radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Јована Глигоријевић: Лебац сутра немојте послати

Јована Глигоријевић: Лебац сутра немојте послати

Међу бројним историјским контроверзама у вези са стрељањем у Шумарицама 21. октобра 1941, једна од мање познатих је она о томе какво је време било тог дана. Према неким изворима, дан је био сунчан и топао, док други тврде да је падала киша. Трећи извори, међутим, кажу да је освануло ведро јутро, али да се по подне, када је стрељање окончано, смрачило и да је пала тешка киша. Која је од три приче тачна, никада са сигурношћу нећемо дознати. Ако је трећа истинита, то би значило да је киша пала када је већ почело укопавање стрељаних. У Шумадији (а можда и још негде) постоји народно веровање да киша пада на сахранама оних којима је било жао што умиру.
Све и да је 21. октобар 1941. био ведар и сунчан, над Крагујевац се злокобни облак надвио још који дан раније. Догађаји који су довели до страшног масакра, вероватно највећег почињеног у Србији током Другог светског рата, и данас, заправо – тек данас, предмет су спорења, што око чињеница, што око тумачења. Испричати причу о Шумарицама, без описа историјског контекста, значи не испричати је до краја. Описати контекст, 70 година касније, није могуће без давања предности једној од две идеологије, нарочито у данима када су међу најважнијим дневно-актуелним темама питања реституције и рехабилитације. У таквим дневно-политичким и историјским околностима, у другом плану остају жртве – људи, са именима и презименима, животима и породицама, који су тог дана страдали, не знајући зашто и због чега.
Узрок стрељања у Шумарицама неспоран је: 16. октобра 1941. на путу између Крагујевца и Горњег Милановца, код села Љуљаци, нападнут је немачки 3. батаљон 749. пешадијског пука. У зависности од извора, постоје три верзије овог догађаја: по једној, батаљон су напали партизани, по другој четници, а трећа је, очекивано, синтеза, која каже – удруженим снагама, након што су 13. октобра Крагујевачки партизански и Гружански четнички одред потписали споразум који је гласио: „Заједничка борба против Немаца, заједничка опсада Крагујевца, заједничка мобилизација, заједнички апел за сакупљање хране, али магацини посебно, испитивање свих недела и кажњавање криваца.“ Последњих двадесетак година, више у десно оријентисаним политичким него у стручним круговима, постоји тенденција да се напад код Љуљака приписује искључиво Чачанском и Крагујевачком партизанском одреду, како би се указало на њихову директну кривицу за потоње стрељање. Међутим, у литератури прочетничке оријентације постоје подаци о губицима које је Гружански четнички одред претрпео у нападу код Љуљака. Конкретно, међу погинулима се помињу поручници Благоје Стојанчевић и Милош Мојсиловић, три подофицира, један наредник и три војника. У књизи Име и број (Крагујевац, 2007) Станише Бркића наведено је да је Крагујевачки партизански одред 18. октобра 1941. издао Обавештење бр. 6, у ком се између осталог каже да су партизани и четници заједничким снагама „бранили стопу по стопу друма наносећи својим изненадним нападима крваве губитке Немцима и њиховом слузи Недићу“.

german_soldierss_arresting_in_1941_people_in_kragujevac
Немци хапсе грађане за стрељање у Крагујевцу уочи 21. октобра 1941.

Нешто мање од недељу дана пре напада код Љуљака, 10. октобра, главнокомандујући генерал окупационих снага у Србији Франц Беме доноси наредбу по којој ће за сваког убијеног немачког војника или „фолксдојчера“ (мушкарца, жену или дете) бити стрељано 100, а за рањеног 50 заробљеника или талаца. Код Љуљака је убијено 9, а рањено 27 немачких војника, од којих је један касније подлегао повредама.
Судбина становника Крагујевца и околних села тиме је запечаћена. Мајор Паул Кениг, највиши немачки официр у Крагујевцу, добија наредбу о извршењу одмазде. Свега два дана након сукоба код Љуљака, 18. октобра увече, у Крагујевцу су почела прва хапшења. Први су се на удару нашли крагујевачки Јевреји, комунисти, националисти и чланови њихових породица, хапшени на основу списка који је Предстојништво градске полиције добило тог дана из Београда, а на ком је било између 60 и 70 имена. На списку се нашло и име младе Милице Панић-Вељковић, тек удате за крагујевачког комунисту Казимира Вељковића. Ње у крагујевачкој евиденцији још увек није било под тим именом, али је у Крагујевцу живела и 58-годишња Милица Вељковић, удовица генерала Вељковића. Ухапшена је и стрељана 20. октобра увече.
Уз 53 затвореника и око 275 талаца ухваћених пре и током похода на Горњи Милановац и седамдесетак имена са списка из Београда, јасно је да број није био ни близу оном који је наредба о одмазди предвиђала. Увече 18. октобра, крајскомандант Фон Бишофшаузен предлаже Кенигу да немачки батаљони изведу акцију у селима Грошница, Мечковац, Белошевац, Маршић, Корман, Ботуње, Горње и Доње Комарице. Прецизан број стрељаних по селима око Крагујевца 19. октобра 1941. није могуће утврдити. У извештајима мајора Кенига стоји да је тог дана стрељано 427 људи, Фон Бишофшаузен извештава о 422, док Спомен-музеј „21. октобар“ у Крагујевцу располаже подацима о 415 стрељаних и 21 преживелом.

kragujevac-1941
Стрељање и дан после

Свестан да неће лако испунити квоту од 2300 стрељаних, 19. октобра увече, мајор Кениг доноси наредбу о забрани излаза из Крагујевца. Перфидно, улазак у град је био дозвољен, јер се рачунало и на велики број становника околних села који су долазили у град на посао. Наредног јутра, у понедељак 20. октобра, око 650 радника који су радили на регулацији тока Лепенице, отерано је у топовске шупе. Још 17. октобра, предстојништво градске полиције упутило је директорима школа наредбу да доставе спискове ученика који су положили ВИ и ВИИ разред а нису се уписали у наредни, оних који су уписали наредни разред али се још нису појавили на предавањима и оних који су на почетку школске године долазили на предавања а онда престали да се појављују. Из Прве мушке гимназије изведена су по два одељења ВИИ и ВИИИ разреда, а из једног одељења В разреда одабрани су крупнији ученици и прикључени старијима. Шеснаестогодишњи Јован Вељковић, син грешком стрељане Милице, био је међу ухапшеним гимназијалцима. Одведен је у топовске шупе и спасен, тако што га је, из необјашњивих разлога, немачки војник извукао из колоне за стрељање. Из Друге мушке гимназије изведени су у двориште сви ученици, а онда су одвајани старији од 16 година. У Учитељској школи у рано јутро још није било ђака, али су Немци извели два професора и два послужитеља. Директор Учитељске школе Милоје Павловић ухапшен је код куће, у тренутку кад је полазио на посао. Директор Друге мушке гимназије Лазар Пантелић имао је оверен „аусвајс“ са којим је кренуо у Београд у Министарство просвете. Приметивши да се нешто чудно дешава у граду, одлучио је да се ипак врати у школу. Стрељан је 21. октобра.

kragujevac_oktobar_1941
Стрељање

Немци су хапсили становнике Крагујевца под изговором да се то ради због наредбе о обавезној замени личних докумената. Људи су одвођени из кућа, са улица, пијаце, из кафана. Плашећи се евентуалне казне, многи од оних који су избегли хапшење сами су одлазили у топовске шупе. До поподневних сати 20. октобра, три од четири топовске шупе биле су дупке пуне. Четврта је служила за смештај дрва и угља. Многи ухапшени остали су напољу, јер унутра више није било места. Око 18 сати 20. октобра више није било сумње у разлоге хапшења. На Становљанском пољу и на Централној радионици ођекнули су први рафали. Стрељани су људи са списка из Београда, затвореници и таоци из Горњег Милановца. Према подацима из књиге Станише Бркића Име и број, стрељање на Становљанском пољу преживело је осам људи, а дуго се веровало да на Централној радионици није преживео нико, међутим, нова истраживања недвосмислено показују да је један човек успео да преживи.
Грађане који су избегли први талас немачке рације, 20. октобра по граду су купиле љотићевске патроле 5. добровољачког одреда. Име једног човека остало је записано у историји града, па и данас чак и они који не знају име ниједног стрељаног у Шумарицама знају ко је Марисав Петровић, љотићевац и предводник 5. добровољачког одреда. Упао је 20. октобра, док су Немци још хапсили, у зграду општине. Похапсио је службенике и за градоначелника, секретара општине и предстојника полиције поставио своје људе, а онда су и љотићевци почели да хапсе. У згради општине затекао се и познати крагујевачки адвокат Драгољуб Миловановић Бена. Његов син Раул већ је био у топовским шупама. Бена Миловановић, игром судбине, родом из истог села као и Марисав Петровић, дошао је да интервенише не само за свог сина, већ и за друге Крагујевчане. Наводно, „Бена, и ти ми долија!“, речи су којима га је Марисав испратио у топовске шупе. Драгољуб и Раул Миловановић стрељани су 21. октобра.
Љотићевци Марисава Петровића узели су на себе задатак да похапсе крагујевачке Роме. Током хапшења искаљивали су бес на њима, а онда их у топовским шупама размењивали за своје присталице, али и гимназијалце на које су рачунали као на могуће будуће присталице. Касније ће, током историје, бити и у Крагујевцу покушаја да се од Марисава Петровића направи трагична историјска фигура, човек који је наводно многе спасао од стрељања. Такви покушаји завршени су неуспехом, јер је још увек у Крагујевцу било много оних који се сећају, не само посебне суровости, него и личне осветољубивости Марисава Петровића, због које су многи његови политички и лични непријатељи завршили у топовским шупама. Директор Учитељске школе, Милоје Павловић, због својих година (53) био је на списку оних које су Немци планирали да ослободе. Изведен је из топовских шупа, али онда је наишао управо Марисав Петровић и због давне и дуге личне нетрпељивости вратио га назад. Милоје Павловић стрељан је у претпоследњој групи изведеној пред стрељачки вод тог дана. О овом догађају постоје бар три сведочанства, изнета 1945. године Државној комисији за утврђивање злочина окупатора. Бројни историјски извори сагласни су у томе да љотићевци јесу издвајали људе из колона за стрељање и да су тако поштедели њихове животе. Међутим, о спасилачкој улози Марисава Петровића и његових љотићеваца не може бити говора, јер су спасени размењени за друге људе. У књизи Поруке стрељаног града (Крагујевац, 1966), Бранислава Божовића, стоји: „Међу њима је био велики број Цигана с којима су поступали као са робљем. Нарочито су њих великодушно уступали Немцима, дајући их у знатно већем броју од оних које су у замену добијали од Немаца.“

nemci_pored_grupe_streljanih_gradana
Немци поред групе стрељаних грађана

У 7 ујутру 21. октобра почело је масовно стрељање. За места стрељања одабране су долине Сушичког и Ердоглијског потока у Шумарицама. Долине су одабране јер је из њих било тешко побећи, али за сваки случај, на падинама потока постављени су митраљези. Ухапшени су извођени у групама и стрељани једни за другима. Један од оснивача Крагујевачког партизанског одреда, Светозар Тоза Драговић, био је у једној од група. Док су их спроводили до стрељачког вода, повикао је: „Бежите!“ Људи су се растрчали, настала је пометња и унакрсна ватра. У овом инциденту погинуло је и неколико немачких војника, међутим, неколико људи успело је да побегне. Тоза Драговић није био међу њима.
Од 7 ујутру до 14 после подне, Шумарицама је непрестано ођекивала рафална паљба, а онда је све утихнуло. Квота од 2300 стрељаних, према процени мајора Кенига, била је испуњена. У топовским шупама остало је још око 350 људи. Њих 200 љотићевци су одвели у школу „Краљ Петар“, а у данима након стрељања ова група радила је на укопавању мртвих. Остали су пуштени кућама, међу њима и тада гимназијалац, а касније чувени глумац Милосав Мија Алексић (1923–1995).
Сахрањивање је трајало данима. Укопавањем су руководиле љотићевске снаге уз надзор немачких војника. Према неким сведочанствима, у неколико случајева дошло је до сукоба између талаца који су радили на укопавању и љотићеваца, који су тражили од њих да преврћу тела и узимају сатове, прстење и новац. Обележавање гробова и приступ члановима породица стрељаних био је забрањен. Међутим, током ноћи, Крагујевчанке, углавном жене и мајке стрељаних, успевале су да се провуку до Шумарица, где су тражиле своје мртве. Захваљујући њима, пронађена су четворица мушкараца који су успели да преживе рафалну паљбу. Такође, има сведочанстава о десетинама случајева у којима су породице успеле да нађу своје покојнике, однесу тела и сахране их у породичним гробницама. Један од потреснијих детаља је и да су многе жене, иако никада нису успеле да пронађу своје, наставиле да долазе како би донеле храну радницима на укопавању. Тачан број хумки и појединачних гробова у Шумарицама није могуће прецизно утврдити. Једно сведочење говори о 30 великих хумки и 4-5 мањих гробова, док извештај комисије оформљене након рата барата бројем од 31 хумке и „неколико појединачних гробова“. Први јавни помен жртвама стрељања немачке власти одобриле су 4. априла 1942. У то време, строгост окупационих власти је попустила, па су Крагујевчани већ могли да одлазе у Шумарице, на гробове својих стрељаних. На трећу годишњицу стрељања 21. октобра 1944. Крагујевац је ослобођен. Прво опело у Шумарицама одржано је сутрадан.

kragujevac_1941
О узроцима, разлозима и броју жртава стрељања у Шумарицама постоје различите процене, подаци и спорења. Оно око чега спора нема и не може да буде јесу људи. У документацији Спомен-музеја „21. октобар“ сачуване су 42 поруке стрељаних, исписиване на комадима папира, полеђини фотографија или докумената које су ухапшени имали при руци. Ове поруке чине да сви идеолошки обрачуни, током којих су жртве често служиле као згодна монета за поткусуривање изгледају небитно. Поруке стрељаних подсећају на оно најважније: 21. октобра 1941. побијени су људи. Из сваке поруке провејавају детаљи из свакодневног живота, од брига и проблема до гимназијских љубави. Божидар Милинковић, мајстор, написао је на полеђини радничке књижице: „Мила Ружице, опрости ми све на последњем часу. Ево ти 850 динара, твој Божа.“
Радник Лазар Петровић оставио је на полеђини старе дописнице поруку: „Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, али ти одгоди. Жао ми је.“ Отац и син Никола и Александар Симић стрељани су заједно. Никола, инжењер, у својој поруци каже: „Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози.“ Александар, осамнаестогодишњи гимназијалац пише: „Поздравља вас све Аца. Поздравите моју другарицу Даницу.“ Гимназијалац Павле Ивановић, стрељан 20. октобра, писао је оцу, не знајући да је он већ у топовским шупама и да ће бити стрељан само дан након њега: „Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмез. Паја. Тата иди код директора ако вреди.“ Поруку оцу оставио је и ученик Љубиша Јовановић, такође не знајући да му је отац на истом месту где и он. Стрељани су обојица, истог дана.
Једна штура порука, на први поглед без икаквог емотивног набоја, вероватно је најпотреснија од свих. Књиговођа Јаков Медина, ухапшен 18. а стрељан 20. октобра, кратко је написао: „Лебац сутра немојте послати.“ У тој краткој реченици садржана је сва трагика живота у злом времену: „лебац“ као симбол живота, основна храна, али и ратне сиротиње оног доба, оне која брине о сваком комадићу хлеба и ништа не баца, јер за бацање нема.
Број стрељаних у Крагујевцу деценијама уназад био је предмет спорења и сукоба. Данас се најчешће барата бројем од приближно 2800 људи. До пре само неколико година општеприхваћен број био је 7000. Веровање да је преувеличан број стрељаних последица комунистичке пропаганде, како би се тиме појачала драматика шумаричке трагедије, погрешно је из више, историјским документима поткрепљених разлога. У извештајима мајора Кенига помиње се број од 2300. Истог дана када се стрељање догодило, парох старе цркве Драгослав Величковић, на маргини Минеја за октобар, записао је: „На данашњи дан Немци су стрељали око 7000 грађана Крагујевца.“ У листу „Борба“ од 15. новембра 1941. изашао је текст са насловом „Хитлеровци и Недићевци поубијали 5000 људи и жена у Крагујевцу“. Четнички извори тог доба варирају у проценама између 5000 и 12.000, а најчешће се помиње број од 6000. У јулу 1947. године, пред Савезничким војним судом број 5 у Нирнбергу, сведок Живојин Јовановић изјавио је да је у Крагујевцу стрељано 7000 људи, те да је то закључио на основу броја црних барјака на кућама у Крагујевцу и броја панаија донетих у цркву. Међутим, Савезничком војном суду достављени су и извештаји Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, а ови извештаји садрже сведочанства за 2324 стрељаних, од чега за 1706 постоје оригиналне пријаве чланова породица. Уз, по свему судећи, мит о 7000 стрељаних, најчешће се помиње и онај о 300 ђака крагујевачке гимназије и петнаесторо деце од 8 до 11 година. Према подацима из архиве Спомен-музеја „21. октобра“, стрељано је 40 деце (37 у Крагујевцу и троје у селима) узраста од 11 до 15 година и 261 младић средњошколског узраста (рођени од 1922. до 1925. године), а били су ученици Прве и Друге гимназије, Учитељске, Грађанске, Војно-техничке и Занатлијске школе, али и радници и земљорадници. Њима треба додати и још 16 момака старијих од 19 година који су још увек били ученици. Међу четрдесеторо стрељане деце сигурно се налазе и мали Роми, чистачи ципела. Међутим, ко су тачно били и колико је уопште стрељаних Рома, није могуће утврдити, јер носе иста имена и презимена као суграђани српске националности. Према подацима Станише Бркића, историчара и музејског саветника у Спомен-музеју „21. октобар“, ромске организације из Крагујевца улажу напоре да утврде број стрељаних Рома, али због штурих података све процене остају тек претпоставке и наслућивања. Према до сада прикупљеним подацима, у Крагујевцу и околним селима стрељана је 2381 особа, 2355 мушкараца и 26 жена. Подаци о стрељанима прикупљају се и дан-данас, те се још увек догађа да поједина имена буду уклоњена са списка, а нова придодата.

krvava-bajka

Захваљујући раду историчара Спомен-музеја „21. октобар“, подаци о стрељанима у Шумарицама доступни су јавности. Грађа којом музеј располаже и која се и даље прикупља, мења и допуњава, довољна је да осигура да име ниједног од стрељаних у Шумарицама не падне у заборав. То није толико важно због укупног броја жртава, колико због сваке од жртава понаособ. Ових дана окончано је прикупљање потписа грађана које је покренуо дневни лист „Прес“, с предлогом да 21. октобар буде проглашен за Дан сећања на све српске жртве у Другом светском рату. Потпис на ову иницијативу ставили су председник Борис Тадић, премијер Мирко Цветковић, председница Скупштине Славица Ђукић Дејановић, готово сви министри, лидери опозиције, многи писци, академици, историчари, јавне личности и грађани. Влада Србије, на седници у четвртак 20. октобра, усвојиће и званично овај предлог. Да Србији фали реафирмација антифашистичке традиције, није спорно. Међутим, оно што забрињава јесте постојећи степен консензуса око тога да 21. октобар подсећа на „све српске жртве“, јер се тиме опет покреће машинерија деперсонализације жртава, којој историчари, бар они који раде на теми крагујевачког стрељања, упорно покушавају да стану на пут.

 

Из записника Земаљске комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача

 

Нада Наумовић (1921–1941)

Iz zapisnika Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača„На дан 20. октомбра око 11 сати пре подне, једна група Љотићеваца терала је групом неке младиће. Кад су потерали Александра Матејића из Косовске улице; ми смо тада тамо становале, моја кћи Нада почела је да интервенише да га не отерају рекавши љотићевцима: „немој те га болестан“ затим се окренула Матејићу и рекла му: „боље да те убију Немци него наши“.
За овим се један наредник наљутио и рекао мојој ћерки да је она комуниста и да је увредила српску војску. Да је она комуниста потврдио је још један наредник, затим су је са пушком на готовс отерали у школу Краља Петра, где је преноћила и сутра дан у 7 ч. ујутру камионом су их отерали Немцима, па су их стрељали у 7 1/2 часова пре подне испод Топовских шупа на имању Љубе Марковића економа.
Међу овом групом Љотићеваца био је Миодраг Ћатић из Крагујевца са станом у улици Капетан Лукића броја се не сећам који је пре стрељања отишао у Љотићевце и за кога чујем да је после ослобођења ухапшен у Београду и да се налази у затвору.
После стрељања моје ћерке Наде отишла сам у школу Краља Петра да видим шта је са мојом ћерком. Тада ми је Марисав Петровић рекао да је стрељана а изашла је на списку стрељаних под бр. 445.
Моја пок. кћи Нада када је одведена на стрељање имала је на себи тегет штофану сукњу и розе штрикану блузу, спортске ципеле и спортске чарапе до колена и наочаре.
Од општине сам добила легитимацију и у њој наочаре од новца није имала ништа са собом.
Када је моја кћи пок. Нада стрељана имала је 20 год. Рођена је у Крагујевцу од оца Мицка и мати Милеве вере православне, по занимању студент медицине. Моја пок. кћи страдала је од немачке казнене експедиције а овој је предата од стране Љотићеваца. Ближе податке о њима не знам.“

Милева Наумовић, Крагујевац, 20. јануар 1945.

 

Милица Вељковић (1896–1941)

„Покојна Милица дошла је код мене у гости, са својом матером и сином ради набавке намирница. Она је рођена у Крагујевцу од оца Милана и мајке Полексије рођене Филиповић, удата за Велимира Вељковића ђенерала, мати једног детета, Српкиња. У моменту стрељања имала је око 43 године. Она је у време стрељања водила рачуна и издржавала сина Јована старог 15 година.
Она је живела у Београду. Када су Немци њу хтели да воде ја сам им објашњавао да је она жена ађутанта Њ. Величанства пок. краља Александра да живи у Београду, да не припада никаквој организацији, да је дошла код мене у госте пре четири пет дана ради набавке намирница, све ово није помогло па чак и када сам се понудио да ја пођем уместо ње они су одбили говорећи: ‘Стари и сви твоји укућани не смете да изађете из куће сутра до осам сати.’ А кад сам им ја приметио да сам ја човек од седамдесет година и без десне руке онда су се насмејали и казали: ‘Но ти стари смеш и можеш и ако ћеш и сада изиђи.’ Сву су кућу претресли. Са њима је био један тумач фолксдојчер који је раније био радник у ВТЗ. Он је тумачио разговор. Доцније сам сазнао да су тражили Милицу Вељковић, рођ. Панић, адв. приправника и нашли моју сестричину Милицу. Коју су стрељали са групом комуниста и Јевреја на Становљанском пољу 20. октобра 1941. године око пет часова поподне. Сматрам да је она убивена по кривици Немаца и тражим да се сви казне и огласе за ратне злочинце, који су то Немци ја не знам.“

Милутин Филиповић, Крагујевац, 5. март 1945.

 

Драгољуб Миловановић (1895–1941)

Мој пок. муж Драгољуб Миловановић (Бена) рођен је у Крагујевцу 1895. од оца Јездимира и мајке Лепосаве ожењен, отац једног детета по занимању адвокат, за време рата-окупације Немаца радио је као адвокат. Дана 20 октомбра 1941 год. Био је у својој канцеларији и од једне немачке патроле која је вршила рацију по граду је легитимисан и пуштен као слободан и исправан грађанин. Видећи да се рацијом од стране Немаца гони неки народ и имајући већ сазнања да је Милица Вељковић жена удова генерала Вељковића отерана од Немаца као комуниста ма да је иста имала преко 50 година отишао је у општину да преко претседника општине интервенише и спасава свет. Отишавши у општину већ се налазио Марисав Петровић са својим зликовцима и видевши пок. Бену исти је одмах казао: „а Бена дошао си одавно ми те чекамо.“ Недајући му да ма шта каже одмах га је лишио слободе заједно са сином му Раулом и осталим чиновницима отерао га у школу Краља Петра ИИ и 21 октомбра 1941 год. Предао га је немачкој казненој експедицији код Топовских шупа 3 арт. Пука где је пок. Бена од казнене експедиције стрељан заједно са сином Раулом и осталим невиним Србима.
Мој пок. муж Бена код себе у моменту стрељања имао је 11.000 динара готовог новца, златан сат и ланац, златну бурму и 1. златан прстен. Све ове ствари узели су зликовци који су му и живот узели. Пок. Бена издржавао је мене и сина Раула. Смрћу његовом ја сам остала просто на улици с обзиром на то да су ми Марисав Петровић и Страхиња Јанић по његовој смрти однели све ствари. Пок. Драгољуб будући човек доброга срца сву своју зараду давао је сиротињи Крагујевачкој верујући да док је он жив да ће за себе и своје имати тако да сам данас ја остала готово на улици и живим од милостиње других људи. Подносим пријаву противу извршиоца дела и то: Страхиње Јанића, Марисава Петровића и свих саучесника у блокирању општине као и противу чланова казнене експедиције и војника ове експедиције који су извршили стрељање.“

Десанка Миловановић, Крагујевац, 29. децембар 1944.

 

Драгиша Николић (1923–1941)

„Мој пок. син Драгиша био је ђак ВИИИ разр. Гимназије. 20. октобра 1941. год. био је у школи. Када су Немци вршили рацију они су покупили и сву децу-ђаке из гимназије, отерали у 3. арт-пук – код топовских шупа где су сутра дан 21-X-1941 год. сви стрељани.
У моменту стрељања мој пок син је имао само одело, ципеле и ђачку капу. Од новца није имао ништа а исто тако није имао ни сат. Враћена ми је легитимација од општ. власти. Мог пок. сина стрељала је немачка казнена експедиција. Ближе податке о члановима исте незнам. Сахрањен је код Старе колоније.“

Лепосава Николић, Крагујевац, 2. јануар 1945.

 

Лазар Пантелић (1893–1941)

„Мој пок муж Лазар М. Пантелић уведен је из гимн. скупа са ђацима дана 20-X-1941 г. од стр. Немаца и затворен у бараке за стрељање. Уза се је имао 8000 дин., сат лонжин, златну бурму и прстен. Када је извршено стрељање било је на листи стрељаних објављено име мога мужа. Преко општине сам добила његову личну карту. Његову крваву легитимацију железничку ми је донео његов ђак Милосав Гавриловић из Крагујевца, станује задња кућа на Милановачком друму а који је сахрањивао. Мој муж је сахрањен на Зекавичиној ливади. Када је стрељан мој муж Лазар Пантелић директор гимн. рођен у Шапцу вере православне од оца Милутина и мајке Лепаве отац петоро деце: издржавао је мене и Сретена старог 16 год. Александра 15, Даница 14 год, Добрила 13 год и Олга 11 год. Захтевам да се злочинац казни и призна штету.“

Мирослава Пантелић, Крагујевац, 26. фебруар 1945.

 

Текст је пренет са сајта недељника „Време“.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1015560

 

 

 

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *