, некако, више разумевања.

Ипак, Чола је нешто друго: бар четрдесет година, он је нека врста хероја нације и добро је, у крајњој линији, што нам је, у годинама за које се каже да су „лепе“, односно под старост, објавио своју несрпску природу. Не би било добро да му се нешто деси, а да ми и даље верујемо да је Србин. Није лако поверовати да је толико аполитичан да не зна какву политику води ДПС.

Постоји један интересантан чланак, за који се свакако не може тврдити да је заснован на истинитим дешавањима, али није ни немогуће да је тако било (http://www.kurir.rs/zabava/pop-kultura/yu-rok-svirao-po-notama-tajne-sluzbe-najveca-zavera-jugoslovenske-rok-scene-clanak-1768425) у коме се тврди да су многе звездe СФРЈ биле пројекат тадашње Државне безбедности. Ту се наводи и име Здравка Чолића. Да опет не будемо престроги: нису само забављачи сарађивали са ДБ-ом, пре њих су ту већ били и научници, и писци, и академици, па и више владика, али је популарност, она естрадна, доносила по концерту више пара него што су многи писци оног времена стекли за вишегодишње бављење литературом. Пара хоће да заврти мозак, па није чудо да су забављачи лако мењали иденитет за кеш.

Постоји једна позоришна представа, која се играла Осамдесетих у Београду, а доцније по провинцијским позориштима, која се зове „Како засмејати господара“; представа прође, засмејавање господара остаде. Не овог, или оног господара, већ сваког.

За разлику од Ђорђа Балашевића, који није мењао пребивалиште, Чола и Жељко Самарџић су морали да беже из мултиетничке средине у ову, мрачну српску, такорећи етничку, да спасу главе. Тамо, у тим мултиетничким срединама, њихова мултиетничка прича није имала прођу, јер су некадашња браћа, боље од Жељка и Чоле, знали шта су ови. Нису у Србији лоше дочекани.

Напротив. Срби су их дочекали братски и пријатељски, не разумевајући да је српски народ само хранљива подлога, на којој ови треба даље да живе. Жељко Самарџић, од милоште назван „пола човек-пола Осми март“ (због његових концерата поводом Дана жена) и некада велики Чола, јунак нације, могу и даље – у то нема сумње – да рачунају да ће српски народ, без обзира на ове комерцијално-политичке епизоде, наставити да им пуни шлајпик и да им долази на концерте. Што и не би? Кад је халалио толиким својим одродима, што не би и њима? Није, на крају крајева, у реду да се на њихова леђа сручи све оно што се није срушило на леђа неког Новака Килибарде, или толиких других однарођених интелектуалаца. Нити су певачи неки нарочити Срби, нити смо то више ми сами. Годинама на изборима побеђују конвертити, и код нас, и код вас. Отпадају читави делови народа, па што не би и два-три цвркутана? Да нас, сви они скупа, озбиљно схватају, не би ни конвертирали. Пола Црне Горе је урадило исто што и Чола, само што немају велико име, па мање у очи удара.

Новац и моћ су пунонадежне чињенице овог света, света у коме живимо и највећи део нације се, као сунцокрет, окреће према њима. Змај од Шипова и Сулејман су наши хероји, а старлете и лопови су узор нашој деци. Што нас чуде, онда, забављачи? Лова је код власти и код конвертита, а естрада само то прати.

Ипак, постоји нешто што је важније и дубље од свега што ово, нама иначе несклоно време, нуди, а то је дуг, онај историјски и културни дуг који имамо према свом народу. Иако је уврежено мишљење да нам српство никад ништа није дало, то није истина. Од народа и његове културе смо добили језик на коме говоримо, пишемо и мислимо, добили смо читаво културно наслеђе, историју рода, па и сваке породице, добили смо поглед на живот и свет, а да не помињем да смо добили и оно формално, школско знање, које је платила заједница.

Cheering crowd at a concert

Истина, заједница не даје кеш зато што си Србин, али ни Швајцарска не даје апанажу само зато што си Швајцарац. За тај дуг не знају Чола и Жељко. Мисле, ваљда, да су на мокрој крпи узгајани и да испод њих, у времену, нема ничега, да је све пре њих била заблуда и грешка.

Њихов данашњи ангажман не треба, дакле, преозбиљно схватати. Вероватно су увек овакви и били, само ми нисмо хтели то да видимо. Да смо ми другачији, били би и они другачији; да ми водимо рачуна о образу, морали би и они. У доба, у коме се гласови на изборима добијају на губитку образа, Чола и Жељко нису изузетак, већ правило.

Пошто ћемо и даље, и после овога, гледати Сулејмана и навијати за Змаја од Шипова, и даље ћемо пунити Арену кад гостују Дино Мерлин, или Магазин, а нарочито ћемо пунити сале кад певају Чола и Жељко, ми смо тиме већ изразили свој став, а то је да имамо дубоко разумевање за сваког конвертита и за сваког мрзитеља српског народа. За то можемо да се жалимо на мртвог тита, или на свог оца, који нам није пренео дедовско наслеђе, али Чоли никако. Пристали смо да нам новац и привилегије буду мерило свега, па и идентитета и сад нема чуђења.

Оно што можемо да урадимо јесте да памтимо и да својој деци, мислим на нас који још нисмо, а ваљда и нећемо, отпасти од нације, културе, наслеђа и вере, преносимо оне вредности које стоје с оне стране новца и тренутка; да пробамо да децу уверимо да једна нација и њена култура, не живе само данас и овде, већ да имају далеко већу екстензију од времена у коме нам је суђено да живимо. Српски народ је дошао до тачке кад у њему вреди спасавати само оно што је остало, у културном смислу, здраво и непревртљиво. Неко будуће оживљавање српства неће извести потомци оних који данас гледају Фарму, Парове, или скачу на концертима Жељка и Чоле, већ ће се оно збити у оним малим енклавама духа, које нису превериле и подлегле сили и новцу.

Пренето са портала ИН4С

 

О аутору

Повезани чланци

1 Коментар

  1. MIKI

    I TATA BI SINE RECENO U FILMU KOJI TAKO RADO GLEDAMO. VEKOVIMA SRBI PRODAJU VERU ZA VECERU,,ZATO STO NEMA POSLEDICE ZA PETOKOLONASE KOJI SVOJ HLEB ZARADJUJU NA KRVLJU SRPSKOG NARODA. KAD GENERACIJE KOJE DOLAZE POCNU KAZNJAVATI ZA UCINJENA DELA A POCINIOCI SNOSE ODGOVORNOST KAKVU POZNAJEMO U ZEMLJAMA KOJE DRZE DO SEBE DOTLE CE KOJE KUDE POTURICE DA VRSLJAJU SRBIJOM,

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *