radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Слободан Антонић: Док је подела у опозицији, Вучић је миран

Слободан Антонић: Док је подела у опозицији, Вучић је миран

Одмах после избора од 24. априла изгледало је да опозиција може да успостави сарадњу како би уздрмала Вучићеву власт. Лидери опозиције заједно су се појавили на протестном митингу, Пајтић је позвао бираче ДС-а да на поновљеном гласању заокруже листу ДСС-Двери, Санда Рашковић Ивић, Бојан Пајтић и Борис Тадић заједно су шетали на демонстрацијама због Херцеговачке, а лидери парламентарне опозиције јавно су размишљали о заједничком председничком кандидату за изборе 2017. године.

Данас, пет месеци доцније, очигледно је да су се опозиционе странке толико удаљиле да више нема говора о обједињеном наступу против Вучића. Нови шеф ДС-а, Драган Шутановац, помиње само заједничког  „кандидата грађанске и проевропске опозиције“, а нови шеф ДСС-а, Милош Јовановић, каже да су му „ДС, СДС/ЛДП или ДЈБ подједнако удаљене као и СНС“, и да „не види шта ДСС може да тражи у некој сарадњи са ДС-ом“.

Штавише, руководство ДСС-а сада оптужује бившу председницу странке да је крива што је „снажно пропагирала идеје о јединственом опозиционом кандидату (…) са свим `жутим` странкама које су под директним утицајем западних амбасада“, чиме је довела до опасности да „ДСС изгуби душу и прецрта разлоге свог идеолошког живота“. Руководиоци ДСС-а чак тврде да је Санда Рашковић Ивић заговарање идеје о заједничком кандидату започела након ручка са америчким амбасадором, будући да је „по накнадним тврдњама Соње Бисерко и Јелене Милић, које су такође биле гошће на том приватном ручку, главна тема била заједнички опозициони кандидат пред долазеће изборе“.

На страну сада то што је Санда Рашковић Ивић о заједничком кандидату опозиције говорила много пре контроверзног ручка (рецимо, у изјави за Новости од 10. маја, док је ручак био две недеље доцније), као и то да су „накнадне тврдње Соње Бисерко и Јелене Милић“ – о томе како је, наводно, „главна тема (на ручку) била заједнички опозициони кандидат“ – измишљотина (када такве изјаве нисам нашао на нету, у личном контакту са Бисерковом и Милићком добио сам потврду да: 1) никада такву изјаву нису далие2) о томе није ни било речи на спорном ручку). Проблем је много више у томе да је, овим саопштењем, званични ДСС преузео напредњачку пропагандну матрицу да је родно место идеје о заједничком наступу опозиције Америчка амбасада, јер  „Американци хоће да сруше Вучића.

Када сам у тексту  ДСС-ов заокрет ка „прагматизму“ оценио политички неразборитим Јовановићево успостављање еквидистанце према СНС и ДС, на Новом Стандарду је, истог дана кад и поменуто саопштење руководства ДСС-а,  објављен чланак Зашто Антонић нуди нови ДОС?“. Аутор  Вукашин Милеуснић, који за себе каже да је „на свим изборима, сем једних, подржао Демократску странку Србије“, сасвим је игнорисао мој аргумент да је политички помало неразумно успостављати еквидистанцу између тако неједнаких политичких чинилаца какав је СНС који има 50% гласова и 100% власти, и ДС који има 5% гласова и 0% власти. Али је зато моје залагање за техничку сарадњу опозиције прогласио „нуђењем новог ДОС-а“, што њему „смрди на опскурни покушај да се скупини евроатлантских агената организује подршка српских патриота, у којој евроатлантисти добијају све, а патриоте само магареће уши“.

А када сам на ФСК објавио текст о Јеремићу, у којем сам још једном проблематизовао напредњачки псеудопатриотски пропагандни мит о „америчком пројекту Јеремић“ – запитавши се како се он слаже с чињеницом да су Американци, на гласању за генералног секретара УН,  пет пута ставили вето на Јеремића, и пошто сам текст завршио констатацијом да, премда је „Јеремић правио и озбиљне грешке“, „њему врата демократске и патриотске Србије свакако треба да остану отворена“ – уследила су три критичка текста из пера двојице мојих пријатеља, Бранка Павловића и Душана Ковачева.

Павловић је у свом првом тексту устврдио да Јеремић „јесте пројекат, мада није амерички, ни руски, ни кинески“; затим, да је он као министар спољних послова „укинуо записнике са састанака које су он и Тадић одржавали са странцима“ и „користио државне фондове МИП-а за личне потребе“ до мере да је до сада морао бити „процесуиран“; на концу је закључио да се на предстојећим председничким изборима Јеремић може појавити само „као Вучићев кандидат“, те да је за њега као демократу и патриоту „г. Јеремић неприхватљив на било којој државној функцији у Србији“.

На моје питање – може ли да наведе неки извор или доказ, како за тврдњу о Јеремићу као  „пројекту“(Британаца? Немаца? Француза?), тако и за оптужбе о укидању записника и ненаменском трошењу државног новца, Павловић је, у свом другом тексту, увео појам „нејавних чињеница“. Тачно је да о томе нико није писао, признаје он. Али, у Министарству спољних послова се о томе незванично прича, а Антонић је, ако већ хоће да пише о Јеремићу, дужан да сазна и те „информације“. „Ако је мени коришћење државног новца за личне ствари познато“, каже даље Павловић, „како је могуће да то није познато страним обавештајним службама? А шта је то када стране обавештајне службе знају да је Јеремића могуће процесуирати, а уопште те чињенице не користе против њега?“.

Душан Ковачев, у чланку помало подсмешљивог наслова „Saving Private Jeremić („Спасавање редова Јеремића“) – који је одлично поткрепљен изворима – минуциозно набраја све дипломатске грешке Јеремића као министра спољних послова. Рецимо, сматра Ковачев, уместо да након проглашења сецесије Косова, 2008. године, Јеремић прекине дипломатске односе са земљама које су ту сецесију признале, он је само позвао амбасадоре на консултације. „Не постоји никакав Пројекат Јеремић, нити је икада постојао“, слаже се са мном Ковачев; али одмах наставља: „Јеремић је послужио пројектима НATО-дипломатије, која је већ 2007. године била свесна да ће у будућности тешко одржати своје позиције на Балкану, па га је употребила да би ојачала контролу над Србијом“. Таквом човеку оставити отворена врата на демократској и патриотској страни српске политичке сцене није превише мудро: „Потпуни очај дела политичких снага, које након деценију и по пропадања још увек верују да је могуће јединство петооктобарских идеала, илуструје рађање фаме да би Јеремић могао успешно објединити српске гласаче против Вучића“, пише Ковачев. „Такви не желе да мисле како је вероватније да би Вучић могао да обједини Јеремића око себе“.

Када заједно посматрам саопштење ДСС-а и наведене текстове Милеуснића, Павловића и Ковачева, а уз дужно поштовање и разлику коју у квалитету ових чланака треба правити, не могу а да не одам признање успеху напредњачких пропагандних матрица. Зачуђујуће је, наиме, колико су се те матрице примиле у националном („патриотском“) делу наше јавности. Јер, свако помињање сарадње опозиције, одмах се проглашава „америчким пројектом“ којим се жели још једном „намагарчити патриотска Србија“, а стављање Јеремића у било који контекст који није изразито негативан, доживљава се као, по патриотску Србију, опасна наивност и неинформисаност.

Иако сам врло прецизно написао зашто бих поздравио сарадњу странки које чине опозицију и зашто мислим да Јеремићу треба оставити отворена врата, не мрзи ме да то поновим (за опширнију аргументацију видети у мојим текстовима које сам навео):

  1. идејна доследност и кохерентност чува се у идеологији, а у практичној политици – поготово када ваља освојити 50%+1 глас на изборима и 50%+1 мандат у парламенту – нужни су компромиси, па и савезништва са онима који не мисле исто што и ми; ко то не схвата осуђује себе на улогу вечитог политичког маргиналца.
  2. ако смо чврсти у својим веровањима, неће нам бити проблем да разликујемо стратешку доследност и тактичку еластичност; на пример, да би се спречило редефинисање брака од „заједнице мушкарца и жене“ у „заједницу двоје (или више) партнера“ православни морају да се удруже с католицима, муслиманима и мојсијевцима, како би извршили притисак на власт; али то не значи да се тиме одричемо свог Символа вере и да аутоматски постајемо Турци;
  3. Вучићева власт је опасна и штетна како за грађанску, тако и за националну Србију; Савамала је пример првог типа штеточинства, Бриселски споразуми пример другог типа; режим је, очигледно, све ирационалнији и ауторитарнији, и чиниће све већу штету; ако опозиција не жели да Вучић влада Србијом као Ђукановић Црном Гором двадесет година, требало би да странке у оквиру ње ближе сарађују – наравно, уз задржавање свих идеолошких и политичких разлика;
  4. пораз на председничким изборима делегитимисао би Вучићеву власт; сарадња странака унутар опозиције може да подразумева и изналажење заједничког председничког кандидата; разуме се, што је кандидат општији, то је мање идеолошки и политички идеалан за појединачне опције; онај који очекује идеалног кандидата, тешко да ће га икад дочекати; а дотле ће имати Вучића;
  5. Пишући о Јеремићу као о неком ко има и добре и лоше стране, и коме би требало оставити отворена врата, нисам га кандидовао ни за патријарха, ни за председника, нити за било шта друго; лоше је ако у демократској јавности за њега, или за било кога другог, користимо аргументацију типа: „о њему се прича“, „он је пројекат“, „њега су странци уценили“ итд; такође, слажем се да Јеремић није био идеалан суверенистички министар спољних послова; не само зато што је министровао у Тадићевој проатлантистичкој влади, већ и зато што, како кажу реалисти, данас „нема истинског суверенитета у ненуклеарној држави“ (тачан цитат и извор види овде); али до септембра 2010. године, као што сам написао, и у околностима у којима је радио, Јеремић је био сасвим прихватљив министар; до 9. септембра 2010. Косово је признало 70 држава – што значи да до тада још увек две трећине држава није то учинило; можда је могло и боље, али је вероватније да би било много горе да је на његовом месту био Свилановић, Вејвода или Мишчевићка;
  6. коначно, ако већ причамо о Јеремићу и председничким изборима, он би, у одређеним околностима, по мом мишљењу, могао да на њима постигне успех;
    Beograd 05.05.2015. Slobodan Antonic, politicki analiticar i profesor na Flozofskom fakultetu Foto: Milenkovic Milovan
    фото: Миленковић Милован

    нисам сигуран да би могао да победи Вучића ни са целом опозицијом уз себе, али би против других кандидата вероватно имао шансе; не мислим ни ја да би он био идеалан суверенистички председник, али у реалној политици наш избор је ограничен на Јеремића или Шешеља и Јеремића или Вучића, не између Путина и Вучића; и када то констатујем ту околност не хвалим, нити тиме препоручујем Јеремића за председника; само упозоравам да је тај избор реалност с којом се можемо суочити.

Разлика је сада јаснија“, што би рекао Бранко Павловић. А анализе и коментари и служе томе да би се, у јавности, недоумице разјасниле, а разлике препознале. Утолико мислим да смо Павловић, Ковачев и ја, бар овде, на ФСК, користан посао урадили.

Насловна фотографија – UN Photo/Jennifer S Altman

Текст пренет са сајта Фонда Стратешке Културе.

http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/dok-je-podela-u-opoziciji-vucic-je-miran/

О аутору

Повезани чланци

1 Коментар

  1. Petar

    „…идејна доследност и кохерентност чува се у идеологији, а у практичној политици – поготово када ваља освојити 50%+1 глас на изборима и 50%+1 мандат у парламенту – нужни су компромиси, па и савезништва са онима који не мисле исто што и ми; ко то не схвата осуђује себе на улогу вечитог политичког маргиналца.“
    E, zbog ovakvog shvatanja stvara se sve više glasača apstinenata i ljudi kojima je pun kofer politike. I posle se čudimo što ljudi prodaju glas za hiljadu dinara… pa svejedno im je.

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *