radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Интервју – Слободан Рељић: Пропаст српских медија

Интервју – Слободан Рељић: Пропаст српских медија

Имамо посебно задовољство, да на нека од питања, која се пре свега тичу стања српских медија, али и значаја медија у савременом друштву уопште, за Фонд Светозар Милетић одговара Слободан Рељић, новинар и социолог медија, чија ће се најновија књига „Медији и Трећи светски рат“ ускоро наћи у продаји.

Да ли можете да опишете процес пропадања српских медија?  

Српски медији се руинирају од 1990-их кад почиње и разарање нашег друштва. Наш ужас почиње од времена кад су нам као голуба псимоношу послали глагола „имплементирати“. Чиновници из западних метропола су овлаштени да нам објасне како је требало „срушити комунизам“ и имплементирати „златну демократију“. У почетку је ово прво изгледало као велики рат а ово друго као рекеративна занимација. После ће се испоставити да ће нас до темеља урушити баш ненародна имплементирана демократија (имплементирати, без обзира на ту нејсаност коју прикрива страност те речи значи – извршити! Неко има план а ти – изврши, спроведи у дело, примени у пракси).

Данас, четврт века каније све нам је горе него што је било у црном комунизму. Ми смо, како је показало једно озбиљно истраживање Бранка Милановића бившег аналитичара Светске банке, постали „четврти свет“. То је свет без наде. Држава нам је инвалид, привреда на коленима, демократија се толико самопоништила да оно што причају у нашем парламенту не би било дозвољено ни у некој уређенијој лудници.

Мислим да је Маргарет Мид говорила, да су антроплози регистровали појаву, да неки народи живе на обали реке пуне риба а умиру од гладе, што је последица стања колективног духа. Мени ово наше често заличи на то. Један озбиљан народ седи на обали Европске уније која показује јасну и неприкривену жељу да га гурне под воду и удави, а његове поглавице чекају да их они позову да седну с њима за сто за давитеље. И да заједно угуше народ који упорно измиче том лудилу и некако слободно дише. Изгледа страшно. Огледало тога су – српски медији. Ту се више не зна ни кад је ТВ-дневник ни кад хумористичка серија, ни да ли сте на конференцији за штампу владе или у неком ријалитију. Кад се понакед појави човека који говори нормално – са своје тачке гледишта, као што су Виктор Орбан или Милорад Додик, помислите да ће се лажана слика пући као балон, али она траје…

Када је све почело?

pawel
Pawel Kuczynski, пољски карикатуриста

Кад смо бесловесно поверовали како неки капитализам и капиталисти долазе да нам помогну. То је потпуно негирање здравог разума. Како је могуће да држите до себе и били сте пет минута у Америци, рецимо, и може вам пасти на ум да би неко ко живи у том зверињаку у коме је борба за опстанак природно стање могао да нема другу идеју него да помогне неком Рељићу или Рајаку који живи тамо негде а да он не може ни да замисли где је то. Али ми нисмо живели под стакленим звоном. Ми смо на нашим студија учили Хобса. Земља је била отворена. Путовало се… Наши медији су осамдесетих били готово на новоу западноевропских. „Политика“ је имала двадесетак дописника по свим важнијим светским центрима. А где су ту још „Новости“, радио, телевизија… Па, још бар четири републичка центра, који су за корак били иза. Ми смо имали изузетно озбиљно развијен информативни систем који је имало своју улогу у друштву и везу с деловањем државе, што је основни смисао постојања масовних медија у свету.

Медији су увек део нечега. Преносе нечију поруку. Колико је западним медијима стало до било какве, и фингиране, објективности могли смо да видимо деведесетих када су „велики репортери“, коменетатори и „истраживачи“ стигли у Београд. Срео сам низ новинара које сам „познавао“ по потпису из „Њујорк тајмса“, „Њузвика“, „Шпигла“ и, у почетку се изненађивао како долазе „на лице места“ са, практично готовим текстовима – закључке су имали, знали су шта треба писати, а саговорници на терену су били само зачин. И ништа им нико није могао објаснити. Климали су главом док се пије вино, али ништа од тога није могло залутати у текстове.

Који су корени кризе српских медија?

Корени кризе су, како сам већ рекао, из имплементације. Ми смо имали информативни систем, али говорено је да он мора да се уништи па да ми добијемо медијску индустрију. Последњим таласом приватизације који је окончала прошла влада систем је уништен. Крај је логичан. Знам озбиљне новинаре који су се до краја заложили за важећу Медијску стратегију а сад су остали без посла. Не може у малој земљи да се успостави медијска индустрија по узору на немачку или америчку. Тим језицима говоре стотине милиона људи. Не можете издавати озбиљан дневник на малом језику ако га баците на тржиште. Озбиљно информисање је скупа производња. У Србији исте услове има Информер и Српски телеграф и Политика. У озбиљним малим западним земљама се тржиште штампе не схвата тако примитивно. Оно што друштву треба добија посебне услове од државе, а таблоиди иду на тржиште.

Друго, наши медији су одвојени од суштинског погледа на стварност. Одмах на почетку сапунице коју смо ми звали „транзиција“ они су до краја вестернизовани. Само се преносе погледи, тумачења и интерпретације које емитује западни политички и геоплитички естаблишмент. То производи сумануту одвојеност од реалности.

Понекад ствари изгледају као да смо онај јапански војник који се 1945. изгубио у прашумама и кад су га нашли шездесетих он није веровао да је рат завршен и да је цар коме се заклео сенка на зиду која долази из америчког пројектора. Код нас се многи уредници и политичари понашају као да није било берзанског слома 2008, као да је излазак Британије из ЕУ најновија видео-игрица или да су Путин и Си Ђинпинг председници у позоришту лутака. А свет се толико променио. Pax Americana већ постаје историја и до овако тужних земаља стиже као светлост давно угасле звезде. Медији су средства потпуног дезинформисања…

Може ли то да траје?

Колегама у једном великом дневном листу који годинама у Економској рубрици, из дана у дан, најављује стране инвестиције кажем: Људи, кад би неко за неку деценију према овоме што се објављује реконструисао наше доба био би убеђен да се почетком другог миленијума у Србију више инвестирало него у све земље у историји човечанства. Они се смеју. Мислите да они верују у оно што објављују?! Нико у то не верује. Новинари су данас људи ампутиране савести, а читаоци ампутиране свести. Није битна разлика ни у западним медијима. Само што новинари производе те гадости за нешто веће наднице.

Додуше, и гадости су веће. Рецимо, најјачој екипи западних медија је 1989. дато да објави „масакр на Тјенанмену“. И док је западни свет живио с том лажју, јер никаквог масакра није било, Кинези су се дали на развој свога друштва с Комунистичком партијом на челу. И „мртви комунизам“ је подигао најмоћнију привреду у последњих четврт века. Сад је то и држава која фућка на смешне пресуде Међународног суда у Хагу у спору у Јужном кинеском мору. Ето, можете ви у медијима направити што год хоћете и можете тврдити како се чардак стварно може држати „ни на неби, ни на земљи“, али стари Њутн је био у праву: земљина тежа постоји, била тог јабука свесна или не.

pawel_kuczynski_hot_news
Pawel Кuczynski

Тако и наши новинари, седе на неким конференцијама за штампу где им се сваки дан слажу неке куле од карата, а које попадају чим они изађу из сале. Али они су уверени, да је њихов посао да само „преносе“. Трансмитери! Додуше, имате право да се у друштву у коме се нико не понаша нормално ви понашате као „нормалан“ члан тог друштва. Плата се добија за то а не за озбиљно, критичко информисање. Али и ви имате децу, кредит за стан у швајцарцима, жену која је изгубила посао у земљи у којој се, како ви јаљате отвара толико радних места да ћемо морати увозити Пакистанце… Хорор!

И новинари су људи од крви и потребе да зараде да купе кило меса. Побуна се с те тачке гледишта чини бесмисленом. Побуна постаје смислена кад изгубите посао, али онда ви сами за себе морате да кажете да сте проклети лажов. И ко да вам сад верује. Такве антиномије су се у историји решавале мањим или већим ратовима или суровим револуцинарним покретима. Како да се побуните тако усамљени?

Ипак, здрав разум налаже: ако вам је емисија скинута са телевизије – поставите је на Јутјуб, ако ваше мишљење не може проћи у новинама – направите сајт…

Да, то изгледа логично у свету у коме људи могу слободно да одлучују шта ће са својим радом и у коме је слободно мишљење заиста слободно. Ми знамо да не живимо у таквом свету. Ми смо најамници у друштву у коме слободе има само у Хајд-парку. Све је остало под потпуном контролом. У капитализму је економска демократија највећа јерес. До скора су бар постојали закони који су формално штитили слободе запослених, а сад са новим законодавством у које спада и наш тужни Закон о раду, права запослених се своде на могућност послодавца, данас пре свега корпорација, да с човеком раде што год хоће: да га ишамарају, да га терају да седи с пеленама које сам купи на радном месту јер нема времена да иде до Ве-Цеа, да истовремено с уговором о запослењу потпису је недатиран свој отказ.

Кад се вратимо на медије питање је коме ћете помоћи и коме наудити тиме што се изађете из мејнстрима у наизглед полуилегалне воде а у ствари крајње контролисаних канала интернета. Ваша мала фрустрација ће за трен бити учињена подношљивијом, али сутра већ ћете приметити да је утицај тога минималан. „Медијска стварност“ је по својој природи данас чиста конструкција којој реалност служи само као повод и смоквин лист. Кога је на Западу стварно занимало шта се дешава у Сирији док нису дошли Руси с оружјем, а онда су тако стекли право да и они преко „Раша-тудеј“ јављају своју верзију истине.

Само много, много малих појединачних побуна које, као што је говорио Грамши, кад буду подруштвљенепостају ризик за оне који владају друштвом и одржавају стање status quo. Да би медијска порука била моћна она мора да напредује ка томе да угрози мејн-стрим. Намера мора бити јасна већини поданика у друштву, они онда схватају куда треба да се иде, све може да се оприча у једном краћем обраћању и на крају – порука се може претворити у фразу од неколико речи. И тада могу да уследе друштвене промене, јер у ствари ми стално причамо о томе: Наше стање је неподношљиво и ми као вода тражимо како да се из њега измигољимо.

Интернет ни изблиза не доноси гледаност или читаност као велики класични медији. Зашто је то тако?

Јаве се понекад и однекуд оптимисти који верују да ће двосмерна интернет комуникација заменити телевизијски монопол. Јер ово је доба хегемоније слике. Реч на којој је подигнута демократија је уступила пред сликом која доминира масовним друштвима у којима се не мисли него – или се трпи или логично узимају производи манипулације као једини погледи на свет. Да ли су оптимисти у праву? Или су само хуманисти који имају преоптимситичну слику о моћима људског бића у друштву. На пример, Бартолд Брехт је у доба радија говорио да би радио променио свет кад се поруке не би само емитовале једносмерно – из студија ка слушаоцу. Пошто је разумео да је двосмерна комуникација технички могућа, он се надао и да је она револуционарна промена. Али то су заблуде једног времена. Данас имате неслућене размере двосмерне и вишесмерне комуникације, али контрола никад није била темељанија. И нико не сумња да су средства масовне комуникације претворена у огољено пропагандно оружје.

dinner-illustration-by-pawel-kuczynski
Pawel Кuczynski

Интернт је само део једног система који има своју јасну логику: очување status quo-а, на домаћем трену оваквог капитализма и овакве демократије, а на међународном одржавање монополарног света и по цену светског рата. Морате знати да су сви „нови медији“ настали у Америци у оквиру војно-индустриског комплекса. Дакле, стари медији (пре свега књига и штампа) су бар имале у свом рађању идеју ослобођења мишљења, а „нови“ се развијају као инструменти са идејом одржавања „добровољног ропства“. Говорио је 1996. године Стив Џобс, пионир и визионар компјутерске технологије, и један од оснивача Apple Computer, да ће „Веб постати веома важан”, али је онда је на то додао: „Али никад нећемо видети како  Веб постаје оно што је на наше очи постала телевизија… Никад неће бити тако утемељен. “ У систему у коме ми данас живимо телевизија је и огњиште у кући, и дадиља нашој деци, и замена за брак и породицу, наш приступ култури и спорту а све у нашој трпезарији или спаваћој соби. Па шта мислите да они који вам то доводе на ноге немају неку идеју у њихову корист с тобом.

 

Ако су класични медији „завршена прича“ што се тиче слободе, да ли је могуће, упркос свим тешкоћама, направити један алтернативни систем информисања? Прикупити и повезати различите ресурсе који постоје у дифузном виду: јефтину комуникациону технологију, аматерско (рудиментарно) новинарство,неискоришћено знање толиких друштвењака и других стручњака који ионако „висе“ по интернету, па можда чак и неке неусловљавајуће начине финансирања?

– Концентрисати се на алтернативно је оно што Велики брат од нас жели. Алтернативно у историјском кретању не може бити трајност него само субверзивно дејство које се не може држати под потпуном контролом. Али није ни Велико брату лако. Он је досад кад се појави нешто алтернативно ишао и куповао алтернативце, убацивао њихова дела у свој велики стомак и претапао то у још веће очајање маса. Велика криза ту ограничену радњу чини немогућом, јер алтернативно постаје веће од мејнстрима. Погледајте очај данашњих медија: у Аустрији побеђује кандидат деснице која се не уклапа у њихове шаблоне и они то упорно зову „екстремна десница“. Чекајте, у речнику који смо ми користили екстремно је педесетина, двадесетина па и десетина али како може више од пола бити екстремно. Већина су екстремисти!? Према коме је апсолутна већина екстремна, а систем се зове демократски? Криза се продубљује великом брзином.

Човек мора нешто да ради али не треба да прихавата да је његов напор алтернативан, јер ми смо рођени да верујемо да радимо „праве ствари“ и да своје лично онда коргујемо. Зашто би неки момак из Сан Франциска „на белом праху“ боље од мене који живим у Сомбору знао шта је најбоље за овај свет. За њих сад извесно знамо да нису то знали, јер се иначе њихова пројекција не би сада рушила и на наше и на њихове главе. Свако од нас чини што може, постоји у овом свету Идеја која ће постати водећа и донети „бољи свет“ за презрене на свету. За неко време, како показује историја. Идеја коју је овом свету донела Америка као продужени живот уморне уседелице старе Европе – потрошена је. Морате бити „на белом праху“ па да то не примећујете.

Превише информација отупљује јавно мнење. Новине као симбол друштвене расправе уз вишак информација не успевају да разликују главно од споредног, информацију од дезинформације. Обитавамо у медијски конструисаној јавној сфери. Сведоци смо процеса рефеудализације јавности кроз поновно мистификовање атрибута власти. Феудална особина мистификоване власти средњег века се поново кроз медије успиње у модерну грађанску јавност. Каква је будућност оваквих медија? И, које су могуће тачке отпора?

Морам да полемишем с Вама у основној тези: није више нама проблем средњи век. Наш проблем је расцветало и до механицизма развијено просветитељство. Рат Запада против буржоазије против Ватикана јесте донео сузбијање тог папацезаристичког терорисања људи позивањем на Бога а онда продајом индулгенција за златнике. Али, данас проблем Запада је дехристијанизација. Тамо је заиста од оне Ничеове објаве „Бог је мртав“ то постало чињеница. То је прво у „Веселој науци“ изрекао лик не баш чисте памети, а онда и Заратустра. У том свету без Бога, људи преузимају његову улогу. Тако је отац ПР, Едвард Бернајз, иначе Фројдов сестрић, говорио да пошто нема Бога, неко мора да упућује људе на прави пут. Јер они то чекају. Ту су масовни медији главно оруђе: они су и храмови и проповедници. Не знате шта је „добра вест“ док вам они не објаве. Али човеку није дато да буде Бог. Стварност у којој човек живи увек је сложенија од могућности човековог мозга да ју до краја разјасни. Содоме и Гоморе су се стално појављивале у историји, али су и законито нпропадале.

Увек се ваља вратити Великом инквизитору и Достојевском. Ту је пре век и по описнао оно што ми данас видимо. Односно, ми данас имамо однос према процесима, дубоким друштвеним процесима, који су много моћнији од произвољних и среброљубивих техника манипулисања унесрећеним људима. Отпор расте, то је ипак извесно. Један италијански филозоф тврди да је „светска сцена која је одшкринута 1989, ослободила потенцијал патње и беде, неправде и злоупотребе моћи, експлоатације и неправде, што би могло да поризведе еквивалент од најмање петнаест револуција какве су биле француска 1789 и руске 1917“.

press-pawel
Pawel Кuczynski

Пошто је он од оних који жуде за променом, можда је његова процена преоптимистичка, али то свакако није мишљење које би и Обама и Хилари Клинтон могли обацити као глупост. Историја се у неком својим периодима страшно убрзава. Мени рат у Сирији, читаво време изгледа као Грађански рат у Шпанији 1936, а ово што се збива око Алепа је покушај да се инсценира нова Герника. Али са медијима овако ниског кредибилитета, са имиџом Америке као најомрзнутије земље на свету то ће тешко ићи.

Медије, мислим, чека велика промена која ће их вратити њиховом протостању, оном кад је Иго говорио да је штампа „мајка свих револуција“. Тежак ће бити процес ослобађања од ових „сребрбих ланаца“, али пошто друштво неће моћи опстајати у овом пренапетом стању неће моћи ни медији да бране status quoдо судњег дана. Једино је проблем што човеку није дато да прецизно разуме логику друштвених кретања, те зато од Платона до Хегела и Хабермаса имамо само теорије. И онда ми бирамо ону која нам је најближа или нам се чини најреалнија. Ја верујем да критичке теорије од Адорна и Грамшија до Чомског најбоље описују данашње стање.

Недавно се навршило 16 година од 5. октобра 2000. године. Када погледамо у назад, шта смо изгубили а шта добили, од, можемо слободно рећи, прве Обојене револуције у 21. веку?

– Те 2000. ми смо постали део транзиционог експеримента који су као уређење посткоминистичког света покренули жреци из Вашингтона. Данас можемо слободно рећи да је њихова мржња према комунизму била толика да су тешко израњавали народе, а за комунизам не можемо бити сигурни. Прво имате Кину, а друго на америчким универзитетима после четврт века антикомунистичког оргијања преко половине њихових студената верује да би социјализам могао бити решење у свету који долази. Све ће то прекрити снегови и шаш, а пут транзиције уз манифест који се зове „Вашингтонски консензус“ био је класичан поход „пљачкашке цивлизације“ чија су јеванђеља цитати из амандмана њиховог устава до којих они држе онако како је инквизиција поред ломача читала новозаветну поруку „Бог је љубав“ .  

 Да ли је доласком информативне агенције и радија „Спутњик“ у Србију, најављен почетак учешћа руских медија у српском медијском простору? Да ли се по Вама, можемо надати расту тог тренда, скорим доласком још неког од руских медија?

У једном тренутку у Русији, као великој и веома потенцијалној земљи, схватило се да су западни „независни медији“ обична артиљерија глобализације, а „слободни новинари“ делатници и Централне обавштајне агенције. Они обавештају и читаоце и гледаоце, али постоји „обавештајна“ централа. Зиновјев је говорио да је то стање у западном систему његов органски део. Иако не постоји тело које шаље писмене наредбе шта да се ради увек се у редакцијама ради као да изнад тога стоји нешто као ЦК КПСС. Мени треба да изађе књига „Медији и Трећи светски рат“ где сам покушао да осветлим тај механизам. Тај процес иде о Крилове комисије кад је Вудро Вилсон морао да спроведе пропаганду операцију да уведе Америку у Први светски рат иако за то у народу постојало незнатно интересовање. Нема тог слободног америчког медија који није у томе учествовао. А нема ни новинара који се због тога после постидео. Кад су схватили суштину Руси су знали да мора да се направи „Раша тудеј“. Нешто као исто као Си-еН-ен само да исте догађаје интерпретира дугачије а најчешће дијаметрално другачије. Солжењицин је рекао да је бомбардовање Србије био догађај кад су сви слојеви руског друштва схватили да Запад и њима спрема исту судбину, и то једном дану. Просветљени су. И не само Руси.

pawel-kuczynski
Pawel Кuczynski

Кад је „Раша тудеј“ постала најгледанија страна телевизија од Вашингтона до Лондона, а која има и велики уплив на интернет комуникацију, Путин је тај инструмент развијао даље. „Спутњик“ је ширење и заокруживање тог система. Предност Руса је што су они – свету у коме су Американци загадили све изворе информисања – ти који могу да понуде свеже изворе, другачија мишљења, нову идеју, слободнији поглед на свет. А моћ њиховог система је што је он свестан да је Трећи светски рат у пропагандној сфери почео и да је свако одступање губитак стратешке предности. Они су зато изузетно важни за цели свет. А о нама да и не говоримо.

Не знам да ли ће у наш медијски простор ући још незападних медија. Али би за нас то било важно. Они би поткрепили гушено народно разумевање догађаја – да је глупо оне који су хтели да нас убију звати „пријатељима“, да је улога Србије у разголићивању Новог светског поретка и полуделог неолиберализма много значајнија него што се то може видети у нашој вестернизованој јавности, да је „међународна заједница“ како себи тепају Западна Европа и Америка мањи део света, да оно за шта смо се ми борили пре вредност друштва будућности него силничке речи Иглбергера, Блера или Ангеле Меркел. И кад има мање таквих гласова него „дојче велеа“ и „слободних европа“ они се међу Србима боље примају. И због тога што су пријатељскији, али пре свега зато што су, бар у овој фази, истинитији. Важно је у овом времену промена бити део породице тих народа који су у напору бoрбе против трулих либералних слобода. Либерализам је дао своје човечанству. То је сад празна љуштура.

Текст је пренет са сајта „Фонд Светозар  Милетић“.

Интервју- Слободан Рељић „У систему у коме ми данас живимо телевизија је и огњиште у кући, и дадиља нашој деци, и замена за брак и породицу, наш приступ култури и спорту а све у нашој трпезарији или спаваћој соби. Па шта мислите да они који вам то доводе на ноге немају неку идеју у њихову корист с тобом.“

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *