radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Шумарице, седамдесет пет година касније

Шумарице, седамдесет пет година касније

Обележавање три четвртине века од стрељања у Крагујевцу послужило је несрећној српској десници[1] да поново исприча своју досадну и отужну причу о томе како су, за овај злочин епских размера, криви комунисти. Крвава бајка, у тумачењу десничара, заправо изгледа овако: партизани су побили известан број немачких војника (посебно тежак грех је што су ти војници били неки позадиници и к томе су убијени на посебно суров начин), а знали су да је прописана мера за напад на Немце „сто за једнога“.

Кад се слуша та морално извитоперена десничарска прича, има се утисак да Немци ама баш никакве везе немају са стрељањем, те да су, с пуним правом извршили покољ, јер су (ово је тек добро!) „претходно упозорили на последице“.

Негде почетком Осамдесетих сам, са својим оцем, гледао амерички филм Ловац на јелене и тешко ме погодила сцена у којој Вијетнамци муче америчке војнике. Мој отац је то прокоментарисао једноставно: „Шта Американци, уопште, траже у Вијетнаму“? Ја сам тад имао осамнаест година, ако ме то уопште правда за тадашњу глупост, али не знам шта правда данас средовечне десничаре да потпуно погледом лобују једноставно питање: шта ће Немци, уопште, у Србији 1941.?[2] Стандардни одговор би гласио: напали су нас и окупирали због рушења Тројног пакта, за шта су опет криви комунисти.[3] Могуће. Ипак, остаје нејасно откуд Немци у Пољској, Чехословачкој, Француској, Белгији, Холандији, Русији… ваљда је свуда било неких комуниста?

Питање које, дакле, наши десничари никад не постављају је: шта ће Немци овде и ко су они да постављају критријуме за смакнућа? Ако их је Недић прихватио, ко смо ми да их не прихватимо? Уосталом, кажу десничари даље, били смо дужни, по Женевској конвенцији, да обуставимо отпор после окупације. Та конвенција, очигледно, треба да важи само за нас, а за Немце и не мора. Напали су без објаве рата, бомбардовали цивилне циљеве, а тешко да се у тој конвенцији негде појављује „сто за једнога“. За ЈВуО се ово питање не поставља, она није била дужна да се придржава Женевске конвенције, али комунисти јесу.

Немци су, дакле, упозорили и, самим тим, имали су право да стрељају.

obznana_21_october_1941

Наравно, асистирали су им љотићевци и недићевци, изводећи децу из гимназије на стратиште. То је у реду. Данашњи следбеници њихови немају никакав проблем с тим. Криви су Црвени што су пуцали на Немце, а ови, што су децу доводили на клање, невини су као одојчад. Недић, „Српска мајка“, је помагао, истина тешка срце, са болом у души за који само он зна, Немцима да побију српску децу. Теже њему, него стрељанима и породицама стрељаних. Нико не зна какве је он муке трпео.[4]

Ту долазимо до централне десничарске идеолошке потке: колаборација освежава! Отпор је бесмислен, ратове добијају велики, а мали треба само да ћуте и стрпе се. Ћеле-кула и Чегар, херојска одбрана Београда 1915., Топлички устанак – све су то заблуде, непотребне жртве, у свету коме велики односе победе. Прави хероји су Недић и Љотић, а Драгутин Гавриловић, Синђелић и хајдук Вељко су злотвори свога народа, који су га одводили са светлог пута колаборације и капитулантства.

И, тако, наши десничари, бранећи српску традицију, што им је један од најважнијих задатака, заправо заступају све оно што је традицији српског народа супротно. Ти игноранти уопште не разумеју, услед глупости или идеолошке острашћености, да је бранилац традиције онај ко је следи, а не онај ко је редефинише. Сама срж традиције је пијетет, без њега она то престаје да буде. Она није ту да би је фићфирићи превредновали.[5] Дакле, упитајмо се сами: да ли нашим националним вредностима, нашој традицији треба да нас уче Обилић и Лазар, Карађорђе и Воја Танкосић, или српски десничари, порасли по комунистичким кућама и на маминој кутлачи, који никад ништа у свом веку нису ризиковали, никад нису били гладни, нису зебли, нису метак опалили, а о свему, од историје до секса, углавном знају из друге руке?

Свака будаласта акција има своју будаласту реакцију, тако да се у Србији данас, као одговор на салонску и плитку десницу, рађа једно ново, веома опасно левичарство. Сваког дана је оно све уочљивије и гласније. Оно заговара неку ноу Југославију, напрегнуто прати са збивања у Хрватској, оно оптужује Србе за све и свашта и много је малигније и подмуклије од некадашшњих комуниста. Ти, нови комунисти, су као и десничари, заговорници капитализма и интернационализма.[6]

Дивљачко скакање деснице, већ четврт века, по кичми српског народа, то одурно слављење колаборације и дефетизма, није донело десници неку опипљиву политичку корист, али је отровало многе духове и нанело велику штету нацији, која се приморава да колаборационизам прихвати не само као пожељну животну философију, већ и као политичку праксу. Приговарати Вучићу, а славити Недића и Љотића, врхунац је идеолошке параноје и пример је колико је морал, скупа са сувислошћу, на ниској цени код српских „патриота“.[7]

Дух самопорицања је, заправо, дух српске деснице, која ни један налог предака, ни једну традицију, нити вредносни систем не може да прихвати, а да га, претходно, не „удеси“ по својим потребама. Будући да припадници деснице не потичу из традиционалистичких породица, а савим ретко потичу из религиозних, код њих јесу и вера и традиција базиране на принципу „како Мали Перица замишља“, па кад замисли, као и да је остварио. У њиховој вазда обрнутој оптици није питање да ли су Недић и Љотић израз српске традицције и духа слободе, већ да ли су дух слободе и традиција у складу са Љотићем и Недићем? Ако нису, дођавола са традицијом – она се има препаковати у складу са деловањем ове двојице опскурних ликова, које би и Тито, и Дража, и краљ, са апетитом обесили. Ти традиционалисти су, први у српској историји, почели да славе колаборацију и једини су, и у нашој, и у европској историји, који траже рехабилитацију квислинга. Не види се каке везе то има са српством, моралом или традицијом нашег народа.[8]

Прича о Шумарицама је, у ствари, прича о бешчашћу српске деснице, која никако не може да опрости туђим комунистима што су натерали наше добре Немце да стрељају српску децу. Тужан пример колико национални дух може да падне под утицајем идеологије и комунистичког породичног педигреа.

Десничари, дакле, не испитују српску историју, вредности, традицију и дух слободе, већ само гледају како се то уклапа у њихову идеологију.

Ова идеологија има још једну суштинску ману: бескрајно је симплификована и да се сажети у неколико фраза, које слушамо већ тридесетак година: Тито је Луцифер лично и једини циљ му је био да сатре српски народ, није напао Јасеновац, није подигао устанак у родном Загорју, него у Србији, осакатио је српску државу, уваливши јој две покрајине, на Сремски фронт је извео српску младеж, да је протерао Бога и, уопште, читава идеологија је препричана Књига о Милутину, накадашњег оберкомунисте Данка Поповића, који је, у зрелим годинама, дошао до замисли да је права истина о српству искључиво она која је директно супротна од оне коју је проповедао у младости. Вицкасто, али недовољно, да би било тачно.

nedic-i-hitler
Сусрет Милана Недића и Адолфа Хитлера 1943.

Не види се шта је то што би Тита спречило да сатре српски народ, да је то заиста хтео. Постојао је неки отпор, који га је спречавао? Плашио се четника по шумама? Истина, није напао Јасеновац, али то нису урадили ни Дража, ни поп Ђујић, а не види се зашто би то била само Титова обавеза. Устанак нико никад у Загорју није подигао, нити ће. Њима слобода никад и није била потребна, већ само господар који није Србин. Нама, Србима, слобода је била потребна због нас, а не због Загораца. Уосталом, ни Дража Михаиловић, предводник још једног југословенског покрета отпора, није подигао устанак у Загорју, нити у родној Ивањици. Устанак је подигнут само тамо где је постојао слободарски и устанички дух.  Тито је српску државу осакатио у оној мери у којој су је осакатили предратни политичари, јер – да се подсетимо – српска држава није постојала од 1918-те, а тај мистериозни нестанак свакако не може да се припишше комунистима. То што су они (а то је истина) арбитрално одређивали границе, последица је тога то више нико није ни знао где су оне. Бога су могли да протерају само из оних који га у себи већ нису  имали. Сремски фронт је можда био непотребан, али се то исто може рећи за било који фронт, па и Солунски. Много су више српске младежи сатрли краљ и Пашић, него комунисти. Овде се, дакле, не ради о неким реалним питањима, која чекају на одговор, већ о расположењима, а на њих одговора нема. колико су комунисти били глуви на сваки аргумент који им није ишао у прилог, толико су и десничари данас. Расположења не би била проблем, када се не би увијала у обланде тобожње објективности, до које ником и није стало, већ се само ради о агресивном наметању своје идеологије и својих уверења, при чему је дисквалификација опонената обавезна. То је веома упечатљива сличност између комуниста и антикомуниста. [9] Оно што десничари, због одвојености од традиције не схватају, јесте да у част спада и одбрана части, у слободу спада и одбрана слободе, а да су буне и отпор део традиције и да је свако редефинисање њено исто што и поништавање. Част, и лична и национална, не зна за корист, умереност и промишљање. Ко рачуна последице у тренутку кад су му нападнути мајка, деца, или отаџбина, тај већ није частан и не треба другима да држи предавања о части. Част је рефлекс, она је у крви, а не у разуму.

Свака подела кривице између партизана и Немаца, у погледу злочина у Шумарицама, показује да не постоји линија између нас и окупатора,   те да се о догађају размишља објективно, што подразумева недостатак лојалности и пијетета. Лојалности, јер су партизани били Срби[10], а пијетета јер се жртве третирају као колатерална штета партизанско-немачког сукоба, при чему се обе стране третирају једнако. Тиме се идеолошка веза надгорњјује крвној, односно националној. Исту глупост су чинили и комунисти, само што се за њих нема разумевања.

Релативизција злочина у Крагујевцу је, у оштрој конкуренцији, једна од најсрамнијих страница српске деснице, посебно оне недићевско-љотићевске, којој образ никад није сметао да слави колаборацију.  Оправдање се лако нађе, тамо где морала нема.[11]

Српска десница, по свом духу, по својој политичкој пракси, по свом вредносном систему, нема много заједничког са српском традицијом и вредностима свог народа; она је самозвана и самопрокламована, а у основи дубоко грађанска, карлајлистичка и постмодернистичка.[12] С једне стране високи принципи, с друге готовост се прода сваком властодршцу, са срцем на Истоку и новчаником на Западу. Од Драшковића и Шешеља, до ових данас, који чекају у реду да бране Вучића од Жуте патке и то не за тањир чорбе, него само за могућност да пипну да је чорба топла. И, стварно – ако је прихвтљив Недић, што не би био Вучић? И, док се изнајмљују на дан и на комад, док се грле са Жутима и амбасадорима, држе моралне вакеле.

Жртве стрељања у Крагујевцу неће наћи мир и спокој све док овакви буду вредновали историју.

nemci_pored_grupe_streljanih_gradana
Немци поред групе стрељаних у Крагујевцу

 

[1] Српска десница, ова модерна, која данас до бесмисла понавља десетак фраза и мисли да је баш то некаква идеологија, није ни у каквој идеолошкој, нити моралној вези са десним идеологијама од пре Другог светског рата. Данашња десница је искључиво ослоњена на „љотићевштину“ и „недићевштину“ и другог садржаја нема, а због тог и таквог корена нужно у себе укључује колаборационистички дух. Други стуб модерне деснице је антикомунизам, што ће рећи да су њене вредности одређене негативно, а не афирмативно. Антикомунизам је последица не толико идеолошког одређења, већ је последица тога што убедљива већина модерних десничара потиче из комунистичких кућа, те се, на тај начин, перу и породичне биографије.

Трећи стуб деснице је потпуно слепило за чињенице. Они мисле да је довољно сваки догађај тумачити антикомунистички и да то, самим тим, постаје истина. Одсуство слојевитог размишљања указује на породично комунистичко наслеђе, које је задржало правац, а изменило само смер.

[2] У тумачењима десничара, Немци су били, бар у том тренутку, победници, те су имали право да постављају своја правила игре. То исто право се, међутим, одриче комунистима, који су побдеили три године касније. Оваквих примера двоструких стандарда код десничара има у изобиљу; када би морали да поштују било каква правила мишљења, логику, или макар држали некакве стандарде, испоставило би се да од њихове идеологије не би остало ништа, јер је она сва навијачка, сва једнострана и служи само протурању својих ставова, а не некаквој истини.

[3] Ни најмање их, у тој конструкцији, не узненирава што  тврде да су комунисти били, у то време, безначајна група, без икаквог упоришта у народи и, истовремено, довољно моћни да сруше Тројни пакт. Слична будалаштина се понавља и кроз тврдњу да комуниста, захваљујући мудрој управи Милана Недића, у Србији није било после 1941., а да су, истовремено, хиљаде њих стрељане од 1942. до 1944. по бројним логорима у Србији. Наравно, оправдано, јер где би Недић убијао Србе неоправдано? Кад Срби десничари убијају Србе комунисте, то је санитарна акција, а кад Срби комунисти убијају Србе антикомунисте, то је већ злочин. Морално и логично упориште за оваква умовања је испод сваког нивоа. Поштеном човеку би било зазорно да мења критеријуме од случаја до случаја.

[4] О својим мукама он није говорио, али потоње присталице су, телепатски ваљда, тачно знале колико му је тешко било на души. Патње стрељаних су тако баналне, у односу на душевни бол „Српске мајке“ – бол коме нема равна у модерној српској историји.

[5] У вредносном смислу, данашња десница је другосрбијанштина на други начин. Ко не верује, нека запази да о колаборацији и отпору јачем и већем, исто мисле Чеда Јовановић и српски десничари.

[6] То што неко оптира за Евроазију не чини га мање интернационалистом, него онога ко оптира за ЕУ.

[7] Не треба се либити констатације да су и четници, и партизани, били израз српске традиције и слободарског духа, а да су и Недић, и Љотић, као и њихови данашњи следбеници, сасвим окренути од ње, иако је громогласно и самозвано заступају, без икаквог вредносног ослонца у српској историји.

[8] Бајпасовање се изводи путем вулгарног макијавелизма: колаборација је спасавала главе, дакле била је корисна. Ако занемаримо да је за неке била корисна, а да за неке и није (попут оних који су требљени по логорима у Србији), остаје питање: од кад морал, традиција и слободарски дух имају везе са коришћу? Корист је прва, највиша грађанска, а не национална вредност, чиме се открива последњи смисао српске деснице-утилитаризам, односно грађанштина, заодевена у патриотске пароле.

[9] Комунисти су имали веома сложену идеологију, коју ни сами нису разумевали. Ипак, уз ту идеологију је ишао један, можда и проблематичан, систем вредности и некаква уверења. Антикомунизам оперише антиидеологијом, антиуверењима и антивредностима, јер своје  нита нема. Кад би морали да се изразе без „анти“, настала би дуга тишина. Недосататак сопственог садржаја не може се надоместити простом критиком туђег. И када се тражи, безуспешно, сопствени садржај, он није органски, већ је сурогат: уместо традиције – представа о традицији; уместо религије – представа о религији; уместо  српства – представа о српству. Нису десничари криви што су расли у комунистичким кућама, па су мало научили о роду, вери и традицији, што су се крстили тек на факултету, али јесу криви што такви, недоучени и одвојени од живе, органске традиције, хоће да буду њени агресивни тумачи. У том погледу се не разликују од партизанских  комесара, који су, и сами једва писмени, тумачили Маркса и Енгелса. Комесара, који су, једва писмени, тумачили Маркса и Лењина, под претњом казне за оне који не прихватају тумачење.

[10] За десничаре, комунисти нису Срби, што српство претвара у идеолошку, а не националну одредницу. То подразуемева да су десничари, поготову љотићевци, овлашћени даваоци атеста ко је Србин, а ко није. Овластила их, ваљда, историја. Не види се ко би други.

[11] Глумица Љубинка Бобић је одбила да игра док траје окупација, док је Жанка Стокић играла све до ослобођења. На крају је Стокићева била кажњена страшном казном: губитком српске националне части, која је равна укору разредног старешине. Нисам једном слушао десничаре како пену бацају над тужном судбином Жанке Стокић, док за Љубинку Бобић нико лепу реч није имао. Одбила је да се, попут Недића, жртвује и колаборира.  

[12] Појам „карлајлизам“ се у политику увукао захваљујући неком енглеском племићу, Карлајлу, за кога су говорили да је атеиста, али да свој добар глас тражи у томе да изгледа супротно.

О аутору

Повезани чланци

5 Comments

  1. драгослав павков

    Добар и уравнотежен текст, нажалост – левичари ће да сеире како су те коначно идеолошки потковали, док ће „десничари“ од среће пасти у карасевдах јер су „одувек знали да си комуњара“. Једино што бих замерио је стереотипно цртање десничарске стварности, али како описујеш само „релевантне“ синекурце и синекурчиће – опроштено ти је 🙂

    Одговори
    1. Milan Milenković

      Dr Agoslave, ja sam odrastao u dvorištu sa grupom predratnih desničara i tačno znam da ovi danas nemaju veze sa onim od pre. Dobro si rekao – sinekurčići.

      Одговори
  2. Зоран Томић

    Ваш чланак Миланче пријатељу поводом крагујевачке трагедије је у основи тачан. Само у Србији нека десница (нити они знају нешто озбиљно у вези историје) а и не постоји а то важи за левицу иако је у XXI веку таква политичка селекција доста превазиђена. Иначе одговорност за напад на Немце пред стрељање у Крагујевцу, ако се већ такво питање поставља имају искључиво јединице под Михаиловићевом командом са којима су наравно били и партизани, и то и те какву. Командат Шумадијских четничких одреда мајор Миодраг Палошевић у договору са Крагујевачким партизанским одредом а уз одобрење тадашњег Дражиног заменика на Равној Гори, потуковника Драгослава Павловића, наредио је напад напад на немачки 3. батаљон 749. пешадијског пука, који је био ојачан тенковима и артиљеријом и који се налазио на путу између Крагујевца и Горењег Милановца. Напад је отпочео у зору 14. октобра 1941.
    ,,Према споразуму са мајором Палошевићем, излазак Немаца из града требало је да спрече партизани, али њих нигде није било. Тако су Немци наишли на истурено одељење Гружанског четничког одреда капетана Душана Смиљанића, код села Драча. Том приликом је погинуо поручник поручник Благоје Стојанчевић ,,Бага“ начелник Смиљанићевог штаба“, наводи Слободан Ћировић у својој књизи ,,Гружа у четницима“, стране 150 и 151. Затим у току ноћи између 14. и 15. октобра мајор Палошевић издаје наређење Гружанском и Гледићком одреду да се повуку и утврде у пределу Малог Врха и села Видићи, а Таковском четничком одреду на Рапај брду. Напад Немаца кренуо је у зору 15. октобра који наолазе на авионске бомбе које су ту биле укопане и које је поставио командант Гледићког четничког одреда, поручник Миша Мојсиловић из Крагујевца и који је том приликом погинуо од рафала из немачког тенка. (Мојсиловић је сахрањен у манастиру Враћевшница, да би његови посмртни остаци после рата буду пренесени у породичној гробници у Крагујевцу на Малој Ваги). Немци су потисли четнике и тако се пробили ка Горњем Милановцу који су спалили и похапсили 133 цивила које су приликом повратка према Крагујевцу гонили као живи штит. Четничке снаге су се поделиле: Таковски одред је отишао да запрњчи пут према Равној Гори, за случај да Немци крену у том правцу, док су Гружански и Гледићки одред с бокова нападали на дугу немачку колону. Код села Неваде испод Рапај брда два немачка тенка су се заглибила, а посада их је напустила пред надирућим четницима. ,,Тако су четници заробили тенкове, да би их потом употребили у нападу на Краљево. Раденко Ћировић из Опланића, пратилац капетана Смиљанића, узео је из једног од ових тенкова 300 митраљеских метака и кутију за прву помоћ, која се и данас чува у кући Ћировића“. (Изјава Ћировића аутору ,,Гружа у четницима“, Реденко је био Слободин стриц). За ове тенкове, поручник Звонимир Вучковић командант Таковског четничког одреда пише да су ,,напуштени под Рудником“. З. Вучковић, ,,Сећање из рата“, стр. 137. Љотићевски и комунистички писци, свако на свој начин баве се прекрајањем ових догађаја, љотићевци ( Боривоје Карапанџић ,,Истина о крагујевачкој трагедији“ и ,,Грађански рат у Србији“), и измишља да су комунисти измасакрирали погинуле Немце у борби са четницима ( Немци су своје мртве покупили у камионе) док комунистичка верзија ових догађај (,,Србија у рату револуцији 1941-1945″, Вадимир Дедијер, ,Нови прилози за биографију Ј. Б. Тита итд). Док су у овим борбама 14. и 15. октобра са Немцима учестововали искључиво наведени четнички одреди и њихови погинули официри, данашњи твз. десничари на истој матрици као и љотићевска и немачка пропаганда после рата за ове борбе оптужује комунисте који су нису учестовали по споразуму, а ово је цитат из немачког ратног плаката од лепљен по Крагујевцу 22. октобра:
    ,,Кукавички и подмукли напади прошле недеље на немачке војнике, којом приликом је погинуло 10 a рањено 26 немачких војника, морало су бити кажени. Због тога је за сваког погинулог немачког војника стрељано 100, а за сваког рањеног 50 становника, и то пре свега комунисти, бандити…“, Б. Карапанџић ,,Истина о крагујевачкој трагедији“, стр. 7. У својој пропаганди, Немци су за немире у Србији оптуживали комунисте, а често Јевреје. С једне стране, то је било у складу са њиховом нацистичком идеологијом, јер су сматрали да ће Срби радије чути оптубе странаца: ,,комуниста и Јевреја“ него Дражиних четника које су сматрали својом војском. Тако је настала разлика између немачких јавних и интерних докумената од којих комунистички писци углавном беже као ђаво од крста; у другим се чешће помиње име Драже Михаиловића и његових ,,банди“,:
    ,,На крају је познато,да су одреди пуковника Михаиловића…активно бориле против немачких оружаних снага и да су у првом реду одговорни за јаке борбе у западној Србији и тешке губитке немачких оружаних снага. Из извештаја заробљеника и повереника јасно се види да дљнас постоји јединствен фронт између партизанских одреда и одреда пуковника Михаиловића. Постоји само разлике у начину борбе, које су настале због тога што су код Михаиловића организовани официра и војници, док се код партизанских одреда између осталог боре затворениц, разбојници и Цигани“. Извештај шефа немачког управног штаба за Србију генерала Харолда Тунера немачком генералштабу од 30. октобра 1941. Зборник докумената немачког Рајха, стр. 871. Тако, као што видимо Немци су одлично знали за ратну и психолошку пропаганду по потреби али су одлично знали ским ратују и који покрет има предност. И на самом састанку између немачког потпуковника Когарда и Драже, ( када је Дража овим разговором покушао да заустави немачку офанзиву и даље репресалије за које је и сам био одговоран) који је одржан 12. новембра 1941, у селу Дивци код Ваљева, и на који је Дража дошао са ваљевског фронта, немачки потпуковник Когард, директно је лично Дражу и одреде под његовом командом оптужио за главне организаторе и кривце за устанак, немире и репресалије према становништву у Србији:
    ,.,.Ви сте се ставили на страну оних који желе да Немце протерају из земље и који су већ у септембру склопили са комунистима чврст борбени савез. Борбу сте водили са оним официрима, подофицирима и војницима…који на одговарајући начин нису одведени у ропство од стране немачког Вермахта. О Вашим борбеним методама мора се, на жалост, истаћи да се Ваши људи често служе лукавстима да би остварили удпехе против мирних немачких трупа. Притом указујем на заробљавање немачких војника код Крупња, Лознице, и Горњег Милановца. Ваши четници нанели су на тај начин штету немачком Вермахту…јер Ви сте допустили да Краљево буде 1. новембра нападнуто тенковима…У односу на вашу намеру да поштедите српску крв…овлашћен сам да Вам означим једини пут, а то је:
    ,,Обустављање борбе и безусловна предаја „…Познато Вам је, господине пуковниче да настављање борби на вас става кривицу за даље проливање крви. То утолико више што за сваког мртвог Немца стотину, а за сваког рањеног Немца 50 Срба одговара својим животима. Ваши људи такође знају да немачки Вермахт мора да примењује мере одмазде у првој линији на породицама бораца који се налазе у шумаа. Вама, господине пуковниче, неће бити лако да донесете одлуку о капитулацији…“ Записник са састанка Драже Михаиловића и представника немачког опуномоћеног команданта корпуса у Србији од 12. новембра 1941. Зборник докумената четничког покрета Драже Михаиловића, том XVI, књига 1, стр. 872, 873.

    Одговори
  3. Зоран Томић

    Не знам Милане како можете да прихватате тезу о Михаиловићевој ,,пасивности“; она је настала од стране Британаца (коју су на крају преузели комунисти у својој послератној историографији ради својих конструкција) од почетка 1943, године а нарочито од друге половине исте године као разлог Британског правдања због напуштања Михаиловић и ЈВуО, када су из политичких разлога и Техеранске конференције прихватили Титов партизански покрет да би удовољили Стаљину и њиховим политичким договорима. Све Михаиловићеве војне активности, а нарочито оне после италијанске капитулације ( офанзива ЈВуО на немачко-хрватске снаге у Источној Босни, Западној Србији и Санџаку- септембар и октобар 1943) морале су да буду скрајнуте или минимизиране од стране Британаца и Черчила како би се дала предност Титу и његовом покрету на основу преувеличаних и измишљених извештаја о партизанској војној активности и значају. Међутим, бројни дневни извештаји немачке команде за Србију као и сама немачка документа па и сами четнички извештаји и њихова документа побијају тезу о Михаиловићевој ,,пасивности“ или ,,неактивности“. Из извештаја немачког команданта Србије генерала Бадера, од 9. јануара 1943. године, види се да је покрет генерала Д. Михаиловића био веома активан у различитим облицима отпора:
    ,,У Србији обе устаничке групе спроводе повећану активност. Број препада и саботажа повећао се за 30 посто. Срезови Крушевац, Лесковац и Пожаревац постали су жариште немира. Обе устаничке групе, покрет Д. Михаиловића и комунисти, одвојени једни од других боре се против окупационих јединица. Због тога се често не може установити која је група извршила нападе и атемтате. Упркос чврстог антикомунистичког става руководства покрета Д. Михаиловића, различито се говори о извесној сарадњи људства Д. Михаиловића са комунистима. Код комуниста је сада као и пре у првом плану тенденција пљачкања. Насупрот добром руковођењу покретом Д. Михаиловића, комунистичке групе су најчешће потуно без међусобне повезаности“. Зборник докумената немачког Рајха, том XII, књига 3, страна 28. Из области Крушевац, Лесковац и Пожаревац, која Бадер наводи као ,,жариште немира“ , има највише и у извештајима четничких команданата који су деловали на тим подручјима: мајор Драгутин Кесеровић ( Расински корпус), мајор Радосав Ђурић (Команда Јужне Србије) и мајор Симеон Синиша Оцокољић ( Млавски корпус) . У наређењу мајору Ђурићу од 24. децембра 1942. Дража од Ђурића тражи стално нове саботаже и онеспособљаваље железница и пруга Немцима:
    ,,У Нишу налази се на оправци 100 локомотива. Потребно је да се за време оправке изврше такве саботаже које ће ове локомотиве до последње све избацити из службе“…Архив војно историјског института, Четнички архив, К- 289, бр. 3/1. Иначе, Дража није отишао у Босну крајем 1941 и и у току 1942, јер поред домобранско-усташких снага које су тамо биле стациониране Немци би против њега у Босну послали и своје снаге које су иначе довукли у Србију у пролеће 1942, пред операцију ,,Форстрат“ (714. и 717. пешадијску дивизију) као и подухват под називом ,,Акција 800″ приликом којом су довели антигерилску јединицу пук ,,Брандербуг“ која је имала специјални задатак: ,,Хватање Драже Михаиловића) која је против Драже изведена од 15. маја до 3. јуна 1942. године
    и због чега се Дража са својим штабом преко Санџака склонио у Црну Гору у италијанску окупациону зону и где се задржао до средине маја 1943, пред операцију ,,Шварц“. О свим овим операцијама генерал Бадер, немачки командант Србије, послао је 10. 1942. следећи извештај генералу Леру, команданту Југоистока:
    ,,717. пешадијска дивизија је извршила чишћење око Чачка и Гуче…Заробљено је 29 устаника. ,,Акција 800″ за хватање Михаиловића је прекинута, пошто је по својој прилици на време побегао за Пријепоље. Ухваћени су један енглески капетан и један важан Михаиловићев курир“. Док у својој директиви команданту Србије од 10. јула, Александар Лер пише:
    ,, о проширењу организације Михаиловића из Јужне Србије на Црну Гору и Босну“. Док на крају закључује:
    ,,има вести о разбијачкој и организацијској активности Михаиловића. Његова организација не сме доћи до изражаја. Сопственим мерама треба спречити обједињавање банди . Евентуалне покушаје устаника треба разбити путем напада још у току настајања“. Зборник докумената немачког Рајха, том XII, књига 2, стр. 2, 480. Ценим Милана што себе доживљаваш као левичара и у томе нема ништа лоше( па и у Дражином покрету је било доста левичара- социјалиста др ЖивкоТопаловић и републиканац Драгиша Васић итд) али је крајње време да, поред свих данас доступних извора и докумената треба потпуно одбацити ненаучне и произвољне закључке и тезе титоистичке историографије, јер историја не признаје никаква лева или десна прекрајања већ само примарана документа и здраве закључке. Поздрав

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *