radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Двоидентитетској браћи: Будите Срби и кад се не деле колајне и медаље

Двоидентитетској браћи: Будите Срби и кад се не деле колајне и медаље

Увек сам, пишући на страницама ИН4С-а, данас најдоследнијег и најбескомпромиснијег српског медија за који ја знам, водио рачуна да не вређам ничија осећања, нити да оспоравам неки „ужи идентитет“ оних који би до подне да буду Црногорци, а од подне – Срби; оне, дакле, којима је за црнорчење мање-више све потаман, а за србовање им увек треба још нешто мало, неки ситан услов који српство треба да испуни, да би му они припадали.

Данас, међутим, суочен са могућношћу да неке многе текстове и нећу више написати, можда сам „двоидентитеској“ браћи, дужан и неку грку реч, колико да знају да нисмо ни сви овде, у Србији, овце.

Многи од мојих најбољих пријатеља и кумова су пореклом из Црне Горе и углавном су то добри и честити људи. Наслушао сам се њихових прича о томе како су они, ето, почаствовали нас, Србијанце, тако што су сишли са својих планина, поправили нам расу мешањем, научили нас како се води политика, друштво, привреда, а ми смо, овако незахвални, на све то узвратили само давањем станова, пара и привилегија, какве немамо ни ми сами. Никад ни једном мом пријатељу, осим Гојку Раичевићу, на памет није пало зашто би требало поправљати расу која се ослободила од Турака, која је имала тополивницу у време кад је Црна Гора и кубуре увозила, расу која је два пута бацила Швабе у Дрину, која се попела на Кајмакчалан и пробила до Трста и Темишвара. Биће да та и таква раса и није била толико лоша, кад је све то могла, пре него што се измиксовала с мајсторима? Јесте Гвоздени пук био тај микс, али није он добио рат, него 60 српских пукова и све су заставе биле крваве.

Као у свакој причи о непокренутом покретачу, тако се и у овој, у ствари, ради о следећем: док сте решавали наша идентитетска питања, своја сте баталили, па их, на крају, још и разменили за пословну комбинацију, кафић на променади и директорско место. Сад, кад сте нам ову нашу, грбаву и туњаву србијанску расу поправили, кад сте је обогатили својим генима, више ни по јулском дану, као на теферичу, не бисмо били у стању да пешке на Кајмакчалан изађемо.

stab-gvozdenog-puka-2
Штаб „Гвозденог пука“. Миливоје Стојановић Брка, унук чувеног Петра Добрњца, седи четврти с лева.

Чујте и ово: док постоји српство, док последњи Србин дише, Шумадија ће бити матица српског народа и у њој ће се Срби ројити. Не зато што смо ми овде нека надраса, далеко од тога, већ зато што су овде идентитетска питања решена. Наши стари су се клали на Дрини зато што су већ били Срби, а не да би накнадно одлучили шта ће бити, ако понуда буде довољно добра. Они, која своја идентитетска питања не могу да реше, нека се у туђа не гурају.

Лично, не желим за брата никога ко наше братство условљава идеолошким, расним, или неким трећим питањима. Буди ми брат, или немој, али не тражи од мене да будем дроња, генетски шкарт, или нижа раса, да би ме својим братством почаствовао. Има међу нама овде, као и међу вама тамо, свакаквих, па ми је мучно и у Србији са сваким Србином брат бити, али докле ћемо, браћо Црногорци, поредити само наше најгоре са вашим најбољим, да би вам то давало предност? Ви на нашег Марјана Ристичевића пуштате Његоша, да би сте доказали супериорност? А да поредимо Миланковића, или Хајдук Вељка, Синђелића и Црњанског, са неким вашим дроњавцем, па да видимо како то изгледа? Ваше најбоље и наше најгоре збиља гадно изгледа, али ни обрнуто не би изгледало боље. То што је ваша будалчина два прста виша од наше будалчине и није нека важна разлика.

Будите, дакле, Срби и у поразу нације, и у тешка времена, кад се не деле колајне и медаље, или немојте да будете, мени је свеједно, само не условљавајте. Никад се, као у свим поразима своје нације, нисам лагодније осећао као Србин. Победу зна да носи свако, пораз само јака леђа носе. Тешко вам је бити Србима? Просто: испис. Нико вас не тера, само не условљавајте. Нећу да будем брат док сам млад, здрав и јак, а кад клонем, онда сам шкарт и гованце србијанско.

Уочите процес који се одвија у позадини дневних збивања: Срби су, за последњих кварат века, потерани из свих области у којима су живели у СФРЈ и, гле чуда, ево их у матици, а не у Црној Гори, колевци српства. Дошли су сви, и Крајишници, и Личани, и Славонци, а ни ви нисте мањкали, иако вас нико пушком није терао, као њих, и сви су дошли са различитим идентитетима, још живе по својим гетима, урлају „Гару“, плачу за завичајем, сви имају тај неки, мутан, а некад и подмукао осећај да су супериорнији од нас, овде, Геџована; они су сви раса ратника који су јуначки побегли, а ми раса кукаваца која стоји на Морави хиљаду и по година, да се никад не помери.

lazarev-grad
Реконструкција Лазаревог града. Фотографија преузета са фејсбук странице „Историјске реконструкције“

Ми ћемо, на Морави и Дрини, стајати и кад на Менхетну овце буду пасле, а где ће бити наша двоидентитетска браћа, стварно не знам. У позадини, као што рекох, а то рађа озбиљан оптимизам за будућност, дешава се следеће: прва генерација, рецимо Крајишника, која се родила у Србији, излази из гета. Још једна генерација, Шумадија ће поново претопити све српске разлике, од који ни једна у њој није настала. Она сабира што други расипају. За сто година од данас, можда и за мање, српски народ ће се опет претопити у јединствену целину-између Личанина и Шумадинца разлика ће бити невидљива.

Где ће бити тада Црна Гора, стварно не знам. Исцрпљујући се у својим ексклузивитетима, у својим бајковитим представама о самој себи, у свом сталном и хронично узалудном покушају да буде и српска, а лукративна, монтенегринска, а широкогруда, залутаће сигурно. Бити Србин, а да то буде бесплатно, чак и уносно – не бива. Није нама тако писано.

Ваше погрешне представе о стварима и збивањима, представе које постоје и код мене, у ужем завичају, су далеко од стварности. Оно што је код вас на виској цени су спољне манифестације, а не оно што је испод њих. Стотину пута сам слушао о лепоти црногорској, о мрким, високим и танким јунацима, под брчинама и оружјем, о момцима који су „спремни“, јер из теретане не избијају, али видим да, у земљи тако лепих и храбрих људи, пендрек најбоље подноси Гојко, који, као и ја, има једно 30 кила вишка, а чак ни бркове нема. Погледајте слику Драгутина Гавриловића: са тридесет година је имао много кила вишка, али је, и без црногорске лепоте, умео да буде херој. Вук Караџић пише о Синђелићу као пуначком типу, шалцу и весељаку. Ту, у правој арени, где се оне праве битке бију, не одлучује визуелна представа, него другачија једна биологија, другачија предност, настала на вишегенерацијском одгоју, који почиње суровим селектирањем брачних парова по биолошким, а не естетским криетријумима и на етичком, а не на ликовном васпитању.

Да кажем и ово: увек су ми били одвратни они који за своје српство траже разлоге и услове; још су ми одвратнији они који мисле да су добри само зато што су Срби. Чим је Србин, одмах је бољи од сваког Хрвата, или Турчина. Не бива тако. Од другога си бољи само ако си Србин и ако си бољи. Ако ниси, не сакривај се иза српства. То може и онај што цела века пије пиво испред продавнице, то су лаке победе.

janko-vukotic
Сердар Јанко Вукотић

Да не мислите да вас ружим више него што је потребно, поделићу братски са вама и своје слабости, да видите да ово није моралистичка придика одозго. Стотину сам пута имао прилику да примим прљав новац. Сваки новинар то може, чак и кад није зверка. И никад нисам примио, ама ни динара, иако је било тешких дана. Слагао бих вас кад бих рекао да сам нагонски поштен човек, који није пуштао кроз главу филмове шта би све мога тим новцем себи и деи да купи. Не. Нисам примао из највеће људске слабости: из сујете. Ви бар знате шта то значи. Нисам хтео да глас о мени иде, па сам изабрао релативно сиромаштво. Мотив ми није био чист, али руке и данас јесу. Зато вам, онако, братски и рођачки кажем: броји се само оно последње. Шта ти вреди ако си нагонски поштен, а једном попустиш? Хиљаду си година Србин, а онда се само једном сломиш и сад си нешто друго? Ви сте сујетни и тако и треба да буде, па зато користите сујету не да се турчите из ината, него да се не турчите. И за то треба и снаге, и ината, и сујете. Није сујета само за преверу. Шта би то данас могао да вам каже Мустај-кадија, а да вам то исто не говоре већ Мило и Душко? Исписали се из српства из ината? Сумњам. Не знам никог ко се исписао, а да је из исписа сиромашнији изашао. У том исписивању је, и у турско време, било неког кеша, само је то лепше звати инатом, него давањем дупета у кирију.

Према томе, заузмите становиште. Не држите српство као таоца ваших бесконачних одлучивања. Не могу Србија и Срби да чекају да виде да ли ће и коме од вас Мило и када понудити комбинацију, па да одлучите и, кад одлучите, да још терет ваше одлуке на нас пребаците. Ми, неваљали Србијанци смо криви што ви не можете, ето, да будете Срби. У реду. Мени не смета. Само, реците одмах, данас, па пробајте срећу с Милом после тога. Ако одлучите да будете Срби, од Мила ћете добити шипак. Ако одлучите да будете Црногорци, пре него што ишта добијете, што би вам па и давао? Зато ви и отежете: чекате понуду, да видите да ли се српство може разменити у правом тренутку. И кад размените – онда се вадите на србијанску, а не своју етнопсихологију. То више није ни цинизам, то је етички гроб.

Текст пренет са портала ИН4С

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *