radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Била једном једна Ужичка Република

Била једном једна Ужичка Република

Емисија посвећена Ужичкој Републици. За нас, мало старије, не шкоди да се подсетимо, но, највише због младих људи, који су из дана у дан изложени страховитом испирању мозга, чини ми се много горем, него што је то било у време , јелте, „злог јавашлука“ Комунистичке Партије. Ужичка република јесте била прва слободна земља на територији окупиране Европе за време Другог светског рата, те је макар само као таква вредна спомена. И потребно је пронаћи адекватну историјску меру, када се говори о тим данима, не поводити се за паушалним оценама посткомунистичара и нагло пробуђеним скаскама типа: причао ми деда да се шушкало….

Александра Миленковић

О аутору

Повезани чланци

3 Comments

  1. Зоран Томић

    Слушајући вашу емисију Александра имао сам утисак као да ме је времеплов вратио у 70 године прошлога века, у време масовног фалсификовања историје и стварање партизанског мита. У том периоду је настала књига на коју се и ви позивате; Венцеслав Глишић ,,Ужичка Република“, пуна искривљених тумачења тих догађаја, као и идеолошких бесмислица и свакоразних кривотворина комунистичке псеудоисторије. Она данас више не представља део службене историје (нема никакву научну вредност) и сваки део из књиге може– да се кроз примарна Војна документа лако оспори. Једноставно, нема оправдања за антинационално и антисрпско деловање КПЈ и њен пројектовани рат (од стварања КПЈ 1919. године) против Краљевине Југославије и њене војске у току Другог светског рата и извођење револуције под фирмом ,,народноослободилачке борбе“, у којем су југословенски комунисти водилили искључиво грађански рат против покрета генерала Михаиловића и његових снага као регуларне војске међународно признате и окупиране државе Краљевине Југославије. Југословенски комунисти и КПЈ, као тоталитарна и илегална организација нису признавали југословенске законе али су признали тековине немачке окупације и незаконите одредбе о ,,примирју“ и ,,капитулацији“ југословенске војске коју су Немци објавили 18. априла 1941. године, која је иначе, потписана од неовлашћених лица. Како пише наш еминенти историчар за Други светски рат и стручњак за Титов и Михаиловићев покрет др Коста Николић у ,,Историја Равногорског покрета“, књига Прва:
    ,,Почетком маја, вероватно у Звгребу, одржано је саветовање КПЈ узроцима пораза у априлском рату и даљим задацима. Оцењено је да је главни узрок пораза била ‘злочиначка национална политика великосрпске владајуће клике’. Тито је рекао и да ће се ‘народи Југославије’ борити против југословенске емигрантске владе, јер се она ‘ставила под окриље Енглеске с надом да ће се помоћу енглеског империјализма успоставити оно старо стање које је упропастило народе југославије’…Тако је врћ тада пројектован грађански рат у условима окупације, али је напуштена и основна бољшевичка доктрина о две фазе револуције, о првој, нрооднослободилачкој (буржоарско-демократској) и другој, социјално-ослободилачкој (пролетерској)…Комунисти су се позивали на револуционарне разлоге, уместо на државне. Најважније је било освајање власти, а држава је тумачена као огољена власт. Kонцепт револуције, који је прописала Коминтерна, сводио је етичке категорије на политичку целисходност. Морално оправданим сматрало се све што је у датом политичком тренутку било корисно…Изворно начело бољшевизма да постоји само једна истина, коначна и апсолутна имало је за последицу успостављање трајнне идеолошке линије пријатељ-непријатељ. Одатле је проистекла и потреба за постојањем сталног непријатеља, и то било спољњег, било унутрашњег… Циљ револуционарне догме био је да понуди одговоре на сва питања и потребе људи, на смисао живота. Таква идеологија била је тотална- обухватала је живот у целини. Карактер мрђуљудских односа у илегалној КПЈ и настале психичке фрустрације имале су и последицу постојања непријатеља када се партија нашла на власти…Најчешћи кривац за све социјалне и политичке кризе био је- непријатељ. Крајње исходиште таквог развоја партије била је потпуна дехуманизација личности…Свест професионалног револуционара стварала је мишљење само путем негације супротног…После ,,мајског саветовања“ Тито је облучио да напусти Загреб и пресели се у Броград, јер се у Србији, због понижења које је доживела окупацијом, очекивало веће незадовољство народа, што су комунисти могли да искористе за своје циљеве. Начин на који је дошао у Београд обавијен мистеријом и о томе постоје контрадикторни подаци, редовно тешко проверљиви…Дугогодишња антијугословеска кампања КПЈ оставила је дубоке ожиљке. Многи хрватски, македонски, албански и мађарски комунисти тражили су да се избаци и сама реч ,,Југославија“ из назива комунистичке партије…У таквим условима тешко се могло очекивати од Хрвата, Македонаца и Албанаца да се боре за Југославију. Основна стратегија да ће КПЈ донети слободу ‘угњетеним народима’ срушила се у Хрватској када је тамо прогашена независна држава коју је хрватски народ прихватио и подржао. Зато се Тито и определио за Србију, јер је стратегија сила Осовине још од напада на Југославију била усмерена искључиво против Срба (делимично против Словенаца). Тито је био прагматичан политичар и брзо је увидео да ‘одбрану Југославије’ може да понуди само Србима и Словенцима, али да то неће бити довољно за извођење револуције и освајање власти. Класни рат се сам по себи наметао као најбоље решење, тим пре што је то за српске комунисте значило остварење идеје ‘чисте револуције’, без уплитања националног питања у њу. Тако треба разумети и опредељење за покретање револуционарног рата у Србији. Самом Титу и иначе идеја југословенског јединства није била блиска. У младости је био одан аустроугарској државној идеји, готово да није уопште познавао ни културу, ни историју јужнословенских народа. У самој Југославији до 1941. провео је врло мало времена, тек неколико година…И сама југословенска држава постојала је веома кратко, нешто више од две деценије, а њена пропаст у Априлском рату, осим Срба, никога није посебно узбудила, па ни Тита. Комунистима је било јасно да ће у случају слома Немачке, што је за њих било више него ивесно после почетка немачко-совјетског рата, монархистичка Југославија бити обновљена, па да од извођења револуцие неће бити бити ништа ако се не освоји Србија, и то свим средствима у по сваку цену…Тако су се основне компоненте комунистичке револуције и борбе за нову Југославију сплеле у једној тачки, која је током рата била главни ослонац: борба за против ,,великосрпског центра“, чији је вођа био генерал Драгољуб Михаиловић, јер је он стајао на челу покрета отпора који је имао југословенске претензије, а од јануара 1942. био је члан југословенске владе у емиграцији, која је уживала међународни легитимитет у антифашистичиој коалицији“, закаључује др Коста Николић. Како нам говоре немачка војна документа а не пропаганда и терминологија једне идеологије (комунистичке); у току Другог светског рата све до доласка Црвене армије у јесен 1944. године, у Србији је покрет генерала Михаиловића (који је наставио традицију и континуитет српске и југословенске војске док партизански покрет није био произашао из српске војне традиције и није имао упориште у српском народу) био доминантан антиокупаторски покрет против којег је немачка Војна команда Србије од септембра 1941. па до пролећа 1944. гобине изводила бројне операције и подухвате (,,Цер“, ,,Михаиловић“, ,,Фострат“, ,,Копаоник“, ,,Моргенлуфт“,, ,,Рудник“ итд), док су у логору на Бањици међу заточенима и стрељанима припадници покрета генерала Михаиловића били најбројнији. Више у: докуметна немачког Вермахта, том XII, књиге 1-4.

    Одговори
    1. Александра Миленковић

      Драги Зоране,

      Мишљења сам да неког великог и крупног фалсификовања историје у време комуниста није било, но, злоупотребе ове науке јесте било. Тачније, у први план су се гурали, па и претерано глорификовали успеси пролетера, док су се неуспеси противничке стране такође неукусно преувеличавали. Оно што је код истих било за неку похвалу је, или миноризовано, или прећуткивано. Сложићеш се са мном да то и јесте природни механизам сваке пропагандне машине било ког властодршца, не само комунистичког. Зар и данас нисмо сведоци тога, иако, бар наизглед, имамо своју, самосталну државу?
      Стојим на становишту, упркос оној фрази коју понавља и врабац на грани, да се историјом баве и да је пишу искључиво историчари, више или мање добри.Такође, мишљења сам да смо, раскидањем са Југославијом и комунизмом, упали у једну чудну замку. Прогласили смо све комунистичко фалсификатом, иако здушно корачамо инфраструктуром коју су они иза себе оставили. Зар ти се не чини да је партизански мит данас заменио мит о фалсификату? Некако, као да то мало коме иде у главу, партизани јесу били победници рата, партизани победом заиста и добијају митске димензије и у партизанске редове, ма како многи желели другачије, јесу Срби одлазили у највећем броју. Поготово након успешног подизања оружаног устанка. Наш сељачки народ и војнички народ је волео успех и акцију, а не пасивност и чекање одобрење Годоа, који је мудро побегао у Лондом, па још оданде гледао како да сачува себи круну после рата, а не свој народ од окупатора.
      Не бих се сложила да Венцеслав Глишић није актуелан данас, и као историчар, и као човек који је иза себе оставио мемоарску грађу у виду сведочанстава о крупним личностима и руководиоцима тога времена. Из прве руке, у времену када није било још тако безебедно сретати се са Леком, нпр.
      Кажеш, антисрпско деловње КПЈ, нема оправдања за то. Ако ћемо тако, које је онда оправдање за антисрпско деловање четничких структура, јер су убијали, клали партизане Србе? Или су они Срби, који су отишли у партизанске борбене редове, престали да буду Срби по вама? Које је оправдање за колаборацију са окупатором? За мене је и то антисрпско деловање, ако ћемо поштено.
      Када мало боље погледаш речи које си ми навео, у којима се говори уопште о бољшевизму као и о разлозима дизања устанка у Србији, видећеш да то није нешто што је тајна. Те су речи тачне, но, то се ни у времену комунизма није крило зашто је баш Србија била одабрана. Они сами су говорили да је слободарска традиција Централне и Западне Србије била кључни окидач за то. Нису могли у Загорју са ондашњим менталитетом дизати устанак.
      Апсурдно је само једну страну данас оптуживати за крвопролиће, оно братско. Само једну страну оптуживати за обрачунавање са оним другима, због обезбеђивања позиција у власти после рата. Па и четници Драже Михаиловића су имали директиве емигрантске Владе у Лондону да се, у првом реду обрачунају са партизанштином.
      И једнима и другима су руке крваве до лаката и не зна се ко је први започео. Зна се ко је победио. Све и да је друга страна победила, не би сигурно позвала конкуренте заостале по шумама и горама на кафу и помирење.
      И није реч само о партизанима и четницима, та нас зла коб прати откако нас има. Такав смо народ, без подела на ове и оне је немогуће.
      За податак да су у логору на Бањици најбројније жртве били четници Драже Михаиловића први пут чујем и, поштено, делује ми апсурдно.

      Одговори
  2. Зоран Томић

    Драга Александра; За оцењивање и вредновање историјских догађаја када је у питању Други св. рат титоистичка историографија је, у прекрајању тих чињеница и догађаја (када је реч о Дражином и Титовом покрету) отишла далеко, док је поменути ,,историчар“ из тог периода коме ви придајете пуно поверење- био сува персонификација свега тога. Његове књиге ,,Ужичка Република,, и ,, Терор и злочин…представљале су класичан пример тог једностраног и, екстремно идеолошког извртања и прекрајања историје. Ваше мишљење о ,,пасивности“ и ,,колаборацији“ (заснованој на идеолошкој, ненаучној литератури и погрешном и селективном одабиру и тумачењу докумената : Глишић, Петрановић…) демантују бројна документа и извештаји (како немачка, NDH, те четничка и сама партизанска о бројним Михаиловићевим антиосовинским активностима (у саботажама, војним операцијама итд) а о немачким подухватима против Михаиловићевог покрета у тођу рата да и не говорим). Више у: један од највећих стр
    за ову тему; историчар др Иван Авакумовић, ,,Михаиловић према немачким докуменатима“, Зборник НОР-а, документа немачког Рајха, том XII-4. Што се тиче логора на Бањици, он је у току рата носио назив ,,Прихватни логор Дедиње“, и састојао се из два дела: један под контролом Немаца, други под контролом недићеваца. Немачки део логора носио је назив ,,ДМ логор Дедиње“, зато што се у њему налазило највише присталица Драже Михаиловића“, како су их немачке окупаторске власти називале. Документа о Бањици налазе се у Архиву града Београда и до сада су их видели многи истраживачи. Немци су преузели на себе борбу против организованијег и масовнијег покрета генерала Михаиловића у Србији, јер су сумњали у ефикасност Недићеве Специјалне полиције против Михаиловићевог националног покрета, знајући да су Недићеве формације ,,избушене“ Михаиловићевим илегалцима. У другом делу логора под контролом недићеваца, довођени су комунисти, заробљени партизани или њихови симпатизери који их је у Србији био незнатан број. Од укупног броја евиндентираних логораша (23. 000) Немци су у логор довели 66,01%, што се може видети из оригиналних књига бањичких логораша, где је уписиван податак ‘доводиоцу“. На питање: ,,Из којих су разлога Срби конфинирани у овај логор?“ управник недићевског дела логора Светозар Тоза Вујковић на ислеђењу у УДБЕ 8. јула 1948. године рекао је следеће:
    ,, Од стране Немаца хапшени су већином припадници покрета Драже Михаиловића, као и огроман број оних у разним блокадама вршеним од стрне Немаца а исто тако и лица која су припадала партизанској акцији. Од стране, пак, српских власти у логор су упућивана у највећем броју лица припадници партизанске акxије, као и велики број таоца за она лица која су се налазила одметнута у шуму…(ИАБ, окружни суд Београд, предмет: Бећаревић, Вујковић, Губарев). Велики број таоца ,,за лица која су се налазила одметнута у шуму“, чиниле су породице Михаиловићевих команданата и официра, као и породице генерала Михаиловића (супруга и двоје деце), затим Николе Калабића, генерала Трифуновића итд. Поред масовних стрељања припадника и симпатизера Михаиловићевог покрета, логораши Бањичког логора, у великом броју транспортовани си и у логоре широм Еврпое. Као пример је и један од докумената која говоре у вези дешавања око тројице ,,официра Драже Михаиловића“, како се називају у актима Гестапоа, односно у досијеу једног од њих (ИАБ, фонд Бдс, С 211). Квислиншко министарство полиције марта 1942. доставило је извештај Милану Недићу да се у селу Стрмостен код Деспотовца, ,,у кући угледног сељака Влајка“ десио састанак Дражиног команданта Синише Оцокољића Пазарца (команданта Млавског корпуса) и шесторице Недићевих официра који су тајно радили за Михаиловићев покрет. Недићев препис овог извештаја доставља генералу ХаролдуТурнеру (шеф Управног штаба командујућег генерала у Србији), а Турнер га 2. априла 1942. прослеђује пуковнику др Емануелу Шеферу (први човек Гестспоа за Србију) уз молбу ,,да се хапшења по могућност што пре изврше“. Двојица учесника састанка, поручник Петар Дакић и капетан Радивоје Максимовић ухапшени су и послати у заробљенички логор у Немачку 21. априла 1942. године. Тројица других учесника имали су много страшнију судбину. Потпоручник Милутин Радовановић из Стрмостена, поручник Милорад Урошевић из Параћина спроведени су у логор смрти Матхаузен. Како су комунисти фалсификовали историју види се и на овом примеру логора на Бањици. У немачким службеним актима најчешће се назива као што сам већ напоменуо ,,Прихватни логор Дедиње“ (,,Anghantlager Dedinje“), док се у документима квислинга ( пре свега Спеxијалне полиције Управе града Београда) најчешће именује као ,,Концентрациони логор Београд). Као што сам већ напоменуо логор се састојао из два дела: немачки, који је контролисао Гестапо и где су затварани заточеници које су похаписили Немци (Вермахт, SS, Гетапо, фелжандармерија), и српски део, где су довођени људи које су ухапсиле српске квислиншке власти, доминантно Специјална полиција Управе града. У време титоизма о Бањичком логору објављена су два рада:
    публикација ,,Бањица“, дело групе аутора сарадника Историјског архива Београд , из 1969 и двотомно дело ,,Логор Бањица“, аутора Симе Беоговића (Институт за савремену историј, 1989). Такође, о овом логору је у оквиру посебног поглавља већ поменуте књиге ,,Терор и злочин Немачке у Србији 1941-1944″, писао и Венцеслав Глиишић (,,Рад“, Београд, 1970). Међутим, Глишић се највише ослањао на публикацију из 1967. Заједничко овим списима јесте минимализовање и ниподоштавање страдалника припадника и симпатизера покрета отпора генерала Михаиловића који су чинили већину логораша, као и истицање храбрости и у опште врлине кому!иста, који су била мањина у Бањучком логору. Беговићево дело је настало најкасније и билц су му доступнији архивски извори, па ипак, овај опсежни спис мањка од фактографских грешака док у прекрајању чињеница иде тако далеко да капетану Хајнриху Бранту, шефу анти ДМ одељењу улогу првог човека антикомунистичког сектора, да притом у фусноти наводи документ у коме то не пише, што је била константа код комунистичких историчара- да погрешно цирирају и насловљавају документа. (Тако су пропале четничко-немачке контакте и преговоре у документима назвали ,,колаборацијом“). Аутор је још књигу назвао ,,Логор Бањица“, али методолошки исправно и поштено је да је наслов гласио ,,Комунисти у логору Бањица“, јер је цела књига посвећена комунистима у логору. Аутор је могао да види у Историјском архиву Београда на хиљаду докумената да се Хајнрих Брант налазио на челу анти ДМ одсека и да је у огромној већини хапсио, логорисао и на губилиште слао Михаиловићеве присталице ( као и немачка полиција и Вермахт). Како то из идеолошких разлога није могао да прихвати, одлучио се да минимално користи ову грађу, што је код комунистичких историчара препознатљива метода; да игноришу примарна документа у корист партизанске ратне пропаганде.

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *